Vođstvo u lokalnoj crkvi
Najistaknutiji ljudi u Novozavetnoj crkvi bili su apostoli. Oni su bili "poslani". Pavle govori o apostolskom autoritetu kada piše: "... iako kao Hristovi apostoli možemo sa važnošću da istupamo" (1. Sol. 2:6). Uočimo da su oni imali autoritet zato što su bili poslani direktno od Hrista.
Prva Korinćanima 12:28 kaže: "I Bog je postavio pojedince u crkvi prvo za apostole..." Novi zavet jasno ukazuje na Božije zapovesti date Crkvi.
Autoritet dat apostolima je bio srazmeran delu na koje ih je Bog pozvao. Na primer, iako je Pavle imao vlast nad crkvama koje je osnovao među neznabošcima, on je ponizno otišao pred apostole u Jerusalim (Gal. 2:2). Poučno je i Pavlovo objašnjenje korintskim vernicima da on ima autoritet nad njima zato što je među njima radio kao apostol, ali je takođe rekao da njegov autoritet ne prelazi granicu mesta na kojima je već radio (2. Kor. 10:13-16). Apostol nema sveobuhvatnu vlast, već samo onoliku kolika je u srazmeri sa onim na čega ga je Bog direktno pozvao.
Apostoli su bili u međusobnom zajedništvu i uzajamnoj podložnosti jedan prema drugome. Apostol Pavle je ukorio apostola Petra, suprotstavljajući se njegovoj dvoličnosti (Gal. 2:2; Gal. 2:9). Oni nisu bili potpuno nezavisni, već su se oslanjali jedan na drugog.
Proučavajući Novi zavet vidimo da su apostoli, pošto bi osnovali crkvu, postavljali starešine da nadgledaju crkvu. U Delima 14:23 čitamo da Pavle i Varnava "postaviše starešine u pojedinim crkvama, [i] pomoliše se uz post". Zapazite da su oni istu stvar praktikovali u svakom gradu.
Važno je da primetimo da su apostoli birali starešine. U Prvoj Timoteju 3:17 čitamo kako apostol Pavle daje uputstva apostolu Timoteju da izabere starešine koje bi nadgledale crkvu u Efesu. Slično tome je naložio apostolu Titu da "postavi starešine u svakom gradu..." duž ostrva Krita (Tit 1:5). Starešine nisu izabrane, izglasane niti postavljene od neke organizacije. Oni su izabrani i postavljeni od apostola.
Terminologija ne sme da nas zbuni. Reč starešina se u Svetom pismu koristi na dva načina. Kao prvo, označava zrelu osobu ili starca. U kontekstu crkvenog uređenja, ovaj izraz se odnosi na one zrele osobe koje su izabrane i postavljene da vode i da pomažu u nadgledanju crkve.
(Ističući da je prvenstveno muškarcima davana pozicija vođa nemam nameru da kažem bilo šta negativno o ženama ili mladim ljudima u crkvenom vođstvu danas. Mi naprosto proučavamo novozavetnu Crkvu i ako ćemo biti iskreni po pitanju istorijskog i kulturnog okvira jevrejskog naroda toga doba, moramo zapaziti da su većina, ali ne i sve, vodeće pozicije, bile poverene starijim muškarcima. U narednim poglavljima ove knjige razmotrićemo meh današnjice i njegov uticaj na omladinu i žene. Ovde jednostavno pokušavamo da proučimo strukturu autoriteta koja je postojala u novozavetnoj crkvi).
Starešine koje su nadgledale crkvu birao je apostol između odraslih muškaraca u zajednici. Pavle je Timoteju dao jasna uputstva kako da odabere nadglednike. On piše:
"Nadglednik, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž, trezven, razborit, pristojan, gostoljubiv, kadar poučiti, ne pijanac, ne ubojica, nego blag ne naklonjen svadi, ne srebroljubac, koji dobro upravlja svojim domom i ima poslušnu decu sa svakom čestitošću; jer ko ne zna da upravlja svojim domom kako će se starati za Crkvu Božiju? - Ne novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod đavolsku osudu. A treba da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su van Crkve, da ne bi pao u pogrdu i zamku đavolju." (1. Tim. 3:2-7)
Pavle je Titu dao slična uputstva o tome kako da odabere starešine koje bi nadgledale crkvu (Tit 1:5-9). Samo su ljudi sa dokazanim hrišćanskim karakterom mogli biti izabrani da služe kao nadglednici.
Primetimo da su izabrane i postavljene starešine nazivane i nadglednicima. Kao grupa, oni su činili prezviterijum (tj. starešinstvo. Prim. prev.).
Osnovne odgovornosti starešina crkve bile su da zaštite stado od lažnih nauka i da zajednicu poučavaju šta je istina (Dela 20:28-30; 1. Tim. 5:17).
Petar je pisao:
"Starešine među vama molim ja, ... napasajte stado Božije koje je kod vas i nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće, ne iz želje za sramnim dobitkom, nego u predanosti, i ne kao gospodari nad onima koji su vam dodeljeni, nego budite primer stadu." (1. Pet. 5:1-3)
Starešine su davale uputstva, brinule su i usmeravale stado, baš kao što bi se i pastiri starali o njemu, da su svi nahranjeni, dobrog zdravlja i zaštićeni od opasnosti.
Da sumiramo, mogli bismo reći da je u novozavetno vreme, apostol bio poslan od Boga da osnuje i položi temelje određenog dela. Pošto bi delo zaživelo i postalo stabilno, apostol bi izabrao grupu starešina da nadgledaju zajednicu.
Posao apostola nije bio završen ustanovljenjem prezviterijuma. U Novom zavetu vidimo dva različita smera delovanja. Apostol Pavle je crkve koje je osnovao, predao u ruke starešina, ali je ostao u kontaktu sa njima, posećivao ih, pisao im pisma, slao svoje saradnike i davao uputstva. Ne znamo koliko je tačno autoriteta zadržao nad tim crkvama, ali iz njegovih pisama možemo da vidimo da je očekivao neku vrstu neprekinutog poštovanja (1. Sol. 2:6; 2. Kor. 13:10).
Drugi apostoli nisu nikada napustili delo koje su započeli. Na primer, Jakov je bio apostol koji je nastavio da nadgleda rad u Jerusalimu. Petar je godinama vodio crkvu u Antiohiji. Apostol Timotej je postavio starešine u Efeskoj crkvi, ali je tamo ostao godinama, nadgledajući rad starešina koji su bili direktno pod njegovim autoritetom.
Kada apostol ostane kao glava lokalne crkve, on se ponekad smatra delom prezviterijuma, a ponekad zadržava svoj osobiti identitet. U Delima 15, pet preporuka je dato "apostolima i starešinama". Tu se apostoli smatraju posebnom grupom. U drugim odeljcima Svetog pisma oni su obuhvaćeni sa starešinama. Petar opisuje sebe kao kolegu ostalim starešinama (1. Pet. 5:1). Naravno, svaki apostol bi trebalo da ispuni uslove koji se zahtevaju za starešinsku službu. Kako god gledali na ovo, svetopisamski je prihvatljivo da vodeći apostol bude uključen ili isključen u rad starešinstva.
Od životne je važnosti da ovde uočimo da apostoli koji su bili pozvani da služe na jednom mestu nisu postali pastori. Hrišćani su danas učeni da misle da svakog priznatijeg služitelja u lokalnoj crkvi treba zvati pastorom. To je suludo. To me podseća na nešto iz mog života: odgajan sam kao rimokatolik i mesecima nakon što sam postao protestant, još uvek sam ljude koji su služili u crkvi smatrao za sveštenike; bilo mi je teško da prestanem da služitelje oslovljavam sa "Oče". Isto tako, protestanski hrišćani danas razmišljaju jednosmerno: oni vodećeg služitelja u crkvi automatski smatraju pastorom. Ovo se dešava prvenstveno zato što mi razmišljamo u kategorijama položaja, umesto u kategorijama Božijih pomazanja. Za većinu protestanata je teško da promene svoj način razmišljanja i prihvate činjenicu da vodeći položaj ne mora obavezno da bude ispunjen pastoralnim pomazanjem. Rana Crkva je priznavala pomazanje. Ljudi poput Petra, Jakova i Timoteja bili su pomazani za apostole, i Sveto pismo ih nikada ne naziva pastorima iako su vodili pojedine zajednice. Činjenica da je apostol ostao na jednom mestu, ne znači da je on izgubio svoje pomazanje ili da je postao pastor. Apostoli su ostajali apostoli. Pastori su bili pastori. To su dva različita poziva i pomazanja.
Moramo se osloboditi svojih tradicionalnih koncepata o tome kako bi crkva trebala da bude organizovana. Pristupimo Svetom pismu na svež način i bez predrasuda.
Apostol, sa starešinstvom (poznatim i kao prezbiterijum) je bio na čelu svake lokalne zajednice. Apostol Jakov je bio glavni služitelj u Jerusalimu. Apostol Petar je bio glava Antiohijske crkve. Timotej je bio apostol crkve u Efesu. Barem na neko vreme je i Apolos bio apostol koji je pratio Pavla u Korint. Mi prečesto odbacujemo apostolsku poziciju, ili iste ne vidimo kao članove određene lokalne crkve, smatrajući da oni imaju samo putujuću službu. Zapravo, neki apostoli, držeći se svog poziva, putuju kao Pavle. Ipak, tipična struktura lokalne crkve u Novom zavetu se sastojala od starešinstva koje je zajedno nadgledalo zajednicu, ali pod vođstvom apostola.
Pre nego što se pobliže pozabavimo starešinstvom, razmotrimo još jednu službu u crkvi: službu đakona. Reč đakon znači "sluga". Kvalifikacije za đakona su nabrojene u Prvoj Timoteju 3:3-13. U Delima 6:1-6 vidimo da je zajednica birala đakone po odobrenju apostola. Položaj đakona je poštovan, ali on podrazumeva služenje, a ne autoritet. Đakoni nisu deo starešinstva, ali su posvećeni hrišćani koji služe starešinama i celoj zajednici.
Moramo prepoznati da je uloga đakona i starešine položaju lokalnoj crkvi. Položaji nisu isto što i pomazanje. Pomazanja su natprirodni darovi Božiji, i ima ih puno. Nasuprot tome, vidimo samo dva uspostavljena položaja u novozavetnoj crkvi: položaj starešine i položaj đakona.
Sledeća bitna razlika između položaja i pomazanja je da vernici postavljaju druge vernike na crkvene položaje, dok pomazanja daje samo Bog: apostoli postavljaju starešine, a zajednica bira đakone, ali samo Bog može udeliti [duhovne] darove vernicima. Još jedna razlika je ta da vernici imaju autoritet da smene drugog vernika sa položaja, ali niko ne može oduzeti nečije pomazanje. Ako apostol ukloni nekoga sa položaja starešine, taj starešina nema više autoritet starešine. Međutim, ako taj starešina ima dar od Boga, niko mu ga ne može oduzeti. Položaji su službe unutar crkve, dok su darovi bogomdana pomazanja. Trebamo jasno uočiti da su u vođstvu novozavetne Crkve zastupljena različita pomazanja. Ovu biblijsku strukturu možemo uporediti sa ustrojstvom savremenih preduzeća: nekolicina biznismena može biti na položajima od autoriteta, ali svaki od njih je stručan u određenoj oblasti, kao što su finansije, odnosi sa javnošću, prodaja i tako dalje. Na sličan način je Bog osmislio Crkvu, koju nadgleda grupa starešina, a svaki od njih ima bogomdane darove.
Ako pobliže pogledamo novozavetnu Crkvu, istog trenutka ćemo moći da identifikujemo različita pomazanja među starešinama. Na primer, u Delima 13:1 čitamo: "A u Antiohijskoj crkvi behu proroci i učitelji: Varnava i Simeon zvani Niger, pa Lukije Kirinac, Manain... i Savle." Obratimo pažnju da su vernici sa proročkim i učiteljskim pomazanjem bili među starešinama lokalne crkve. Jerusalimska crkva je imala više od jednog apostola, uz Judu i Silu, koji su bili proroci, kao i mnoge starešine (Dela 15:4; Dela 15:22-23). Pojedine starešine su mogle imati jedan od pet darova službi, dok su drugi možda posedovali druge vrste pomazanja.
