Uskrs i njegov datum
- Zašto i kako se Uskrs premešta svake godine?
- Uloga sunca i meseca.
- Nerazumevanja i nesporazum.
Prvi hrišćani nisu svetkovali Uskrs (kao što nisu svetkovali ni druge praznike, ni subote, ni nedelje). Oni su oduševljeno slavili Hrista. Jednostavno su se sakupljali svakog dana (Dela 2,42-46; Dela 5,42). Mesto sakupljanja je bio jerusalimski hram i domovi u kojima su živeli pojedinci. Na skupovima su sasvim obično propovedali i prelamali hleb (to je kasnije nazvano večera Gospodnja) uz zajednički obed.
Svaki takav sastanak je bio doživljaj stradanja, smrti i uskrsenja Gospoda Isusa Hrista. Pobožni ljudi u Jerusalimu su svoj svakodnevni život upravljali prema hramovnim vremenima (časovima). To su činili i hrišćani, jer jevrejski bogoslužbeni poredak nije vređao njihovu veru u obećanog Pomazanika i Izbavitelja.
Prevladavanje jevrejskih navika
Ubrzo je počelo gonjenje. Jevrejski glavari su nastojali da spreče hrišćanstvo u svojoj sredini. To je bilo prilično surovo, ali je bilo plodonosno: prvi hrišćani su shvatili da njihova vera ne pripada samo jednom narodu nego je namenjena svima. Srž te vere je uskrsenje iz mrtvih, najpre Hristovo, a potom i drugih. U pogledu bogoslužbenih sastanaka nedelja počinje da igra sve značajniju ulogu kao uspomena na uskrsenje i silazak Svetog Duha.
Zanimljivo je da su hrišćani od početka pravilno shvatili da je Gospod Isus ukinuo starozavetni zakon sa njegovim zapovestima i propisima (Ef. 2,15). Oni nisu postavljali praznike kao dane odmora, nego im je celokupni život bio jedno proslavljanje Boga sa kojim je došao svojevrsni novi počinak ("subotstvo", ali ne subota - Jev. 4,8-10). Otuda je za prvi dan posle subote nastao novi naziv: "dan Gospodnji" (u Otk. 1,10, kod Grka, Latina, Italijana, Francuza i sl.). Zanimljivo je da Rusi taj dan ne nazivaju nedeljom (danom nerada), nego ga i danas zovu "voskresenije". Ovo znači da se u vreme kad su Rusi postajali pravoslavni (pre 1000 godina) smatralo da je svaka nedelja svojerodno slavljenje Uskrsa.
Međutim, već od svojih početaka hrišćanstvo nastoji da izdvoji i jedan godišnji praznik kao uspomena na Spasiteljeva stradanja, smrt i uskrsenje. Lako je moguće da je na to ili nešto slično mislio ap. Pavle kad je pisao: "Očistite stari kvasac da budete novo testo, kao što i jeste beskvasni, jer je već žrtvovana naša Pasba, Hristos. Zato praznujmo, ne sa starim kvascem ni s kvascem zlobe i pakosti, nego s bekvasnim hlebovima čistote i istine" (1. Kor. 5,7-8). Svakako, jevrejska pasha je bila prvi i jedini uzor u to vreme. Tu nastaju i prva raščišćavanja da bi se saznalo šta je u pojedinim običajima stvarno hrišćansko a šta nasleđe iz judejstva.
Izveštaji iz drugog stoleća
Prema verodostojnim zapisima Uskrs i Pedesetnica (Duhovi) su jamačno slavljeni već negde oko 130. godine. Šta više, u to vreme, a i kasnije, bilo je hrišćana koji su verovali da će se Hristov ponovni dolazak zbiti u dane između Uskrsa i Pedesetnice. Pod nazivom Pasha tada su se najčešće podrazumevala dva praznika: Krsna Pasha (kasnije Veliki Petak) i Uskrsna Pasha (odn. današnji Uskrs).
Krsna Pasha je padala kad i jevrejska Pasha (14. nisana) a druga tri dana kasnije (bez obzira koji je to sedmični dan bio). Po pravilima jevrejskog kalendara 14. nisana je padao na dan punog meseca (uštapa) posle prolećne ravnodnevnice (po sadašnjem računanju vremena oko 22. marta). Sa ovakvim shvatanjem u hrišćanstvo su ušli brojni jevrejski obredi i običaji, ali su kasnije otpadali kao nebitni. Evanđelje je prelazilo u oblasti gde su ljudi negovali druge običaje i imali druge navike. Ono se prilagođavalo svemu što nije ugoržavalo pravu veru.
Iz vremena oko 180. godine imamo zapisanu prvu uskršnju propoved (Meliton iz Sarda). Ovde se Uskrs ocrtava kao poseban praznik, odvojen od dana Hristove smrti (razume se, samo u smislu kalendara i bogoslužbenih pesama). U to vreme se uvodi i ubrzo učvršćuje običaj krštavanja na Uskrs. Kandidati za krštenje (odrasli ljudi i žene) su u toku preduskršnjih vremena (40 dana) slušali pouke o hrišćanskim istinama. Posle posta, molitava i poučavanja krštavani su u noći uoči Uskrsa, odn. u rano jutro na Uskrs.
Tako imamo i jedan kasniji zapis, verovatno Paladija iz Helenopolisa (oko 365-425) o krštavanju obavljenom na Uskrs u vreme Jovana Zlatousta (Ivana Krizostoma, 344/7-407). Jovan je bio carigradski patrijarh od 398. do 404. godine. Carica i ostali neprijatelji poslali su vojsku i rulju da uhapse Jovana na bogosluženju uoči Uskrsa. Ovi su upali u hram upravo kad su se svlačili kandidati i kandidatkinje za krštenje.
Onako neodevene vojska i rulja su ih juriti po hramu i oko njega. Zlostavljali su ih do krvi tako da je voda u krstionicama postala crvena. (Ipak, uprkos metežu i mučenjima, tog uskršnjeg praskozorja je kršteno oko 3000 ljudi i žena).
Nikejsko ujednačavanje
Određivanje datuma za praznovanje Uskrsa bilo je uzrok raspravama i sinodalnim zasedanjima između 190. i 194. godine. U Maloj Aziji pod rimskom upravom krajem II stoleća Uskrs se slavio 16. nisana (treći dan po jevrejskoj Pashi), a nije se obziralo na sedmični dan. Na zapadu (u Rimu) se pazilo da Uskrs obavezno padne posle 14. nisana u nedelju, jer je ona već bila "mali Uskrs". Tokom III stoleća zapadni način određivanja Uskrsa je sticao sve više pristalica, ali su mu se istočnjaci žilavo opirali tvrdeći da je njihova tradicija bliža apostolima.
Na prvom vaseljenskom saboru (ekumenskom koncilu) održanom 325. god. u Nikeji (Niceji) ujednačen je datum svetkovanja najvećeg hrišćanskog praznika: prve nedelje posle punog meseca posle prolećne ravnodnevice. Aleksandrijski episkop je na saboru dobio zadatak da svake godine pravovremeno obaveštava rimsku crkvu, a ona ostale o datumu Uskrsa za tu godinu. U ono vreme je Aleksandrija bila svetski centar astronomije i matematike. (Ovu odluku je bilo teško sprovesti u život. Rimski episkop nije hteo da se pokorava istočnjacima ni u pogledu matematičkih izračunavanja, nego se oslanjao na znatno slabija znanja i nepouzdanije matematičare. Razliku između rimskog i opšte-hrišćanskog praznovanja Uskrsa uklonio je tek 526. godine rimski kaluđer Dionisije Mali - onaj isti koji je određivao početke hrišćanskog računanja godina). Ipak, i posle nikejskog sabora bilo je onih koji su se držali 14. odn. 16. nisana. Znamo da se jedan sinodalni sastanak u Antiohiji (341) izjasnio za isključenje iz crkve onih koji se pridržavaju datuma judejske Pashe.
Matija Vlastar i Gregor XIII
Danas se praznovanje Uskrsa određuje prema "Azbučnoj sintagmi" Matije Vlastara. Matija Vlastar (Blastaris) je bio kaluđer u Solunu. Delovao je oko 1335. On je sastavio nešto kao leksikon crkvenih propisa po kome se i danas odlučuje u pravoslavnim crkvama bez obzira da li se pojedine od njih drže istočnog (julijanskog) ili zapadno (gregorijanskog) kalendara. Ta knjiga se zove "Azbučna sintagma". U pogledu praznovanja Uskrsa ona propisuje sledeće:
"Četiri su odredbe na koje treba neophodno paziti u pogledu našeg Uskrsa. Dve od njih sadrže apostolsko pravilo, a dve vode svoj početak iz nepisanog predanja:
1) Uskrs moramo svetkovati posle prolećne ravnodnevnice.
2) Ne smemo ga svetkovati kad Judeji svetkuju Pashu.
3) Ne odmah posle ravnodnevnice, nego posle prvog punog meseca koji je posle ravnodnevice.
4) A posle tog punog meseca ne inače nego u prvi dan sedmice".
Nešto više od hiljadu godina (od Dionisija Malog do Gregora XIII) velika većina hrišćanstva je izračunavala Uskrs držeći se navedenih pravila. Međutim, Papa Gregor XIII je 1582. reformisao kalendar i od tog vremena se na Zapadu ne pazi hoće li se Uskrs svetkovati zajedno sa jevrejskom Pashom ili ne. Tako se na primer ove (1986) godine zapadnjački Uskrs praznuje 30. marta (u vreme judejskih pashalnih dana), a istočnjački je pomeren na dan 4. maja.
Valja napomenuti nešto što šira publika takođe ne zna. Mesečeve mene i položaji sunca takođe se različito izračunavaju. Rimska crkva ih izračunava prema meridijanu koji prolazi kroz krst na crkvi Sv. Petra u Vatikanu, a pravoslavci se drže meridijana koji prolazi preko sredine Gospodnjeg groba u Jerusalimu.
