Svetska politika prema Izraelu
Sveto pismo govori da će se narodi sveta udružiti protiv Izraela i Božjih planova na svršetku vremena (Zah. 12:1-3; Joil 3:1-2). Ovi narodi će biti inspirisani antisemitizmom kojeg danas ima sve više u svim narodima. Uzroci neprijateljstva prema Izraelu su političke predrasude u medijima i nepoznavanje Božje Reči. Protivnici Izraela govore o navodnoj zaveri Jevreja da vladaju svetom. U Srbiji se godinama štampa antisemitska literatura kao "Protokoli sionskih mudraca", delo ne-Jevreja sa zlobnom namerom da se u masama stvori mržnja prema Jevrejima.
Za hrišćane bi trebalo da bude važnije šta kaže SVETO PISMO. Vratimo se Božjoj Reči koja je istina i koja daje odgovore i na pitanja koja se tiču svetske politike i izreaelsko-arapskih sukoba na Bliskom istoku. U Bibliji čitamo o Jevrejima koji su vladali svetom: o Josifu u Egiptu, proroku Danilu u Vavilonu, Jestiri i Mardoheju u Mido-Persijskom carstvu... Bog je odredio jednog Jevrejina iz Davidovog potomstva da vlada svetom. On je nazvan "Lav iz Judinog plemena", i njegovom kraljevstvu neće biti kraja (Otk. 5:5; Lk. 1:31-33).
Psalam 83 zvuči veoma savremeno: "Jer evo neprijatelji Tvoji uzavreše... po narod Tvoj zlo naumiše, i dogovaraju se na izabrane Tvoje. Rekoše: Hodite da ih istrebimo između naroda da se više ne spominje ime Izraela". U Joilu 3:1-2 Bog jasno upozorava narode sveta na posledice zbog njihovog neprijateljstva prema Izraelu i podele Njegove zemlje. "Jer, gle, u one dane i u ono vreme, kad vratim roblje Judino i Jerusalimsko, sabraću sve narode, i svešću ih u dolinu Josafatovu, i onde ću se suditi s njima za svoj narod i za nasledstvo svoje Izraela, kojega rasijaše među narode i razdeliše zemlju Moju (roadmap for peace)". Kontekst ovog poglavlja govori o poslednjem vremenu u ljudskoj istoriji.
Ujedinjene nacije su 1947. godine donele Rezoluciju 181 o podeli zemlje koja se tada zvala "Palestina". Po njihovoj odluci, 23% bi pripalo Jevrejima a 77% Arapima. Arapi su odbacili taj plan dok su ga Jevreji prihvatili. Uprkos priznavanju novostvorene jevrejske države od strane UN, arapske države su objavile džihad. Tadašnji muftija u Jerusalimu, Hadž Amin al Husein, izjavio je: "Proglašavam sveti rat, braćo muslimani! Ubijte Jevreje! Sve ih pobijte!" Izrael su na svim frontovima napali Egipćani, Sirijci, Iračani, Libanci i Jordanci. Izrael ne samo da se odbranio u tom ratu, nego je i u svakom sledećem izlazio kao pobednik.
Poslednjih godina iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad neprestano poziva na potpuno uništenje Izraela. Slično je govorio i egipatski predsednik Naser, koji je u junu 1967. izjavio: "Naš glavni cilj je uništenje Izraela". Egipat i Sirija su tih dana nagomilali trupe duž granica sa Izraelom sa očitom namerom da unište jevrejsku državu. Međutim, sedmog juna 1967. ono što je izgledalo nemoguće obistinilo se. Izraelci su se ponovo našli na brdu Hrama u starom delu Jerusalima. Ta neverovatna pobeda Izraela u samoodbrani je zapanjila muslimanski svet. Mnogi širom sveta su u tome videli ruku Gospodnju.
Govoreći o svom drugom dolasku na kraju vremena, jevrejski Mesija je rekao: "Jerusalim će gaziti narodi dok se ne navrše njihova vremena" (Lk. 21:24). Jerusalim su gazili Rimljani, Arapi, krstaši, Turci, Britanci... da bi posle devetnaest vekova, po reči Gospodnjoj, Jerusalim ponovo bio pod jevrejskom vlašću. Pismo govori da je Gospod izabrao Jerusalim gde će sići prilikom svog drugog dolaska da uspostavi svoje kraljevstvo na Zemlji za hiljadu godina (Zah. 14:4; Otk. 20:1-6). Ova mesijanska vladavina Sina Davidovog je pretnja islamskim fundamentalistima, svetskim sekularnim vladama i njihovom humanizmu (Ps. 2).
Za muslimane, Jerusalim je treći po redu najsvetiji grad posle Meke i Medine. U Kuranu, (muslimanskoj svetoj knjizi) se nigde ne spominje Jerusalim. Ali u jevrejskoj Bibliji se spominje na više od 700 mesta. Još od vremena kralja Davida, Jerusalim je u samom središtu nacionalnog i duhovnog identiteta za Izrael. Muslimani se mole okrenuti ka Meki. Jevreji se mole okrenuti ka Jerusalimu (Dan. 6:10).
Oko 50 zemalja UN su muslimanske države sa otvorenim neprijateljstvom prema Izraelu. Nedavno (2011.) je Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu UN (UNESKO), sa sedištem u Parizu, donela odluku o prijemu Palestine kao njenog punopravnog člana. Ta organizacija, međutim, nije dostojna svog naziva. UNESKO je prošle godine (2010.) označio Rahelin grob blizu Vitlejema (1. Moj. 35:19-20) i pećinu gde su sahranjeni Avraam, Isak i Jakov blizu Hebrona (1. Moj. 49:29-32) kao muslimanske džamije. Za vreme obeležavanja 50-godišnjice od Drugog svetskog rata (1995.), UNESKO u svom zaključku uopšte nije spomenuo Holokaust. (više o tome pročitajte u članku "Delegitimizing Delegitimizers", od Caroline Glick na sajtu http://carolineglick.com/). Između 1948. i 1974. godine je više od 800 000 Jevreja bilo prognano iz muslimanskih država. Za razliku od Palestinaca, ovi Jevreji nikad nisu bili priznati kao izbeglice niti su dobili humanitarnu pomoć od strane UN.
Naziv "Palestina" koji se koristi za Svetu zemlju nije postojao sve do 135. godine nove ere kada su Rimljani ugušili jevrejski ustanak koji je vodio Bar Kokba. Pre toga je ta rimska provincija bila poznata po svojim istorijskim imenima tj. Judeja, Samarija i Galileja. Rimljani su tada, da bi ponizili Jevreje umesto biblijskog imena Izrael, nametnuli novi naziv, "Sirija Palestina", prema imenima drevnih neprijatelja Jevreja, odnosno Filistejima. U Novom zavetu ne postoji reč "Palestina", već "zemlja Izraelova", "Judeja", "Galileja" i "Samarija" (Mt. 2:21; Lk. 1:65; Jn. 4:3-4; Dela 1:8).
Jordanski kralj Abdula je 1950. (samo godinu dana posle rata za nezavisnost) protivzakonito okupirao Judeju i Samariju i tu teritoriju nazvao "Zapadnom obalom". Jerusalim nikad nije bio glavni grad neke arapske države, čak ni u to vreme jordanske okupacije. Nijedan narod na svetu nema istorijsko pravo na Jerusalim kao na svoj glavni grad osim jevrejskog naroda. Ako postoji neki razlog zašto Palestinci žele da Jerusalim bude njihov glavni grad, to nije zbog važnosti grada u palestinskoj istoriji, već jedino zato što je Jerusalim toliko važan Izraelcima.
U svetu se smatra da cionizam ima svoje početke krajem devetnaestog veka zahvaljujući Teodoru Herclu. Međutim, mnogi hrišćani se iznenade kad otkriju da se početak cionizma zapravo nalazi u Bibliji. Neki su i šokirani kad uvide da je autor cionizma niko drugi do sam Bog. "Jer je Gospod izabrao Sion, i omilje mu živeti na njemu. Ovo je počivalište moje doveka, ovde ću se naseliti jer mi je omiljelo." (Ps. 132:13-14). "Ovako veli Gospod nad vojskama: revnujem za Sion velikom revnošću, i velikim gnevom revnujem za nj." (Zah. 8:2). I u Novom zavetu čitamo da je Jerusalim "grad velikoga Kralja." (Mt. 5:35). "I sinovi onih koji su te mučili doći će tebi, klanjajući se i svi koji te preziraše, padaće stopalima nogu tvojih, i zvaće te gradom Gospodnjim, Sionom Sveca Izraelovog... Neće se više čuti nasilje u tvojoj zemlji ni pustošenje i potiranje na međama tvojim." (Isa. 60:10-22). Zanimljivo je da se u Isaiji 60:18 u izvornom tekstu koristi reč hamas. Prorok Isaija je doslovno napisao: "Neće više biti hamas (nasilje) u tvojoj zemlji".
Bog ne želi da iko propadne već da svi ljudi dođu u pokajanje (Jezek. 18:23; Jezek. 18:32; 2. Pet. 3:9). Bog želi da spase kako Jevreje, tako i Arape. Oni Arapi koji blagosiljaju potomstvo Avrama, Isaka i Jakova, biće blagosloveni. Mapa puta do pravog mira na Bliskom istoku je Božja intervencija u ponovnom dolasku Sina Davidovog na Maslinsku goru da uspostavi svoje hiljadugodišnje Mesijansko carstvo. "On će biti velik i nazvaće se Sin Najvišega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida oca njegova, I carovaće u domu Jakovljevu u sve vekove, I carstvu njegovom neće biti kraja." (Lk. 1:32-33). U tom hiljadugodišnjem carstvu ce se ispuniti proročanstva iz Isaije 19:22-25 i Zaharije 14:16: "Tako će Gospod udariti Misir, i udarivši isceliće, jer će se obratiti ka Gospodu, umoliće mu se i isceliće ih. U to će vreme biti put iz Misira u Asiriju... i služiće Gospodu Misirci s Asircima. U to će vreme Izrael biti treći (partner) s Misircima i Asircima, i biće blagoslov posred zemlje. Jer će ih blagosloviti Gospod nad vojskama govoreći: da je blagosloven moj narod Misirski i Asirski, djelo ruku mojih, i nasledstvo Moje, Izrael." "I ko god ostane od svih naroda koji dođu na Jerusalim, svak će dolaziti od godine do godine da se pokloni Kralju Gospodu nad vojskama i da praznuje Praznik senica".
Isaija 2:2-4 nam takođe govori o Mesijanskom (hiljadugodišnjem) carstvu na svršetku vremena: "Biće u potonja (poslednja) vremena gora doma Gospodnjega utvrđena uvrh gora i uzvišena iznad humova, i stjecaće se k njoj svi narodi. I ići će mnogi narodi govoreći: hodite da idemo na goru Gospodnju, u dom Boga Jakovljeva, i učiće nas svojim putovima, i hodićemo stazama Njegovijem; jer će iz Siona izaći Zakon, i Riječ Gospodnja iz Jerusalima. I sudiće među narodima, i karaće mnoge narode, te će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju."
