Put svetosti
Jedna od stvari koje moramo naučiti ako želimo da živimo pobedonosnim hrišćanskim životom jeste njegova krajnja jednostavnost. Kako li smo ga samo komplikovanim učinili! Napisani su veliki tomovi; upotrebljene su sve vrste tehničkih izraza; rečeno nam je da u ovom ili onom leži tajna, itd. Ali mnogima od nas je sve to suviše komplikovano, da, iako mi to znamo u teoriji, nismo u stanju da povežemo ono što znamo sa našim praktičnim svakodnevnim životom. Da bi jednostavne istine koje smo razmatrali učinili jasnijima, želimo da ih sve "ubacimo" u slikoviti oblik.
Put
Opšta slika života pobede koja je došla do mnogih od nas, jeste ona o putu iz Isaije 35,8: "I onde će biti nasap i put, koji će se zvati sveti put". To je slika puta izgrađenog nad okružujućom močvarom sveta.
Iako je taj put uzak i strm, nije sporno da bi svako od nas trebalo da hoda tim putem, jer: "Ljudi koji putuju, makar i glupi, neće pogrešiti u tome". Premda postoje mnoge opasnosti ako napustimo put, sve dok nastavljamo tim putem, sigurno je, jer "onde neće više biti lava, nit će onuda zver prolaziti". Samo jednoj vrsti ljudi je zabranjeno da ide onuda, a to su nečisti. "Niko nečist neće njime proći".
Ovo ne uključuje samo grešnika koji ne poznaje Hrista kao svog Spasitelja, već takođe i hrišćanina koji čini i još hoda u nepriznatom i neočišćenom grehu. Jedini način je uputiti se gore, na malo, tamno, zaboravljeno brdo - brdo Golgote. To je takvo brdo do kojega se moramo verati na našim rukama i kolenima, naročito našim kolenima. Ako smo zadovoljni našim sadašnjim hrišćanskim životom, ako ne želimo da sa očajničkom gladi dospemo do puta, mi se nikada nećemo spustiti na naša kolena i stoga se nikada nećemo popeti na brdo. Ali ako nismo zadovoljni, ako smo gladni, otkrićemo da se penjemo. Ne žurite! Dopustite da vas Bog učini stvarno gladnima za put; dopustite mu da vas dovede do vaših kolena u žarkoj molitvi. Sami posmatrači neće stići daleko. "Tražićete me, i naći ćete me, kada me potražite svim svojim srcem". (Jer. 29,13)
Niska vrata
Na vrhu brda, čuvajući stazu ka putu, stoji tako mračan i strašan... Krst. Tamo on stoji, deleći vreme i deleći ljude. Podno krsta postoje niska vrata, toliko niska da čovek mora da se sagne i upuzi kroz njih. To je jedini ulaz za put. Ako želimo da nastavimo dalje našim putem, moramo proći kroz njih. Ova vrata se zovu "vrata slomljenih". Jedino slomljeni može da uđe na put. Biti slomljen znači "ne ja, već Hristos".
U svakome od nas postoji ponosno tvrdovrato ja. Ta tvrdovratost je započela u edenskom vrtu, kada su Adam i Eva, koji su uvek saginjali svoje glave u predanju Božjoj volji, ukrutili svoje vratove, krenuli za nezavisnošću, i pokušali da budu "kao bogovi". Kroz celu Bibliju Bog optužuje svoj narod za istu "tvrdu šiju", a to se takođe pokazuje i na nama. Mi smo tvrdi i nepopustljivi. Osetljivi smo i lako povredljivi. Postajemo razdražljivi, zavidni i kritični. Zameramo i ne praštamo. Trudimo se u svojoj sopstvenoj snazi, i pokušavamo da svojim nastojanjima učinimo ono što bi trebalo prepustiti Bogu. Sami sebe pravdamo a kako često to može da odvede u nečistotu! Svaka od ovih stvari, i mnoge druge, izviru iznutra, iz ovog sebičnog ja. Da ovih stvari nema tamo, i da Hristos boravi na njegovom mestu, mi ne bi ovako postupili. Pre nego što možemo da uđemo na put, Bog mora da savije i slomi to tvrdovrato ja, da bi Hristos vladao umesto njega. Biti slomljen znači nemati prava pred Bogom i pred ljudima.
To ne znači samo ustupanje mojih prava Njemu, već više spoznanje da ne posedujem nijedno drugo pravo osim da zaslužim pakao. To znači baš biti ništa i nemati ništa što bi nazvao svojim; ni vreme, ni novac, ni imovinu, ni položaj.
Da bi slomili našu volju pred Njim, Bog nas dovodi do podnožja Krsta i tamo nam pokazuje šta je prava slomljenost. Gledamo one probodene ruke i noge, to lice ljubavi krunisano trnjem, i vidimo potpunu slomljenost onoga koji reče: "Neka ne bude moja volja neko tvoja" (Lk. 22,42), kada je do dna ispio gorku čašu naših greha.
Prema tome, način da budemo slomljeni je da posmatramo Njega i shvatimo da ga je naš greh prikovao tamo. Tada, kada vidimo ljubav i slomljenost Boga koji je umro umesto nas, naša srca će postati neobično dirnuta, poželećemo da budemo slomljeni za Njega pa ćemo se moliti:
O, od sebe biti spašen dragi Gospode
O, u tebi biti izgubljen,
O, da ja više ne bude.
već Hristos koji živi u meni.
Neki od nas su otkrili da nema molitve na koju Bog odgovara toliko hitro, kao na molitvu da nas On slomi.
Stalni izbor
Međutim, nemojmo misliti, da moramo samo jednom da budemo slomljeni, pošto prođemo kroz vrata. Uvek posle toga, pred nama će to biti stalni izbor. Bog nam donosi svoj teret da ga nosimo, ali mi moramo da napravimo izbor. Ako nas neko vređa i omalovažava, mi istog trenutka imamo izbor da prihvatimo omalovažavanje kao sredstvo milosti radi dublje poniznosti, ili to možemo odbiti i ponovo ukrutiti naše šije sa svom uznemirenošću duha koju to sigurno donosi.
Tokom celog dana naša slomljenost biće testirana, a naše pretvaranje da smo slomljeni pred Bogom je bezvredno, ako nismo slomljeni u našem stavu prema onima oko nas. Bog nas skoro uvek testira kroz druge ljude. Nema drugih situacija za hrišćanina. Božja volja se upoznaje kroz njegova proviđenja, a njegova proviđenja su često drugi, koji mnogo zahtevaju od nas. Ako u sebi pronađete komadić neslomljenosti, jedini način je da iznova odete do Golgote i vidite Hrista koji je slomljen radi vas, i bićete spremni da se slomite pred Njim.
Iznad vrata slomljenih poprskana je dragocena krv Gospoda Isusa. Pošto se sagnemo da se uvučemo kroz vrata, krv čisti od svih greha, ne samo zato što smo se sagnuli da bi ušli unutra, već zato što jedino čisti može hodati putem. Možda nikada niste upoznali Isusa kao svog Spasitelja; možda ga znate godinama; ali u svakom slučaju vi ste okaljani grehom, gresima ponosa, zavisti, zamerljivosti, nečistoće itd. Ako ih predate Njemu, koji ih je odneo na krst, On će vam iznova šapnuti ono što je nekada rekao na krstu: "Svršeno je", i vaše srce će postati belje od snega.
Dar njegove punine
Tako smo mi dospeli na put. Tamo se pred nama pruža uzan, težak put, okupan svetlošću koji vodi ka nebeskom Jerusalimu. Nasip se sa obe strane strmo spušta u gustu tamu. U stvari, tama se penje sve do same ivice puta, ali na samom putu sve je svetlo. Iza nas je Krst, ne više taman i zaboravljen, već sjajan i topao. Više ne vidimo Isusa sa rastegnutim rukama, već kako hoda putem preplavljujući vaskrsenjem života. U svojim rukama nosi pehar sa vodom života. Dolazi pravo pred nas i traži da izložimo naša srca, i tek kada mu ispružimo čašu, mi mu prikazujemo naša prazna srca. On gleda unutra - bolni pregled - i gde On pogleda, mi moramo dopustiti njegovoj krvi da ih očisti, ispunjavajući ih vodom života.
Tako mi nastavljamo svojim putem radujući se i slaveći Boga, i prelivajući njegovim novim životom. Ovo je probuđenje: ti i ja, sve vreme puni Duhom Svetim, voleći druge i brinući za njihovo spasenje. Nema borbe, nema oklevanja; tek jednostavno dati mu svaki greh da ga očisti u svojoj dragocenoj krvi, prihvatajući iz njegove ruke slobodni dar njegove punine, i dozvoljavajući mu da obavlja posao kroz nas. Kada hodamo zajedno sa njim, On tamo neprestano puni, tako da se naše čaše neprestano prelivaju.
Tako se sada ostatak našeg hrišćanskog života jednostavno sadrži u hodanju putem, sa srcima koja se prelivaju, u saginjanju svog vrata pred Njegovom voljom sve vreme, stalnom pouzdavanju u njegovu krv da nas očisti, i življenju u potpunom jedinstvu sa Isusom. Nema ničeg spektakularnog u ovom životu, nema emocionalnih iskustava čežnje i očekivanja posle toga. To je tek jednostavno življenje dan po dan života koji nam je Gospod namenio da živimo. Ovo je prava svetost.
Silazak sa puta
Ali mi možemo, i ponekada zaista, da napustimo put jer je uzak.
Jedan mali korak pored, i mi smo van staze i u tami. To je uvek zbog neposlušnosti na nekom mestu ili što nismo dovoljno slabi da bi dopustili Bogu da sve učini. Sotona je uvek pored puta, ričući na nas, ali on ne može da nas dotakne. Ipak, mi možemo činom volje da popustimo njegovom glasu. Ovo je početak greha i napuštanja Isusa. Ponekad otkrijemo da ukrućujemo svoje vratove prema nekome, ponekada prema Bogu samom. Ponekada ljubomora i zamerljivost nasrću na nas. Ponekada otkrijemo da smo napeti i svađalački raspoloženi, kada ne počivamo u Njemu. Istog trenutka smo skrenuli s puta, jer ništa što je nečisto ne može hodati Putem.
Naša čaša je uprljana i prestaje da se preliva, i mi gubimo naš mir sa Bogom. Ako se odmah ne vratimo na Put, ići ćemo sve dalje niz ivicu. Moramo se vratiti. Kako? Prva stvar koju treba da učinimo je da upitamo Boga šta nas je dovelo do toga da skrenemo sa Puta; i On će nam pokazati, iako to od Njega iziskuje vremena da nas osposobi da uvidimo. Možda sam bio iznerviran jer mi je neko dodijavao. Bog želi da uvidim, da nije stvar u tome da je izvesna osoba učinila te stvari, već moja reakcija na to.
Da sam bio slomljen, ne bih bio iznerviran. Tako, kada sa čežnjom gledam natrag na put, ponovo vidim Gospoda Isusa, i vidim kako je to ružna stvar postati iznerviran, i da je Isus umro da bi me spasio od toga da budem iznerviran. Kada se ponovo provučem do puta na rukama i kolenima, ponovo dolazim do Njega i do njegove krvi za očišćenje. Isus tamo čeka da još jednom ispuni moju čašu do prelivanja. Aleluja! Bez obzira gde ste napustili put, uvek ćete naći Njega kako vas zove da se vratite i da ponovo budete slomljeni, a krv će uvek biti tamo da čisti i da vas učini čistim. Ovo je velika tajna Puta: znati šta da se uradi sa grehom, kada je greh već ušao. Tajna je uvek u tome da se greh odnese do Krsta, uvidi njegova grešnost, da se prizna Bogu, i da se smatra nestalim, kroz vrednost Isusove krvi.
Tako će pravi test tokom celog Puta biti: Da li se naše čaše prelivaju? Imamo li Božji mir u svojim srcima? Imamo li ljubavi i brigu za druge? Ove stvari su barometar Puta. Ako su ove stvari poljuljane, onda se greh negde ušunjao; samosažaljevanje, samodokazivanje, samoopravdavanje u mislima ili delima, osetljivost, razdražljivost, samoodbrana, naprezanje u našoj ličnoj snazi, samosvesnost, plašljivost, zatvorenost, briga, strah itd.
Naš hod sa drugima
Jedna važna stvar koja nije još bila spomenuta jeste da mi Putem ne hodamo sami. I drugi hodaju njime sa nama. Tamo je, naravno, Gospod Isus. Ali, ima i drugih putnika takođe, a pravilo Puta je da je zajedništvo sa njima isto toliko važno koliko i zajedništvo sa Isusom. Zaista, ovo dvoje je blisko povezano. Naše zajedništvo sa naišim bližnjima i naše zajedništvo sa Bogom su toliko povezani, da mi ne možemo da poremetimo jedno a da ne poremetimo i drugo.
Sve što se postavlja između nas i drugih, kao što je nestrpljivost, zamerljivost, ili zavist, postavlja se i između nas i Boga. Ove prepreke su ponekad ništa više do velovi, velovi kroz koje mi još uvek možemo, do izvesne mere, da vidimo. Ali ako se ne uklone odmah, zgusnu se u prekrivače a zatim u zidove od cigle i mi smo zatvoreni i za Boga i za naše bližnje, zatvoreni i za same sebe.
Jasno je zašto ova dva odnosa treba da budu toliko povezana.
"Bog je ljubav", ljubav za druge, a onog trenutka kada nemamo ljubavi prema drugome, mi sebe stavljamo van zajedništva sa Bogom, jer ga Bog voli, čak i ako mi to ne činimo.
Ali više od toga, posledica takvih greha je uvek da nas dovodi do "hodanja u tami" (1. Jn. 2,9-11), to jest, da pokrije i sakrije ono što mi zaista jesmo ili što zaista osećamo. To je u Pismu uvek značenje "tame", jer dok svetlo otkriva, tama sakriva. Uvek je prva posledica greha u nama da nas navodi da se skrivamo, pa se stoga pretvaramo, nosimo masku, nismo iskreni niti sa Bogom, niti sa ljudima. I naravno, ni Bog ni ljudi ne mogu da imaju zajedništvo sa neiskrenom osobom.
Put nazad u zajedništvo sa Gospodom Isusom, takođe će nas ponovo odvesti i u zajedništvo sa našim bratom. Ovo izostajanje ljubavi mora da se prizna kao greh da bi se kao takvo priznalo i moglo da bude pokriveno Isusovom krvlju. Time bi ono, takođe, moglo da se popravi i sa našim bratom. Pošto se vratimo Gospodu Isusu na ovakav način, otkrićemo da Njegova ljubav za našeg brata ispunjava naša srca sa željom da se iskaže kroz naše postupke prema njemu, i mi ćemo ponovo hodati zajedno u zajedništvu sa njim.
Prema tome, ovo je put života. To nije nikakva nova zbunjujuća doktrina. To nije za nas ništa novo o čemu bi se propovedalo. To je potpuno nespektakularno. To je samo život koji se živi dan po dan u bilo kakvim okolnostima u koje nas je Gospod postavio. U tome nema protivrečnosti sa onim što smo pročitali ili čuli o hrišćanskom životu. Ovo samo stavlja velike istine posvećenja u jednostavan slikoviti jezik. Početi da se živi ovim životom, značiće probuđenje u našim životima.
Nastaviti da se živi tim životom - probuđenje će se nastaviti. Probuđenje jeste samo ti i ja u zajedničkom hodanju putem u potpunom jedinstvu sa Gospodom Isusom i jedni sa drugima, sa čašama koje se neprestano čiste i prelivaju sa životom i ljubavlju Božijom.
