Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Da Vinčijeva papazjanija

razni izvori

Bez svake sumnje je da je "Da Vinčijev kod" izazvao veliku buru u javnosti. Ova knjiga je više meseci bila na listi bestselera u više zemalja: lako štivo sa kombinacijom misterije, pričom o globalnoj zaveri, egzotičnom istorijom, radnji koje se odigravaju na nekim romantičnim lokacijama i sa likovima koji tragaju za istinom, tj. "pravdom". To je ukratko literarni recept koji je ovaj roman učinio veoma popularnim.

U knjizi se radi o raskrinkavanju zavere katoličke crkve koja pokušava da spreči objavljivanje tajnih dokumenata po kojima je navodno Isus Hrist bio samo običan čovek, oženjen, te da danas njegovi potomci žive među nama. Ovo nije ništa novo. Slična priča se može naći u "Sikstinskoj zaveri", Filipa Vandenberga ili u filmu "Stigme". Crkva se uvek predstavlja kao ta koja skriva tajne dokumente kako bi osigurala svoj položaj jer dotični dokumenti napadaju i podrivaju njene temelje kao, na primer, doktrinu o božanstvu i uskrsnuću Isusa Hrista.

Kontraverzija koja prati knjigu proističe iz autorove tvrdnje da pozadina ovog romana ima korene u "potvrđenim istorijskim činjenicama". U jednom intervjuu na "Dobro jutro, Ameriko", nacionalnom jutarnjem radio programu u SAD-u, Den Braun izjavljuje:

"Počeo sam sa istraživanjem u vezi"Da Vinčijevog koda" kao skeptik. Dok sam istraživao očekivao sam da pobijem ovu teoriju i nakon bezbrojnih putovanja u Evropu i oko dve godine istraživanja postao sam vernik."

Vernik u ŠTA? U svoja NAGAĐANJA? Ako su njegove tvrdnje i njegova verovanja onda ona podrazumevaju: 1) Isus Hrist je bio oženjen Marijom Magdalenom, 2) četiri Jevanđelja su izabrana između više njih koja su postojala u četvrtom veku jer su predstavljala Isusa kao Božanstvo i 3) Isusova božanska priroda je postala ortodoksija tajnim glasanjem na saboru u Nikeji 325. godine nove ere.

Ključ romana je da je Isus oženjen sa Magdalenom a da je zvanična crkva (misli na Vatikan), to strogo krila mnoge vekove (čak po cenu ubistva - likvidacije onih koji su ovo hteli da iznesu u javnost) kako bi zaštitila svoje učenje o Njegovom božanstvu.

Dakle, Braunova knjiga kao fikcija svakako predstavlja intrigantnu i uzbudljivu priču ali šta je sa istorijskim činjenicama na koje se on poziva da je po njima napisao svoj roman?

U knjizi se otvaraju tri velika pitanja na koja bi trebalo odgovoriti...


1. Da li je Isus bio oženjen?

Kao osnova priče uzima se tvrdnja da se Isus oženio Marijom Magdalenom o čemu su mnogi u prvoj crkvi znali (a kasnije, kroz istoriju, mnogi pametni ljudi poput Leonarda Da Vinčija).

Braunov dokaz za ovu tvrdnju dolazi iz dva apokrifna Jevanđelja: "Marijinog jevanđelja" i "Filipovog jevanđelja". Oba spisa sadrže površne izjave da je Isus imao poseban odnos sa Marijom ili da ju je voleo više od bilo kojeg od dvanaest apostola. Takođe postoji pozivanje na tekst gde se kaže da je Isus poljubio Mariju u usta. Zaključak je sledeći: ako bi On nju poljubio javno onda mora biti da je bio njen muž.

Činjenice su sledeće: najpre, gotovo svi istoričari i naučnici postavljaju pitanje da li ovi apokrifni spisi sadrže bilo šta vredno u pogledu istorijskog Isusa. Čak i ako su se poljubili, tekstovi ne potvrđuju da je Isus bio oženjen. Kada je u pitanju ovaj čuveni poljubac u usta, u tekstu originalnog rukopisa, tačno na mestu gde se opisuje gde je Marija poljubljena, nalazi se praznina, tj. nedostaje komad teksta (papirusa).

Znači, moguće je da su to mogla da budu usta ili obraz, što bi se jednostavno odnosilo na prijateljski poljubac. Štaviše, postoje mnogobrojni tekstovi o Isusu još iz prvih pet vekova. Imam čitavu seriju u svojoj biblioteci od 38 tomova iz tog perioda. Štampani su malim slovima sa jednim proredom i u dve kolone od kojih svaki ima po nekoliko stotina stranica. Uključuju tradicionalne kanonske tekstove i one koji su odbačeni kao jeretički. U svim tim materijalima ni jedan tekst ne opisuje Isusa kao oženjenog a mnogi pretpostavljaju da i nije bio, što je bila osnova za neke rasprave da bi sveštenici trebalo da budu neoženjeni. U 1. Korinćanima 9. glavi javlja se jedan dokaz, naime, da bi supruge onih koji su oženjeni trebalo da budu izdržavane. Da se Isus ženio, Pavle bi mogao da zaključi svoju raspravu zabeleživši i tu činjenicu. Sve ovo vodi prema zaključku da se Isus nije NIKADA ženio.

Ukratko, nema NIKAKVIH čvrstih istorijskih dokaza koji bi potvrdili Braunovu tezu da je Isus bio oženjen. Ako je to tako onda se celokupna teza romana ruši, tj. Braunove tvrdnje o "istinitim istorijskim činjenicama", na kojima se on zasniva.

Treba doći do konačnog zaključka. Roman tvrdi da je oženjenom Isusu bilo potrebno da pokrije svoj čin pomoću crkve jer bi se u protivnom otkrila činjenica da nije imao božansku prirodu - tj. Da je bio najobičniji čovek. Uopšte nije rečeno da je Isus bio oženjen. Ovo bi rezultovalo pitanjem o Njegovom Božanstvu jer je crkva oduvek priznavala potpunu Isusovu ljudskost, te bi se status braka jako lepo uklopio u takvu tvrdnju. Odatle je čak i premisa o teološkom problemu koji roman vidi u oženjenom Isusu, lažna.


2. Kada su se pojavila Jevanđelja?

Roman takođe tvrdi da su četiri Jevanđelja u Novom zavetu izabrana kasnije da budu deo Biblije jer su u sebi imala božanskog Isusa nasuprot drugim jevanđeljima koja su imala samo ljudskog - običnog Isusa.

Postoji učenje crkve koje se naziva "kanon Svetog pisma" a koje predstavlja veoma kompleksnu oblast kada je reč o kompilaciji celokupnog Novog zaveta. Prva ličnost koja je sačinila spisak od 27 knjiga Novog zaveta bio je crkveni otac Atanasije iz 367. godine nove ere.

Možda je Den Braun utemeljio svoje stanovište na toj činjenici iako to nikada nije pomenuo. Ovo, kakogod, ne uzima u obzir činjenicu da su osporavane knjige u trećem i četvrtom veku bile neke poslanice (npr. 2. Petrova, Juda, 2. i 3. Jovanova) i Otkrivenje, ali NIJEDNO od Jevanđelja.

Naučnici koji zastupaju crkveno-kanonska Jevanđelja se slažu da su krajem drugog veka četiri Jevanđelja (Matej, Marko, Luka i Jovan) bila priznata kao autoritativna. Ovo se dogodilo punih 125 godina pre nego što su car Konstantin i sabor u Nikeji došli na scenu kako bi odradili konačni posao za pravoverje (tvrdi se u romanu).

Sledeći istorijski dokazi to i potvrđuju:

1) Irenejev veličanstven opis Jevanđelja koje treba četiri Jevanđelja, kao što svet ima četiri strane sveta. Ovaj tekst se pojavljuje u njegovom delu "Protiv jeresi 3.11.8", poznatom i često citiranom tekstu sa kraja drugog veka.

2) Tatianov pokušaj da sva postojeća Jevanđelja iskombinuje u vidu samo jednog izveštaja (teksta) 170. godine nove ere, nije uspeo. Izgleda da je ovaj pokušaj na prvi pogled i imao smisla ali je propao zato što su četiri Jevanđelja već bila dobro utemeljena u crkvi da bi mogla biti zamenjena čak i naizgled efikasnijim načinom da se predstave Jevanđelja.

3) Takođe imamo i Origenov citat u ranom trećem veku da Jevanđelja kao što je Tomino jevanđelje, ne treba čitati u crkvama zato što se ne smatraju autoritativnim.

4) Opis Jevanđelja od strane Justina mučenika sredinom drugog veka objašnjava zašto su ona bila visoko cenjena. On ih naziva "memoarima" apostola, opisom koji beleži da ona imaju svoj koren u svedočanstvu koje seže do vremena apostola.

Odatle potiče ideja da se Jevanđelja pojavljuju kao izraz pravoverja negde oko četvrtog veka u vreme Konstantina i Nikejskog sabora, koja predstavlja lošu interpretaciju crkvene istorije.


3. Da li je verovanje u Isusovo Božanstvo primilo odlučujuće odobrenje "tajnim glasanjem" sabora u Nikeji 325. god. n. e.?

Ova tvrdnja predstavlja najverovatnije najveći problem od sva tri. Ono što mi znamo o Nikeji je sledeće: sabor u Nikeji je okupljen ne da bi se potvrdila Isusova božanska priroda već da bi se raspravljalo o arijevskom viđenju Isusa gde se na Isusa gledalo kao na Sina i, u isto vreme, kao na Boga; međutim, isticano je da Mu je ta uloga dodeljena a ne da ju je On imao još pre svog rođenja.

Debata na saboru se odnosila na vrstu Isusove božanske prirode a ne na to da li je imao božansku prirodu. Konstantin je sazvao ovaj sabor jer je želeo mir i jedinstvo u svojoj državnoj crkvi. Na saboru je bilo oko 200 episkopa iz celokupnog tadašnjeg hrišćanskog sveta ali je najveća većina bila iz istočnog carstva. Nije bilo nikakvog tajnog glasanja. Episkopi su samo potpisali jednu izjavu pri čemu su samo dvoje iz grupe odbili to da učine tako da je teško poverovati da je glasanje bilo tajno. Izvršen je pritisak da se to priznanje prihvati na saboru jer je sedamnaestoro njih prvobitno bilo protiv. Kada je car Konstantin zapretio progonstvom, taj broj se sveo na dva. Ako uzmemo 17 kao broj onih koji su bili protiv, ovo je još uvek manjina u odnosu na 105 koliko ih je bilo na saboru. Dakle, Braunova tvrdnja je ovde netačna - LAŽNA.

Time se takođe prenebregava činjenica da je prihvatanje Isusovog Božanstva nešto osnovno za najranija dokumenta koja imamo iz hrišćanstva. Dovoljno je pogledati samo spise apostola Pavla (1. Korinćanima 8,5-6; Filipljanima 2,9-11), poslanicu Jevrejima (Jevrejima 1,3), Otkrivenje (Otkrivenje 1,1-7 i glave 4,5), Jovanovo jevanđelje (Jovan 1,1-18) ili čak Isusovo sopstveno svedočanstvo kada je bio ispitivan od strane Jevreja (Marko 14,62-65 i paralelni tekstovi) da bi se videlo da je Isus bio na strani Božjoj, statusa jednakog Božjem, primajući obožavanje kao što i dolikuje.

Kad se ovome doda svedočanstvo Plinija mlađeg koji je kao rimski guverner pisao rimskom imperatoru Trajanu, oko 115. god. n.e., o hrišćanima koji pevaju himne Isusu kao Bogu, možemo videti da čak i nehrišćanski tekstovi potvrđuju gledišta koja nalazimo u najranijim hrišćanskim tekstovima.

Verovanje u Isusa kao božanstvo je bilo suštinsko verovanje najranije crkve. To nije bila nikakva tajna zavera crkve u četvrtom veku.

Ostali a la Dan Braun problemi...

Ima mnogo drugih problema sa "istorijskom pozadinom" romana. (1) Ideja da je Marija bila apostol apostolima predstavlja pogrešno citiranje Hipolita, crkvenog oca iz druge polovine drugog veka. Kada je dao ovaj komentar Hipolit nije opisivao položaj koji je Marija zauzimala. Koristio je taj izraz da opiše sve žene koje su javile da su videle vaskrslog Isusa. U tom smislu sve su ove žene bile apostoli u generalnom značenju (određeni vesnici poslani drugima, a ne članovi crkvene službe). Izraz u jednini "apostol apostola" potiče najranije iz devetog veka. (2) Druga jevanđelja za koja roman tvrdi da predstavljaju Isusa u ljudskoj prirodi u većini slučajeva prikazuju Isusa i Njegovu božansku prirodu mnogo više nego biblijska Jevanđelja. Šta pod ovim podrazumevam?

Isus je toliko transcendentan da On ne može da bude u potpunosti ljudsko biće. Tako neka od ovih jevanđelja slikaju Isusa kako se smeje s neba jer ljudi misle da su Ga razapeli ili Ga opisuju kako šeta obalom ali bez tragova stopala na pesku. Dakle, Braunovo opisivanje ovih drugih jevanđelja vodi u zabludu. (3) Leonardo Da Vinči nikada ne bi naslikao scenu Tajne večere i zamenio jednog od dvanaest učenika ženom, Marijom Magdalenom. Da se na slici nalazi šifrirana poruka o "Majci - boginji", stručnjak za Da Vinčijeva dela, prof. Frank Zulner, je ovo ukratko prokomentarisao: "Glupost!"

Druga tri istoričara umetnosti, eksperti za taj period na svojim predavanjima u muzeju umetnosti na Univerzitetu u Džordžiji, januara 2004. godine, su izjavili da se Den Braun debelo ogrešio o istoriju umetnosti.

Braunova tvrdnja je da je Leonardo Da Vinči ovom slikom preneo svoje "tajno" znanje prema kojem su Isus i Marija Magdalena bili venčani i da je ona ujedno bila i pravi "Sveti gral". Lik koji se na slici tumači kao Jovan apostol je zapravo Marija Magdalena. Položaj Isusa i Marije čini slovo "M" kao i slovo "V" koje je simbol ženskog tela - utrobe ili čaše. Prave čaše na stolu nema. Zato je Leonardo želeo da ljudi shvate da je Marija Magdalena putir (čaša) ili "Sveti gral" u kojoj se čuva Hristova krv preko njihovih zajedničkih potomaka, tj. dece.


Na Da Vinčijevoj "Poslednjoj večeri", kakogod,
Braun vidi misteriozno slovo V tj. M.

Da li je zaista lik za koji verujemo da predstavlja Jovana zapravo Marija Magdalena? Ne. U to vreme firentinski slikari su redovno prikazivali Jovana kao mladića lepog lika. Nama možda ovo može izgledati malo feminizirano ali je za ljude onog vremena bilo sasvim jasno da je reč o muškarcu koji sedi do Isusa kao što je to slučaj sa svim ostalim prikazima ovog događaja. Drugo, slika Leonarda Da Vinčija je njegovo lično viđenje "Poslednje večere" i nema nikakve veze sa stvarnim (istorijskim) novozavetnim opisom.

Šta hrišćanin treba da uradi sa ovim romanom?

Hrišćanin treba da razume da interesovanje za ovaj roman pokazuje nekoliko stvari o vremenu u kome živimo. Činjenica je da postoji ogromno interesovanje za duhovnim i misterioznim iskustvom zbog duboke duhovne gladi tj. praznine u ljudima. Više je nego dobro da je ova knjiga javno izložila istoriju hrišćanstva što naročito može pomoći onim hrišćanima koji dobro poznaju istoriju svoje vere i jer na taj način imaju mogućnost da objasne svojim prijateljima šta se zaista dogodilo i ko je i šta Isus Hrist?

Da ne zaboravimo da je pojava likova kao Den Braun veoma normalna:

"Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje kao što ih uši svrbe. I odvratiće uši od istine i okrenuće se ka gatalicama." (2. Tim. 4:3-4)

Napomena: Za formiranje ovog teksta korišćeno je više različitih tekstova sa Interneta. "Papazjanija" (papaz + jahni) je naziv za tursko čorbasto jelo koje se sprema od svega i svačega, poput poznatog "bosanskog lonca".
Tagged: jeres| obmana| mediji| film| svet|
"A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju kažu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda."
- Matej 12:36

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 1575
Ukupno: 2495830
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/papazjanija.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.