Naslovna » U Hristu » Članci » ....

O paklu

Jan Vareca

Kada se među ljudima potegne pitanje: "Nebo ili pakao?" Zanimljivo je videti da odgovori ankete pokazuju, da preko 90% ljudi veruje u postojanje "neba", kao i to da će tamo otići. Dok manje od 50% anketiranih veruje da postoji večni pakao, a još manje njih da će se tamo možda jednom i naći.

Pakao je jedna od onih tema koja kod ljudi stvara različita osećanja, kod jednih nelagodnost a kod drugih podsmeh. Svi oni imaju nekakvu svoju predstavu o paklu, da je to mesto gde je vatra, đavo, demoni i gde su prisutne večne muke, ili da je to mesto ludih žurki i zabave. Kroz istoriju mnogi su pisali na temu pakla, kao npr. poznati Dante Aligijeri. Čak ga je i filmska Hollywood industrija koristila kao inspiraciju za mnoga svoja dela. Dakle, savremena kultura je otprilike upoznata sa konceptom pakla. "Otprilike", kažem, jer je to najčešće koncept koji je stran Bibliji.

Značenje i poreklo naše slavenske reči "pakao" dolazi od пькълъ, što znači "katran" ili "smola". Verovatno je ova reč dobila svoje značenje zbog slike pakla u kome grešnici bivaju mučeni u vrelom katranu. Za značenje engleske reči "hell" sam pronašao da je ova reč germanskog (tevtonskog) porekla i da ima značenje "sakriti" ili "pokriti", i da se ona generalno upotrebljavala za opisivanje sveta mrtvih. Crkva je ovu pagansku reč upotrebila osim da opiše "oblast gde prebivaju mrtvi" i za "večnu kaznu" - stanje u kome se nalaze umrli grešnici, tj. dala joj novi smisao. I danas je kao takvu možemo naći u mnogim prevodima Biblije. Međutim, činjenica je da hebrejski i grčki jezik pravi razlike što se tiče opisa i mesta mrtvih i njihove buduće kazne. Nije ispravno svaku od ovih reči, npr. Šeol ili Ad, prevesti kao "pakao", jer to čitaoca može navesti na pogrešne zaključke.

Reči, kojima je opisan pakao

Kada je Bog učinio da sa neba padne vatra na Sodomu i Gomoru (1. Moj. 19:24), Bog onda nije samo pokazao kako se On oseća u vezi ljudskih greha, već je i budućim pokoljenjima ostavio jasnu sliku Božjeg budućeg suda, tj. kazne sa kojom će morati suočiti svi ljubitelji greha i zla. U Bibliji postoji par metaforičnih opisa pakla, razmotrimo ih.

Gehena (Gehenna)

U Starom zavetu, reč za pakao je ge-hinnom što znači "Dolina Hinom". To je bilo mesto na jugozapadnom delu Jerusalima. To je mesto jednom nazvano "Topheth" što je izvedenica od aramejske reči koja znači "mesto vatre". To je bilo mesto gde je neki paganski kralj praktikovao prinošenje ljudskih žrtvi u vatri (2. Dn. 28:3, 2. Dn. 33:6, Jer. 7:31, Jer. 32:25). Zbog svoje prljave i zastrašujuće prošlosti ovo mesto je postalo deponija (smetište) Jerusalima, na kojem je stalno gorela vatra. Stoga je verovatno u Novom zavetu ova reč postala asocijacija na "mesto večne vatre". Reč "gehena" je pronađena u Novom zavetu 12 puta i najviše puta ju je izgovorio Isus (Mt. 5:22, Mt. 5:29, Mt. 5:30, Mt. 10:28, Mt. 18:9, Mt. 23:15, Mt. 23:33, Mk. 9:43, Mk. 9:15, Mk. 9:47, Lk. 12:5, Jak. 3:6). U Novom zavetu reč "gehena" je korištena kao stanje i kao mesto zlih.

Jezero ognjeno

"Jezero ognjeno" ili "jezero koje gori vatrom i sumporom" se spominje na više mesta u Bibliji (Otk. 14:10, Otk. 19:20, Otk. 20:10, Otk. 20:14-15, Otk. 21:8). Ovo je jasna aluzija na uništenje Sodome i Gomore (1. Moj. 19:24) ali i najčešći opis kazne koja čeka grešnike i Božje protivnike (Mt. 5:22, Mt. 13:42, Mt. 18:9, Mt. 25:41, Mk. 9:44-48, 2. Pet. 3:7, Juda 1:7, Otk. 20:14).

U Otkrivenju 20:14 "jezero ognjeno" se naziva i "druga smrt", što sugeriše da se ovde radi o potpunoj odvojenosti od Boga a ne o uništenju, tj. anihilaciji. Kada je Adam zgrešio, on je u taj dan umro duhovno (1. Moj. 2:16-17), njegov greh ga je odvojio od Svetoga Boga. Kada čovek umire njegova duša i duh bivaju odvojeni od tela (Prop. 12:7, Fil. 1:23-24, Jak. 2:26). Grešnici u "jezeru ognjenom" biće u stanju večne odvojenosti od Boga, u društvu satane i njegovih demona (Otk. 20:15, Otk. 21:8).

Možemo naslutiti da "jezero ognjeno" još nije dobilo svoje stanovnike, i da će biti nastanjeno tek posle Poslednjeg suda. To će postati mesto večne kazne za sve one koji će na sudu biti osuđeni, i prognani od lica Božjeg (Mt. 7:23).

Neke druge reči

Moramo ponovo spomenuti činjenicu da mnogi prevodi Biblije prave zbrku kada reči Ad, Šeol i Tartar, takođe prevode sa "pakao". Iako opisi ovih mesta mogu podsećati na pakao, ipak se radi o potpuno različitim mestima.

Ad (Hades) ili Šeol (Sheol) - Reč "Ad" se pojavljuje samo u Novom zavetu, deset puta, i odgovara hebrejskoj reči u Starom zavetu "Šeol", a sam Isus reč Ad koristi četiri puta: Mt. 11:23, Mt. 16:18, Lk. 10:15, Lk. 16:23 (dalje i Dela 2:27, Dela 2:31, Otk. 1:18, Otk. 6:8, Otk. 20:13-14).

Hebrejska reč "Šeol" ima mnogo značenja u Pismu: "grob, podzemni svet, stanje mrtvih", često se pogrešno prevodi kao pakao. Pretpostavljalo se da je Šeol ispod površine zemlje (Jezek. 31:15, Jezek. 31:17, Ps. 86:13). Reč je verovatno izvedena od korena reči koja znači "iskopati rupu", i često je sinonim za mesto gde prebivaju mrtvih. Dok na nekim mestima se ova reč pojavljuje kao referenca na grob (raku). Šeol se spominje na više mesta u Bibliji (vidi 1. Moj. 37:35, 4. Moj. 6:30, 4. Moj. 6:33, Ps. 16:10, itd.).

Svi ljudi koji umiru su moraju otići u Ad i čekati uskrsnuće (Mt. 12:40, Dela 2:31-32). To je najverovatnije mesto svih umrlih do Poslednjeg suda. Podeljeno je u dva područja, Raj ili Avramovo naručje za dobre, i Gehenu ili pakao za zle. Preciznije, po priči o Lazaru i bogatašu iz Luka 16:19-31, to je mesto svesnih umrlih.

Pošto je Šeol "prebivalište mrtvih", život na tom mestu je lišen tela, ili bilo kakvog fizičkog stanja. Tako stanovnici Šeola nose oznaku refaim - "senke" (oni su samo na nalik onoga što su nekad bili, jer nemaju tela). Ipak, to se mesto uvek smatralo mestom koje spada pod Božji suverenitet. Stanovnici Šeola očekuju da dobiju tela, da bi se mogli pojaviti (gr. anastasis, "postaviti se, ustati") na Poslednjem sudu (Ps. 9:17, Otk. 1:18).

Tartar (bezdan, ambis) - Značenje grčke reči tartaros bi bilo "najdublji ambis Ada" ili "bezdana". Ova reč se spominje samo u jednom stihu u Novom zavetu:

"Doista, ako Bog anđela koji sagriješiše nije poštedio nego ih je sunovratio u Tartar i predao mračnom bezdanu da budu čuvani za sud." (2. Pet. 2:4 KS).

Iz ovog stiha, možemo zaključiti da je Tartar svojevrsna tamnica gde su smešteni neposlušni anđeli, koji čekaju na početak Poslednjeg suda (vidi Juda 1:6 i Mt. 25:41), i da se sam Tartar kao mesto nalazi u najdubljem delu Ada, tj. Šeola.

U Otkrivenju 20:13-14 čitamo da će i sam Ad biti bačen u "jezero ognjeno", logika nalaže mišljenje da je ovo moguće samo ako se radi o dva različita mesta. Dakle, postoji razlika između ova dva mesta.

Gde je pakao?

Na kraju, kada se govori o "paklu", onda mnogi pitaju gde se on nalazi?

Kao odgovor na ovo pitanje postoji više teorija. Tradicionalni pogled je da se on nalazi u centru Zemlje, drugi ga opet smeštaju negde daleko u kosmosu, ili u neku drugu dimenziju. Činjenica je da Pismo ne daje tačnu geološku ili kosmološku lokaciju Ada ili Gehene, ono samo koristi izraze "ispod" ili "dole" (npr. Lk. 10:15, 1. Sam. 28:13-15, Ef. 4:9). Gde god da se pakao nalazi to toliko nije ni važno, važno je da znamo da je to stvarno mesto i da što se nas lično tiče, da učinimo sve što je u našoj moći da tamo jednom ne dospemo.

Da li su mrtvi svesni?

Postoje mnoge hrišćanske grupe (sekte) i kultovi koji poriču ideju da je pakao, u osnovnom smislu, svesna kazna. Neki drže da je Božja večna kazna uništenje, ili nepostojanje. Drugi kažu da je to privremeno i da će na kraju svi biti spašeni od pakla, da je to mesto ispravljanja (okajavanja greha) i određenog kažnjavanja. Opet, drugi kažu da je to samo "grob bez svesti", za razliku od onih koji tvrde da je to beskrajna agonija kažnjavanja i muka.

No, iz Pisma je jasno: U paklu vlada potpuna odsutnost Božje ljubavi i milosti, i prisutan je samo gnev Božji (Otk. 14:10). Najčešći izgovor u ne verovanje "večnog pakla" se vadi iz činjenice da "Bog je ljubav", i da On kao takav nikada ne bi kaznio ljude večnim mukama. Slažemo se da je Bog ljubav (1. Jn. 4:8), ali On je isto tako pravedan (Nem. 9:32-33, 2. Sol. 1:6), i večan (Ps. 90:2, 1. Tim. 1:17). Bog kažnjava onoga koji čini zlo (Isa. 11:13) i ta kazna će biti večna, kao što je i nagrada za pravednost večni život.

No, pitanje ostaje: Da su preminuli svesni ili ne?

Postoje stihovi koji mogu biti protumačeni kao podrška za tu ideju da mrtvi nisu svesni nakon smrti. Na primer, Propovednik 9:5 kaže da "mrtvi ne znaju ništa" ili Psalam 146:4 gde se kaže da "propadaju sve misli njegove (čovekove)". Propovednik je knjiga koja je adresirana na stvari koje se javljaju "pod suncem" (Prop. 1:3, Prop. 1:9, Prop. 1:14, itd.). Zapravo izraz "pod suncem" se pojavljuje u Propovedniku, knjizi koja je pisana iz ljudske perspektive i telesnog stava da je sve prolazno.

Drugi stihovi upoređuju (metafora) smrt sa snom (vidi Dela 13:36, 1. Kor. 15:6, 1. Sol. 4:13, itd.). Međutim, ovi stihovi samo upoređuju sličnost između pojave smrti i pojave kad neko spava. O stanju preminulih u paklu Biblija jasno govori:

"A sinovi carstva izgnaće se u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba." (Mt. 8:12 RDK)

"Poslaće Sin čovečiji anđele svoje, i sabraće iz carstva Njegovog sve sablazni i koji čine bezakonje. I baciće ih u peć ognjenu: onde će biti plač i škrgut zuba." (Mt. 13:41-42 RDK, vidi i Mt. 13:50)

U ovim opisima pakla Isus jasno govori da oni koji se tu nalaze su svesni. Oni pokazuju emocije i osećaju bol.

U Evanđelju po Luki je priča o Lazaru i bogatašu (Lk. 16:19-31). U osnovi, Lazar je siromah koji je patio za svoga života. Bogataš je, naravno, bogat. Oboje umiru. Bogataš odlazi u Ad. Lazar odlazi u Avramovo naručje, što je drugi termin za Raj. U Adu bogataš podigne svoje oči i vidi Lazara podalje. Zavapio je Avramu i zatražio milost, jer je u agoniji vatre. Avram mu odbija pomoći, jer to nije moguće. Tada je bogataš zatražio da neko od umrlih uskrsne i ode i upozori njegovu braću da i oni ne dođu ovde na ovo strašno mesto. Avram mu je rekao da ni to neće biti učinjeno.

Neki kažu da je to priča u kojoj se koriste paganska verovanja o zagrobnom životu. Što je smešno, jer Isus zasigurno ovako nešto ne bi učinio, već bi to osudio, kao što je usuđivao svako izvrtanje istine. Činjenica je, da je ova usporedba kao takva jedinstvena, jer ni u jednoj usporedbi se ne imenuje osoba. Ovo je jedino mesto gde to Isus čini. To nije samo priča. To je istorija, koju su slušaoci poznavali. To se zaista dogodilo. Ali mnogi koji ne veruju u svesnost posle smrti će i dalje reći da je to samo usporedba. Pitanje je onda, ako jeste? Što ona naučava? Ako je vatra pakla lažna i ako je svesnost nakon smrti takođe laž, tada je Isus koristio lažnu doktrinu da naučava istinu, sam je lagao, a to je nemoguće. Usporedbe uvek ilustruju istinu. Ako je ovo usporedba, šta svest nakon smrti simbolizuje? Isto tako što agonija u vatri simbolizuje? Nisu li stvarne? Naravno da jesu.

Da li je pakao mesto večne vatre i kazne?

Biblija na mnogo mesta takođe govori o paklu kao večnom mestu. Najbolji dokaz za to je sama Isusova izjava u kojoj On jasno stavlja poređenje između dva večna stanja: "I otići će ovi u večnu kaznu, a pravednici u život večni." (Mt. 25:46 EČ)

Grčka reč "večan" u oba slučajeva je aionios što znači: 1) bez početka i kraja, da je uvek bilo i da će uvek biti; 2) bez početka; 3) bez kraja, nikad ugašen, večan. Dok reč "kazna" je kolasis i znači "kazniti sa implikacijom koja rezultira patnjom". Juda ovo lepo sabira kada govori o stanju prokletih: "... kao što Sodom i Gomor i njihovi okolni gradovi, koji su se na isti način kao i ovi odavali bludu i povodili za drugačijom ploti, stoje kao primer - trpeći kaznu večitog ognja." (Juda 1:7 EČ). Ovde ujedno opet vidimo poređenje vatre koja je prisutna u paklu sa slikom uništenja Sodome i Gomore, ali sa tom razlikom što oganj u paklu traje večno.

Postoji još drugih stihova koji ovo potvrđuju, na primer:

"Njemu je lopata u ruci Njegovoj, pa će otrebiti gumno svoje, i skupiće pšenicu svoju u žitnicu, a plevu će sažeći ognjem večnim." (Mt. 3:12 RDK)

"Ako li te ruka tvoja ili noga tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe: bolje ti je ući u život hrom ili kljast, nego li s dve ruke i dve noge da te bace u oganj večni." (Mt. 18:8 RDK)

"Tada će reći i onima što Mu stoje s leve strane: Idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i anđelima njegovim." (Mt. 25:41)

Isus jasno govori da će zli zauvek biti podložni Božjem besu i gnevu u paklu. Oni će svesno podnositi sram, osudu i veliku grižu svesti koja će ih izjedati poput crva - zajedno sa plamenim gnevom uvređenog božanstva - i to za celu večnost. Svi oni u paklu će priznati savršenu pravednost Božiju (Ps. 76:10) i da je njihova kazna pravedna i da su sami krivi za to (5. Moj. 32:3-5).

Kako Bog može nekoga osuditi na večnu kaznu? To nije pravedno!

Mnogi ljudi kada razmišljaju o "večnoj kazni" smatraju da je Bog nepravedan, jer Bog će nekoga zbog "par učinjenih greha" tako teško kazniti. Drugi opet smatraju da se pojam "večne kazne" kosi sa Božjom ljubavlju, i da ona nije moguća. Međutim, nerazumevanje ovog pitanja nastaje iz tri razloga, koje ljudi ne shvataju ispravno: 1) Nepoznavanje Božje prirode, 2) Nepoznavanje ljudske prirode i 3) Nepoznavanje prirode greha.

Činjenica je da nama ljudima kao grešnim ljudskim bićima je veoma teško pojmiti Božji karakter, a kada ga i počnemo otkrivati vrlo često smo sklonio neke Božje osobine prenaglašavamo a neke zapostavljamo. Uvek nastojimo Boga videti kao ljubav, milost, dobrotu, strpljenje, itd. Kada mislimo na takvog Boga lepo se osećamo, i tu nalazimo dosta slobodnog prostora, da živimo "kako nam volja", jer je Bog poput kakvog nemoćnog tatice veoma tolerantan - pušta nam po volji.

No, prva osobina Božja, prvi atribut, atribut nad atributima je Božja svetost. Božja svetost je temelj svih ostalih Božjih osobina, i svaka od njih se mora sagledavati kroz nju. To je jedini način da imamo pravu sliku o Bogu.

Pošto je Sveti Bog i pravedan Bog, On ne može tolerisati nikakav greh. On je Sveti Bog koji pokazuje gnev prema grešnicima i neposlušnima (vidi Isa. 5:25, Os. 8:5, Zah. 10:3). Dakle, Bog nije samo ljubav, već On pokazuje i suprotna osećanja ljubavi kada je u pitanju greh (Pri. 6:16-19). No, Bog je spreman da prema grešnicima bude milostiv, ali Njegovo čekanje da nekome podari milost ima takođe granice:

"Tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte Ga, dokle je blizu. Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našem, jer prašta mnogo." (Isa. 55:6-7 RDK)

Čovek čini greh jer je grešan. Svaki naš učinjeni greh je prvo usmeren protiv Boga (vidi Ps. 51:4), Boga koji je večno biće (Ps. 90:2). Zbog toga, svaki greh mora biti kažnjen "večnom kaznom". Bog je svet i pravedan u svome karakteru a u svojoj suštini On je večan, i naš greh je jednom takvom biću naneo uvredu. U našem skučenom umu, mi o svemu razmišljamo "u vremenu i prostoru". Mislimo da i naši gresi su ograničeni vremenom, međutim, za Boga koji je van poimanja ovog našeg vremena i prostora, Božja mržnja na naše učinjene grehe se nastavlja i nastavlja i nastavlja - večno... Naši gresi učinjeni za našeg kratkog života, tako zahtevaju pravednu večnu kaznu, ako bi Bog postupio drugačije bilo bi to suprotno Njegovoj Svetosti.

Ostaje nam pitanje: Zašto Bog koji je ljubav šalje ljude u pakao?

Da bi na ovo pitanje odgovorili treba prvo da shvatimo da je čovek stvoren za zajedništvo sa Bogom. Njegovo odvajanje od Boga, toliko je tragično, da je nazvano smrću, što se u suštini i desilo u duhovnom smislu. Razlika u kvalitetu života Adamovog pre i posle ovog trenutka je toliko drastična, da čovek ne bi mogao da je podnese ukoliko bi emotivno i intelektualno bio potpuno svestan svoga stanja. Kao da postoji neka vrsta anestezije i amnezije koja čoveku pomaže da nastavi da živi. U trenutku Poslednjeg suda, koji je u Novom zavetu izražen grčkim pojmom diagnosis[1] (a ne krisis), anestezija i amnezija se poništavaju i čovek (ponovo) postaje svestan svoga stanja, što samo po sebi znači neopisivu bol, plač i škrgut zuba.

Dakle, nije Bog taj, koji želi da kazni ljude večnim mukama, nego su ljudi u svojoj arogantnosti odlučili da ostanu u nepromenjenom stanju svoje propasti, dok Bog na sve moguće načine pokušava da ih probudi iz stanja u kome se nalaze i izvede ih u život.

Hristov silazak u "pakao"

U apostolskom ispovedanju (kredu) na jednom mestu se kaže za Hrista: "spustio se do pakla". Reč "pakao" u apostolskom verovanju, ustvari, znači "podzemlje" ili "Ad", "privremeno prebivalište duhova preminulih", a "Raj" (krilo Avramovo, blaženstvo) je posebni deo podzemlja i privremeno prebivalište preminulih starozavetnih pravednika.

Da je Isus sišao u svet mrtvih, čitamo u Efescima 4:8-10:

"'Uzađe na visinu, odvede zarobljene i porazdijeli darove ljudima.' A 'uzađe' što je, nego da najprije i siđe u donje dijelove zemlje?" (IŠ)

Kao Sin Čovečji, Isus je morao doživeti sve aspekte ljudskoga iskustva. No, za razliku od drugih, Isus u Adu nije ostao, smrt ga nije mogla zadržati, jer pravilo "plata za greh je smrt" na Njemu nije važilo. Isus nije imao greha.

Hrist je u Podzemlju verovatno propovedao Evanđelje (gr. eyangelizo a ne kerysso) starozavetnim pravednicima, jer niko ne može ići u nebo bez primanja Evanđelja. Odlomak u Efescima 4:8-9 na početku se odnosio na pobedu Varaka nad Siserom. Naime, Varak je oslobodio sve Siserine izraeljske zarobljenike pobivši pritom njegove ljude (Sud. 5:12). Na isti način je Isus oslobodio starozavetne zarobljenike (pravednike) iz podzemlja.

Ipak, nisu svi skloni ovakvom tumačenju. Neki drže kako Hrist nije sišao u podzemlje, dok drugi veruju kako nije morao propovedati Evanđelje starozavetnim pravednicima jer su oni već bili u nebu. Međutim, činjenica je da Isus nakon uskrsnuća rekao kako još nije uzišao svome Ocu, jasno sugeriše da se oslobođenje zatvorenika zapravo dogodilo kod Njegovog vaznesenja (Ef. 4:8-9, 1. Pet. 4:6).

Dalje, pojava mnogih starozavetnih pravednika u Jeruzalemu, neposredno posle Isusove smrti na krstu (Mt. 27:52-53), dokazuje kako se nešto nesvakidašnje dogodilo u Adu, zbog Isusove posete tom mestu, tj. zbog objave (gr. kerysso) svoje pobede sotonom (1. Pet. 3:19-20, Juda 1:6). Isusov silazak u podzemlje samo dokazuje da je On zaista umro kao čovek, a Njegovo vaskrsnuće da je bio bez greha, da je On očekivani Mesija (Dela 2:30-31).

Zaključak

Pakao je stvarno mesto. Nije oblik nesvesti. Nije privremen. To je večna muka. Isus više pričao o paklu nego li o nebu, ako je On trošio toliko vremena upozoravajući ljude da ne odu tamo, onda je to ozbiljna istina.

Na kraju krajeva, ako ljudi prestaju postojati posle smrti, čemu ih upozoravati? Ako je pakao privremen, oni će izaći kroz neko vreme. Ali ukoliko je večan i svestan, tada je upozorenje veoma ozbiljno! Isus se sa ovim nije igrao, On je upućivao ozbiljna upozorenja o postojanju ovog strašnog mesta, i da se u njega ne dođe.

Prema Isusu, pakao je definitivno stvaran! Kazna zlih u paklu je podjednako beskrajna kao blaženstvo pravednih na nebu. Kazna zlih u paklu je opisana kroz celo Pismo kao "večni oganj" (Mt. 25:41), "neugasiv oganj" (Mt. 3:12), "sram i večni prekor" (Dan. 12:2), mesto gde "crv njihov ne umire i oganj se ne gasi" (Mk. 9:44-49), mesto "muke" i "plamena" (Lk. 16:23-24), "večnog uništenja" (2. Sol. 1:9), mesto mučenja u "plamenu i sumporu" gde će se "dim njihovog mučenja dizati u sve vekove" (Otk. 14:10-11) i "vatreno i sumporno jezero" gde će zli biti "mučeni danju i noću u sve vekove" (Otk. 20:10). Za Isusa pakao nije samo privremeni dim i plamen, već večan (Mt. 25:46).

No, hvala Bogu da nam je dat izlaz, da kroz Isusa, možemo da izbegnemo ovakvu večnu sudbinu (Jn. 3:16). Svojom smrću Hrist je pobedio poslednjeg neprijatelja - smrt (1. Kor. 15:26) i u Njegov vlasti su sada smrt i podzemlje:

"... Ne boj se! Ja sam Prvi i Poslednji i Živi; i bejah mrtav, i evo sam živ za uvek, i imam ključeve od smrti i od ada." (Otk. 1:17-18 DS)

Podzemlje je do Hristove smrti bilo sudbonosno odredište svakog čoveka, i niko nije mogao iz njega zaći pre Hrista. "Prvenca umrlih" (1. Kor. 15:20-23), "Prvorođenca od mrtvih" (Otk. 1:5). Vraćanje u život nekih starozavetnih pravednika, je živi dokaz Hristove pobede (Mt. 27:52-53) i da je Njegov silazak u Ad, sam ovaj podzemni svet uzdrmalo do temelja.

Za čovečanstvo osuđeno u Adamu na smrt i odvojenost od Boga, otkupljenje u Hristu znači kidanje lanaca smrti i dar večnog života. Želiš li i ti preći iz smrti u život, onda prihvati Hristovu žrtvu za tvoje grehe.

[1] Radi se dakle samo o utvrđivanju pravog stanja stvari a ne neke presude u smislu sprovođenja sile zakona i izvršenja kazne. Primenu svoje moći Bog koristi za izbavljenje a ne za kaznu. Grešnik je u stanju patnje iako to još ne zna. Njegov život pripada ognjenom jezeru, sem ako Bog ne primeni svoju vlast da ga izbavi, a to se dešava pod uslovom da se grešnik pokaje i prihvati Božiji način za sopstveno spasavanje kroz žrtvu Isusa Hrista.
"Život je Božji dar vama! Način na koji ga živite, vaš je dar Bogu!"
- Leo Buscaglia

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 456
Ukupno: 2382116
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/pakao.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.