Zašto neki obacuju hrišćanstvo?
Svi u životu donose odluke koje se temelje na verovatnoći, a ne na 100% sigurnosti. One se temelje na kombinaciji vere povezane sa činjenicama. Na primer, osoba koja se sprema preći preko ulice stoji na jednoj strani, i gleda u oba smera (nadam se da gleda), prikuplja potrebne dokaze koji će pružiti verovatnoću pomoću koje će moći sigurno preći ulicu.
Čovek ne može biti 100% siguran da će uspeti. Na pola puta on može doživeti srčani udar, može doći do zemljotresa, može se rastvoriti zemlja i progutati ga. Nedostatak stopostotne sigurnosti ne zadržava ga da ne pređe ulicu. Kreće se prema drugoj strani ulice sa možda 90% sigurnosti i 10% vere, i on uspeva da 100% sebe prenese preko ulice.
Mnogi traže apsolutnu sigurnost što se tiče verskih činjenica, a ne primenjuju isto pravilo na važnije činjenice u životu. Ateista ne može biti 100% siguran u svoje uverenje da nema Boga.
Negiranje postojanja Boga neizbežno pruža mogućnost njegovog postojanja. Ljudi ne prestaju donositi odluke zato što ne mogu dosegnuti apsolutnu sigurnost. Potrebna je velika količina dokaza, ali ne nerazumna, da bi se postigao zahtev za punom 100% sigurnošću.
Kao što čovek, koji prelazi ulicu, ne treba 100% sigurnosti da zakorači na put, tako mu ne treba 100% sigurnih dokaza da poveruje u hrišćanstvo, tj. u Isusa Hrista.
Hrišćanstvo nudi svakome moralnu sigurnost koji je voljan razmotriti činjenice, izmeriti ih i proceniti. Hrišćanstvo poseduje spoljašnje potvrde kroz činjenice, kao i unutrašnje svedočanstvo koje dolazi od samog Boga.
Onima izvan hrišćanske vere, hrišćanstvo može pokazati da počiva na čvrstim dokazima i poseduje visoki stepen verovatnoće za istinitost svojih tvrdnji. Kad čovek, međutim, postane hrišćanin, sigurnost postaje stvarnost. Hrišćanstvo sa stanovišta moralne sigurnosti postaje isto tako neosporno kao i postojanje samoga čoveka.
Zajedno sa svojim saradnikom Donom razgovarao sam stotinama ljudi, studentima, profesorima, poslovnim ljudima i mnogim drugima, o činjenicama koje dokazuju valjanost Biblije i istinitost postojanja Isusa Hrista. Možda je svega nekoliko pojedinaca i dalje tvrdilo, nakon što su saslušali činjenice, kako imaju intelektualne probleme u vezi hrišćanstva, i zato ga ne mogu prihvatiti.
Nije problem u tome što: "Ne mogu verovati, jer mi činjenice to ne dozvoljavaju", nego: "Bez obzira na dokaze ja ne želim verovati." Ako se neko zaista želi proceniti činjenice u vezi sa hrišćanstvom, neka primeni Isusove reči: "Ko hoće Njegovu (Božju) volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim." (Jovan 7:17)
Zašto neki ljudi odbacju hrišćanstvo?
a) Neznanje. Jedan od razloga zašto ljudi ne prihvaćaju Isusa je u neznanju. Nije to neznanje o Bogu ili o Isusu Hristu, već neupućenost u činjenice koje čine hrišćansku veru valjanom. To neznanje je često samo nametnuto. Neki ne žele da ih smetaju Isusove tvrdnje, dok drugi odlučno odbijaju verovati u nj.
Mnogi kažu da imaju intelektualne probleme u vezi hrišćanske vere, a u stvari problem je njihov izgovor. To nije problem uma nego volje. Nije da ne mogu postati hrišćani, već ne žele postati hrišćani. Biblija kaže da čovečanstvo želi potisnuti istinu o Bogu (Rimljanima 1:18). Ljudi nisu svesni ko je Isus Hrist zato što ne žele biti svesni.
b) Jednostavnost. Drugi razlog je jednostavnost Evanđelja. Toliko je jednostavno postati hrišćaninom, da to može i dete. Isus je naučavao da ako želimo ući u nebesko carstvo, moramo postati kao mala deca (Matej 18:3). U jednostavnom se pouzdanju moramo predati Isusu Hristu, bio to doktor nauka ili čovek bez osnovnog obrazovanja.
O jednostavnosti Evanđelja apostol Pavle je rekao:
"Jer pogledajte znanje svoje, braćo, da nema ni mnogo premudrih po telu, ni mnogo silnih ni mnogo plemenitih; Nego što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jako; I što je neplemenito pred svetom i uništeno izabra Bog, i što nije, da uništi ono što jeste, da se ne pohvali nijedno telo pred Bogom." (1. Korinćanima 1:26-29).
c) Pogrešne ideje - loša informisanost. Dalje, ljudi ne postaju hrišćanima zbog pogrešne ideje o hrišćanstvu. Mnogi smatraju da je hrišćanstvo zbir zapovesti koje zabranjuju: "Ne smeš ovo! Ne čini ono!" Ako postanu hrišćani misle, povlače se u život tuge i jada, zabrana i dosade.
Jer niko ne želi živeti takvim životom, otpisuju hrišćanstvo kojem se ne žele predati. Tužna je činjenica da neki hrišćani pružaju svetu dojam kako se njihova vera u Isusa sastoji samo od negativnih zapovesti i zabrana. To je daleko od istine!
Kad se čovek pouzda u Isusa Hrista i prihvati ga za svoga Spasitelja, postaje zaista slobodan čovek. "Ako vas, dakle, Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni." (Jovan 8:36) Isus Hrist oslobađa ljude od svega što ih je držalo u ropstvu, pa postaju ljudi slobode, što im je on namenio.
Kao vernici smo slobodni da činimo što želimo i ne činimo što ne želimo. Hrišćanski život ni u kom slučaju nije dosadan, jer hrišćanin svakodnevno doživljava radosne trenutke i ushićuju ga nove spoznaje o Bogu, naročito kad doživljava dobra koja mu Bog daje. "Teši se Gospodom, i učiniće ti šta ti srce želi." (Psalam 37:4)
d) Krivica, nemogućnost da se samom sebi oprosti. Neki ne žele postati hrišćani zbog osećaja krivice. Živeli su u velikim gresima i počinili mnoga zlodela, pa ne mogu verovati da im Bog može oprostiti, da mogu odsad živeti poštenim životom. Biblija, međutim, jasno uči da svako tko traži Boga i moli da mu oprosti grehe može postići spasenje. Nema greha koji bi bio prevelik i time sprečio čoveka da dođe do Boga, osim greha nevere. Ako čovek ne želi poverovati u Božje sredstvo za otklanjanje greha - u osobu Isusa Hrista - tada za njega nema nade. Isus je rekao: "I koji dolazi k meni neću ga isterati napolje." (Jovan 6:37).
Biblija poručuje: "Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni." (Jovan 3:16). U tim su rečima svi uključeni. Ako dođete Isusu, on je obećao da će vam oprostiti vaše grehe, dopustiće vam da iznova počnete život oslobođen grešne prošlosti, bez obzira na raniji grešni život.
e) Ljubav prema grehu. Neki ne žele prihvatiti Isusa Hrista zbog nekog posebnog greha u njihovu životu. Shvataju ako postanu vernici, moraće prekinuti sa tim grehom, a to ne žele. Isus je rekao: "A sud je ovaj što videlo dođe na svet, i ljudima omile većma tama negoli videlo; jer njihova dela behu zla." (Jovan 3:19).
Mnogi toliko vole svoj greh da neće steći večni život. Da bi čovek postao hrišćaninom mora se pokajati (promeniti svoja osećanja i um) od svojih greha, a to mnogi ne žele učiniti, premda je Isus rekao: "Kažem vam, nego ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti." (Luka 13:3).
f) Ponos i uobraženost. Nadalje, ljudi ne žele verovati u Isusa zbog uobraženosti. Neko je ispravno rekao: "Hrišćanstvo je religija koju je istovremeno najlakše i najteže verovati."
Najlakše je, jer je Bog za nas sve učinio što je trebalo uraditi, a nemoguće je dodati bilo što Hristovu delu. Najteže je, jer moramo priznati sebi i Bogu da nismo kadri učiniti ništa čime bismo se spasili.
Naš ponos to ne voli jer želimo sami zaraditi svoje spasenje, na svoj način. Naša ljudska priroda želi da sami postavimo uslove spasenja, ali Bog će nas prihvatiti jedino pod svojim uslovima što mnoge zaustavlja da ne uđu u carstvo Božje.
Postoje mnogi razlozi zašto ljudi odbijaju Hrista, ali nema opravdanih razloga.
Da li je hrišćanstvo "štaka"?
Ima ateista koji kažu: "Hrišćanstvo je za slabiće, ono je obična štaka za slabiće!"
Čuvenu Marksovu izjavu "Religija je opijum za narodne mase" još uvek mnogi drže istinitom. Hrišćane posmatraju kao ljude kojima je potrebna pomoć u suočavanju sa problemima života. Neki uzimaju alkohol, drugi se opet drogiraju a neki su hrišćani kako bi se probili kroz ovaj svet pun teškoća.
Ostaje činjenica da nam je svima potrebna neka štaka pomoću koje ćemo se održati u ovom svetu. Svi smo na neki način hromi i slabi, žudimo za nečim što će nam pomoći da opstanemo. Važno je razmotriti sledeće: "Je li ta štaka koju nazivamo hrišćanstvo istinita, i da li je ono na istom nivou sa alkoholom, drogama i sličnim sredstvima?
Postoje određene psihološke potrebe, strah od opasnosti, bolesti ili smrti, koje nas mogu naterati da izmislimo Boga kako bismo se osećali sigurnima. Postoje, međutim, psihološke potrebe koje bi nas mogle naterati da Božje postojanje negiramo. Agnostik ili ateista upotrebiće svoj agnosticizam ili ateizam kao štaku da izbegne odgovornost Božjim zahtevima.
Bog Biblije je čovečanstvu zastrašujući i stoji mu kao pretnja. Bog koji je svemogući, sveznajući, pravedan, svet i čist, koji će suditi svetu zbog njihovih greha, osoba je koja uliva veliko strahopoštovanje. Zato sa pravom možemo reći da će onome koji želi Boga negirati trebati dobre štake da bi mogao živeti kako mu se sviđa bez straha od božanske osude.
Aldous Huxley je tu misao izrazio u knjizi Ends and Means: "što se mene tiče, filozofija besmisla u osnovi je sredstvo oslobođenja, seksualnog i političkog." (Ends and Means, str. 270).
Istina hrišćanske vere se ne temelji na psihološkim potrebama za ili protiv Boga. Istina je, da je hrišćanstvo moglo početi iz ljudske potrebe za osloncem, ali pitanje nije kako je moglo početi, nego kako je počelo?
Sve nas to ponovo vraća srži problema, a to je osoba Isusa Hrista. Treba li se čovečanstvo osloniti na njega ili se može osloniti na što drugo?
Isus je vrlo jasno izjavio:
"Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida kuću svoju na pesku: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno." (Matej 7:24-27).
Moglo bi se to reći i ovim rečima. Pretpostavimo dve stvari: da postoji neka teška bolest ili ozleda i da se čoveku pruža neka vrsta lečenja odnosno pomagalo pa zato ima štaku.
Odmah nam se nameću dva pitanja. Prvo, kakva je to bolest? Je li stvarna ili umišljena? I drugo, da li je način lečenja ili pomagalo primereno toj bolesti?
Što se tiče hrišćanstva, Bog kaže da je greh nepobitno bolest, i to stvarna bolest. Nije to umišljena psihološka reakcija kojoj religija treba poput injekcije, kako je mislio Marks. Bolest nije moguće odstraniti religioznom štakom, već odnosom sa osobom Isusa Hrista.
No u neku ruku, hrišćanstvo je ipak štaka, ali ono je i više od toga: siguran temelj, istina, život.
Ako je Isus Hrist pravi Bog koji nas je stvorio i umro na krstu zbog naših greha, te svojim vaskrsnućem omogućio da budemo u zajedništvu sa Bogom Ocem, nazvati ga Štakom tada bi bilo kao da je električna struja "štaka" sijalici. Sijalica je napravljena da deluje ispravno spoji li se u strujni krug. Tako smo i mi stvoreni da delujemo ispravno kada smo u osobnom odnosu s Bogom kroz Isusa Hrista.
