Darovi službe
"I on nam je dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, za izgradnju Hristovog tela." (Ef. 4:11-12)
Ovih pet darova koji su navedeni u ovim stihovima mi nazivamo darovima službe. To su službe, ili pozivi, koje je Bog odredio radi opremanja i vođenja njegove Crkve.
Ne smemo da pomešamo darove službi sa ostalim darovima koji se pominju u Svetom pismu. Svi hrišćani mogu imati darove kao što su govor u jezicima, dar isceljivanja, reči znanja, dar davanja i tako dalje; ovi darovi su namenjeni za služenje unutar Hristovog tela. Nasuprot njima, pet darova službi su pozivi za nadgledanje Crkve.
Ne bi trebalo ni da pomešamo darove službi sa onim službama koje ima svaki nanovorođeni hrišćanin. Na primer, svaki vernik bi trebalo da učestvuje u evangelizaciji, ali samo neki imaju dar evangeliziranja (evanđeliste).
Isto tako, svi vernici bi trebalo da savetuju, poučavaju i brinu jedni o drugima, ali nemaju svi poziv za pastora ili učitelja. Pavle nam kaže da bi svi hrišćani trebalo da čeznu da prorokuju (1. Kor. 14:1), ali to ne znači da smo svi pozvani za proroke. Čak bi i posao apostola, koji će biti opisan kasnije, u određenom smislu trebalo da obavlja svaki vernik, ali samo nekolicina ima dar apostolstva. Darovi učitelja, pastora, evangelizatora, proroka i apostola su vodeći položaji od kojih bi svi trebalo da učimo kako bismo se kasnije, na nekom nižem nivou, mogli uključiti u iste službe.
Jedinstvena karakteristika dara službe je pomazanje od Boga. Reč pomazanje znači "biti pomazan uljem." Osoba je pomazana kada se Sveti Duh spusti na nju, i promeni je na poseban način.
U Starom zavetu imamo puno primera kako su muškarci i žene bivali dramatično promenjeni kada su bili pod Božijim pomazanjem. Malo pre nego što je Saul pomazan, Samuilo mu je rekao: "I sići će na te duh Gospodnji... i postaćeš drugi čovek." (1. Sam. 10:6).
U trenutku kada je osoba pomazana, dešava se promena. Svaki vođa sa darom službe je dotaknut ili darovan od Boga i otada promenjen delovanjem Duha. Ove promene se odvijaju na dva područja života. Prvo, dar od Boga menja ljudsko srce. Sveto pismo nam govori šta se desilo Saulu u trenutku kada je primio pomazanje: "Bog mu dade drugo srce" (1. Sam. 10:9). Isto tako, pastor dobija srce da vodi ljude, a evangelizator dobija srce puno saosećanja za izgubljenim dušama. To je Božije srce koje se nastanjuje u darovanom pojedincu.
Drugo, dar od Boga dozvoljava Svetom Duhu da teče kroz osobu u većoj meri i na određeni način. Isus je objasnio da Sveti Duh teče iz vernika, iz njihovih tela kao reke žive vode (Jn. 7:38-39). Duh će raditi kroz svakog hrišćanina, ali osoba koja je primila Božije srce za službu, predstavlja otvoren kanal za delovanje Duha na jedinstven način. Duh drugačije radi kroz pastora, a drugačije kroz učitelja. Duh je isti, poslan od Boga Oca, ali različiti darovi dozvoljavaju Bogu da izliva svoju milost na različite načine.
Kada Sveti Duh radi kroz pojedince, oni na koje Sveti Duh tada utiče, postaju oslobođeni u raznim područjima svoga života. Isaija nam govori da pomazanje od Boga lomi svaki jaram (Isa. 10:27). Pomazanje koje ima pastor dopušta Svetom Duhu da struji ka drugim ljudima i lomi određene jarmove i sveze koji ih drže zarobljene. Isto tako, evangelizator može da slomi druge vrste okova i donese slobodu ljudima.
Ovo pomazanje - koje menja ljudska srca, otvara kanal kroz koji Sveti Duh može da teče i oslobađa silu da slama jarmove ropstva - to je ono što treba da imamo u vidu kada proučavamo svaki od ovih pet darova službi.
Pre nego što razmotrimo pet darova službi po redu koji je dat u poslanici Efescima 4:11-12, pogledaćemo prvo ona tri koja su hrišćanima najbliža: pastori, učitelji i evangelizatori. Spremite se da sa strane ostavite sve svoje pretpostavke o ovih pet darova, dok ih budemo detaljno razmatrali jedan po jedan.
I. PASTORI (PASTIRI)
Kada kažemo "pastor" mislimo na vidljivog vođu koji vodi crkvu, propoveda dva ili tri puta nedeljno i savetuje ljude u potrebi. Ali moramo da promenimo mišljenje o tome ko je pastor. Dar pastora je pomazanje od Boga - dar koji menja srce onoga koji ga prima i dopušta Svetom Duhu da oslobađa od ropstva. Zadržaćemo se na ovim aspektima. Pastor ima srce koje vodi ljude i brine za njih. Pravog pastora boli kada njegov narod prolazi kroz poteškoće, a raduje se kada radosno hodaju sa Gospodom. Oči i misli pastora su neprekidno usmerene na njegovo stado. Život pastora je blisko povezan sa njegovom zajednicom. Dar koji pastor poseduje nije ništa manje nego srce samog Gospoda da vodi njegov narod.
Pomazanje koji imaju pastori dopušta Svetom Duhu da kroz njih deluje na način koji natprirodno povezuje ljude. Ono lomi okove kojima su ljudi sputani - okove koji ih čine nezavisnim, izolovanim i nesigurnim. Duhom vođene reči koje izlaze iz usta i srca pastora opuštaju, zbližavaju i pružaju osećaj sigurnosti u telu Hristovom. Uobičajeno je da pravog pastora čujemo kako kaže: "Drago mi je da si ovde." "Kako ti je porodica?" i druge slične izjave koje nas opuštaju i pokazuju ličnu brigu. Pastori su Božiji kanali kroz koje Bog štiti svoj narod i pokazuje im svoju neposrednu ljubav. Pastori su pastiri, pomazani da iz sveta okupe Božije stado.
Moramo shvatiti da mnoge hrišćanske vođe koje danas zovu pastorima nemaju Božije pomazanje da to budu. Kada sam počinjao sa svojom službom, bila mi je poverena crkva i čitava zajednica me je zvala pastorom. Ali ja nisam imao srce za ljude koje pravi pastor ima. Uživao sam da naučavam, i nedeljom ujutru sam imao prilično dobre propovedi, ali ljudi nisu bili natprirodno privučeni ka meni da traže savet ili osete ljubav. Sećam se dana kada mi je, nakon šest meseci provedenih u ovoj službi Bog dao dar pastora. Jedne večeri sam bio opterećen potrebama zajednice i vapio sam Bogu da joj pomogne. Te večeri, moje srce se promenilo i oni su postali "moj narod". Od tada su imali natprirodno poverenje u mene, i među nama se stvorila duhovna veza.
Na putovanjima srećem ljude u službi koji nikada nisu primili dar pastora. Neki taj položaj vide kao posao, ali njih Sveto pismo naziva "najamnicima" (Jn. 10:12-13), jer nisu duhovno povezani sa ljudima. Drugi su iskreni u svom služenju Bogu i oni mogu biti uspešni, ali njihov uspeh proizilazi iz naučavanja, propovedanja i/ili veštine rukovođenja, umesto iz njihovog pastorskog pomazanja. Postoje crkve u kojima osoba pozvana za pastora nema to zvanje već služi kao starešina, đakon, učitelj nedeljne škole ili propovednik. Nažalost, naše zemaljske titule se ne poklapaju uvek sa Božijim pomazanjem.
U mnogim crkvama, nekolicina članova zajednice ima pomazanje za pastora, ali se ono može odnositi na služenje posebnoj grupi ljudi unutar crkve. Osoba koja ima srce za decu može biti dečiji pastor: toj osobi će deca biti natprirodno privučena. Poznajem čoveka čije su srce i služba okrenuti ka starijim ljudima, i on im služi kao pastor, ali pod autoritetom glavnog pastora. Neki omladinski radnici su jednostavno vođe ili učitelji, ali su drugi od Boga pomazani za omladinske pastore. U jednoj zajednici više ljudi može imati pastorsko pomazanje.
Nijedna denominacija, odbor, ili pojedinac ne može nekome dati dar pastora. Ljudi mogu priznati, ali ne mogu stvoriti Božije darove. Pastor nije neko sa teološkim fakultetom ili diplomom biblijske škole. Pastor je hrišćanski vođa koji ima pomazanje: dar Božijeg srca da vodi ljude i da ih privlači iz sveta u telo Hristovo. Taj dar dolazi samo od Boga.
II. UČITELJI
Dar učitelja je pomazanje od Boga koje pokreće osobu da pomaže drugima da razumeju Božije istine. Učitelji imaju srce za ljude i uznemirava ih kada vide da su drugi zarobljeni zbog nerazumevanja Božijih principa.
Učitelj nedeljne škole koji je iskreno zainteresovan da deca uče Božije istine, ima Božiji dar poučavanja, dok učitelj nedeljne škole koji služi samo iz obaveze nema to pomazanje. Član zajednice koji je voljan da žrtvuje veliki deo svog vremena i energije kako bi poučavao druge Svetom Pismu je onaj koga je Bog pomazao. Učitelji se ne prepoznaju po svom obrazovanju ili poznavanju Svetog pisma, nego po svojim srcima. Ne prepoznaju se ni po svom umeću predavanja, jer postoji i prirodni talenat te vrste koji nema nikakve veze sa Božijim srcem. Kao što postoje najamnici koji su pogrešno nazvani pastorima, isto tako postoje prirodno obdareni učitelji u našim biblijskim školama, teološkim fakultetima i crkvama. Pozvani i pomazani od Boga su samo oni koji nose breme ljudskih potreba i koji su stoga motivisani da poučavaju od srca.
Samo ljudi sa takvim srcem imaju silu Svetog Duha koja deluje kroz njihova naučavanja. Pomazanje slama jarmove slušalaca, oslobađajući ih satanskih laži i svetskih obmana. Pomazani učitelji nisu oni koji samo naučavaju doktrine ili prenose saznanja. To su osobe koje, objašnjavajući Božije istine, oslobađaju ljude greha, prirodnih ograničenja, depresije, straha, nemira, briga i drugih robovanja. Prirodno obdareni učitelj može nekoj osobi objasniti zašto ta osoba greši i šta Biblija ima da kaže o grehu, ali učitelj koji je
duhovno obdaren oslobađa silu kroz taj dar koja opet oslobađa ljude. Duh istine (Jn. 14:17), koji oslobađa (Jn. 8:32), radi sa i kroz Duhom pomazanog učitelja.
III. EVANGELIZATORI
Reč evangelizator (evanđelista) na grčkom jeziku označava "osobu koja navešćuje dobre vesti". Evangelizator nije posebno zainteresovan da, poput učitelja, prenosi duboke duhovne istine, ali je motivisan da pomogne ljudima da razumeju i odgovore na osnovne biblijske poruke. Njegova prvenstvena briga je da pomogne nevernima da pronađu spasenje i oproštenje greha. Srce evangelizatora čezne da motiviše vernike da odgovore na suštinske pozive poput onog "I reče im: idite u sav svet i objavite evanđelje svakom stvorenju" (Mk. 16:15). Evangelizator je navestitelj osnovnih hrišćanskih verovanja.
Sveti Duh kroz evangelizatora motiviše slušaoce. Kroz pomazanje koje je na evangelizatoru, Ljudi su emocionalno dirnuti, a mase ljudi su lako privučene. Sveti Duh se izliva na način koji presvedočava ljude u pogledu njihovih greha. Izgovori za pasivnost i neodlučnost razotkriveni su svetlom Duha. Od svih slušaoca se duhovno zahteva da odgovore i deluju.
Evangelizator je obično agresivan i energičan. Da bi motivisao druge da reaguju, sam evangelizator mora biti aktivna osoba koja uživa da vidi brze rezultate, velike mase i trenutne promene. Pomazani evangelizator se neprestano kreće i to mu predstavlja zadovoljstvo.
Evangelizatore nalazimo i u lokalnim crkvama i van njih. U knjizi Dela Apostolskih vidimo Filipa zvanog "evanđelist" (Dela 21:8) koji propoveda evanđelje od grada do grada (Dela 8:40). Filipa je Bog takođe koristio da nevernima objavljuje evanđelje jedan-na-jedan (Dela 8:29-38). U svojoj crkvi on je bio jedan od sedmorice đakona koji, su služili oko trpeze (Dela 6:1-5). Neki evangelizatori propovedaju hrišćanima, dok su drugi pozvani da služe svetu.
IV. PROROCI
Zajednička karakteristika proročkog i apostolskog pomazanja je da izgrađuju osnovnu strukturu Crkve. Poslanica Efescima 2:20 govori o telu Hristovom, koje je "nazidano na temelju apostola i proroka, a ugaoni temelj je sam Hristos".
Evangelizatori, pastori, učitelji i svi ostali hrišćani grade na temelju koji je već postavljen (vidi 1. Kor. 3:10-13). Samo apostoli i proroci imaju ovlašćenje od Boga da polažu temelj ili da ga menjaju. Ovo će nam postati očiglednije kada budemo razmatrali ova dva dara pojedinačno.
Reč prorok znači "onaj koji govori". Prorok je hrišćanin koga Bog poziva da govori za njega i to ne na uobičajen način na koji propovednik tumači ili poučava iz Svetog pisma, već na način koji je neposredniji i silniji. Iza reči proroka stoji velika duhovna sila koja je sposobna da slomi duhovne okove pojedinca ili grupe ljudi. Kao što su Božije reči prilikom Stvaranja - na primer: "Neka bude svetlo" - posedovale stvaralačku moć, tako i reči proroka u sebi nose Božiju stvaralačku silu, samo u manjoj meri. Svrha prorokovih reči nije da naprosto pruži saznanje ili razumevanje, već da promeni prirodu ili karakter onoga koine su upućene. Reči propovednika su podložne proceni, dok se reči proroka moraju prihvatiti ili odbaciti, mora im se pokoriti ili im se odupreti. To ne znači da sve što prorok kaže dolazi od Boga ili da je u Božijoj sili, ali poruke koje prorok dobija od Boga za određenu situaciju ili osobu imaju iza sebe duhovnu snagu. Proroci su
"Božija usta" preko kojih Bog u sili govori Crkvi i svetu.
Moramo uočiti razliku između hrišćana koji prorokuju i službe proroka. Kao što sam napomenuo ranije, pomešati ove dve stvari je isto kao i pomešati - hrišćanina koji radi posao evangelizatora sa hrišćaninom koji ima dar evangeliziranja. Hrišćanin koji prorokuje govori Božije reči, ali iza njega nema tolike duhovne sile, već su one samo za izgradnju, opomenu ili za utehu (1. Kor. 14:3). Prorok može govoriti u ove tri svrhe, ali isto može upućivati, otkrivati, koriti, ispravljati ili obaveštavati o budućnosti. Proroci su u Delima 13:1-2 čuli Božije uputstvo da pošalju Pavla i Varnavu na delo na koje ih je pozvao. U Delima 21:10-11 prorok Agav govori pod nadahnućem i sa poznavanjem budućnosti kada obznanjuje da će Pavle biti zatvoren. Proroci u Starom zavetu u mnogim slučajevima upućuju stroge ukore kao što Pavle radi u svojim pismima crkvama. Služba proroka je raznovrsnija i silnija nego služba hrišćanina koji samo prorokuje.
Proroka ćemo bolje razumeti ako uporedimo silu njegovih reči sa silom reči evangelizatora. Obdareni evangelizator može doći u crkvu ili u grad i propovedati poruku koja će obratiti desetine, pa i stotine ljudi. Međutim, iz istraživanja znamo da uspeh umnogome zavisi od reklame, organizacije i naknadnog poučavanja - čak i pored toga, samo će nekolicina ostati u crkvi. Na primer, u današnjoj klasičnoj evangelizaciji gradova, manje od dvadeset procenata onih koji su se odazvali evanđelju, će ostati pri crkvi. Međutim, kada prorok poseti crkvu ili grad, sila njegovih reči donosi trajne promene.
Čarls Fini (Charles Finney), kojeg su mnogi pogrešno prozvali evangelizatorom, je bio prorok koji je pre oko sto godina doneo probuđenje u mnoge gradove u Americi. Studije pokazuju da je preko osamdeset odsto onih kojima je on služio ostalo u crkvama do kraja svojih života. Prorok Jona je doveo čitav grad do pokajanja bez ikakve reklame, naknadnog poučavanja ili velike organizacije.
Takvi se rezultati podrazumevaju u službi jednog proroka, ali su neuobičajeni za službu jednog evangelizatora. Obdareni prorok ne samo da menja pravac kojim jedna crkva treba da ide u budućnosti, već su i onima koji prihvate proročku službu data uputstva koja utiču na čitav njihov život. Prorok je onaj koji polaže temelje. Kasnije ćemo kroz primere videti da su reči proroka otporne na vreme, progonstva i nesreće. Reči učitelja, pastora, i evangelizatora nemaju takav autoritet.
Često Bog poziva proroke zbog specifičnog zadatka. Jovan Krstitelj je bio poslan da pripremi put za Gospoda.
Nemija je vodio Jevreje u obnovu zida oko Jerusalima. Kada čitamo knjige proroka u Svetom pismu, vidimo da su "reč Gospodnja" ili vizija dolazile svakom od njih i onda je od njih zahtevano da objave tu poruku. Mojsije, koji je takođe bio prorok, izveo je Jevrejski narod iz ropstva.
Danas, Bog šalje pojedine proroke da isprave propuste određene crkve ili denominacije, ili da im pomognu da se vrate na pravi put. Drugi proroci mogu imati jednu osnovnu poruku koju izražavaju na mnogo različitih načina i koju nose mnogim crkvama. Zbog toga, se mogu činiti neuravnoteženim i ograničenim. Ljudi ih mogu osuđivati zato što stalno pričaju o istoj temi, ne shvatajući da oni i treba da budu "neuravnoteženi", gledano našim fizičkim očima. Mnogo puta će Bog tražiti od proroka da stalno govori jednu te istu poruku, ili njoj sličnu sve dok poruka ne bude prihvaćena ili odbačena. Posle toga, proroku može biti data nova vizija, ili reč, ili breme od Boga. Prorok, ponekad može biti ograničen na jedan zadatak ili poruku, zbog intenziteta i siline njegovog poslanja.
Ne smemo da pravimo iskrivljenu sliku proročke službe. Nemaju svi proroci samo jedan zadatak ili svrhu. Većina njih bi trebalo da budu sposobni da daju stalna, uravnotežena uputstva i otkrivenja unutar tela. Opisujući njihovu ulogu, ne bih želeo da ograničavam njih ili vašu predstavu o tome šta bi oni trebalo da rade. Ja samo u kratkim crtama navodim nekoliko njihovih zajedničkih karakteristika.
Bog takođe koristi proroke i da prenose, potvrđuju ili prepoznaju pomazanja na drugim ljudima. U Starom zavetu vidimo da su proroci sipali ulje na glave careva pre nego što bi oni stupili na presto. Pavle hrabri Timotija da razvija svoje duhovne darove, koje je dobio rukopolaganjem propraćenim proročkim govorom (1. Tim. 1:18; 1. Tim. 4:14). Bilo je nekoliko proroka i učitelja koji su izdvojili Pavla i Varnavu za službu (Dela 13:1-3). Proroci su spremni da istupaju sa Božijim pomazanjem, onako kako ih Bog usmerava.
Srca proroka su neposredna, nežna, jaka, nose bremena, a ponekad su frustrirani. Oni su fokusirani na specifične zadatke koje im je Bog dao. Njihove emocije su povezane sa rezultatima njihove službe. Oni su često u suzama kada ne vide promene, a radosni kada je opomena prihvaćena. Oni imaju nežna srca koja greh lako povredi. Njima je uobičajeno da budu frustrirani kada vide da ono što je napisano u Svetom pismu nije stvarnost u Crkvi.
Proroci su osetljiviji na duhovne sile i dolazeće nevolje od prosečnog vernika. U Starom zavetu proroci su često nazivani videocima, zbog svoje sposobnosti da vide duhovni svet (na primer, 1. Sam. 9:9). Oni osećaju Božija rešenja ili odgovore na probleme u Crkvi, svetu, ili u životu pojedinaca. Oči su im otvorene da vide vizije i pomazanje od Boga.
Pošto proroci često trpe velika protivljenja, mnogi od njih su veoma odlučni, ubedljivi, često ih smatraju tvrdoglavim i nepopustljivim. Na njih nemaju uticaja progonstva ili mišljenja drugih ljudi. Često su dramatični i ponašaju se na način koji naglašava poruku koju je Bog stavio u njihova srca. Oni su ponekad radikalne osobe, usamljeniji od prosečnog hrišćanina, i toliko "zapaljeni" da šokiraju ljude oko sebe. Ne želim da budem stereo-tipan, ali mi se čini da Bog veoma često baš na ovaj način oblikuje karakter i ličnost proroka. To ide uz dar.
V. APOSTOLI
Reč apostol na grčkom znači "onaj koji je poslan". Istinski apostol je sluga koji je poslan od Boga da dovrši određeni posao. Važno je primetiti da apostol nije poslan od strane neke organizacije, crkve ili grupe ljudi.
Dvanaestorica koja su bila sa Isusom nazvana su apostolima od dana kada ih je on poslao u gradove da propovedaju o Carstvu Božijem; pre toga, zvali su ih učenicima. U Delima 13 vidimo da su Pavle i Varnava postali apostoli onda kada ih je Sveti Duh izdvojio da idu i propovedaju. Pavle svoje pismo Galatima započinje ličnim kvalifikacijama: "Pavle, apostol ne od ljudi, niti posredstvom nekog čoveka, nego posredstvom Isusa Hrista i Boga Oca koji ga je vaskrsao iz mrtvih..." (Gal. 1:1).
Apostoli iza sebe mogu imati denominaciju, crkvu ili određenu grupu, ali oni uvek imaju viši poziv od Boga. Prvo prepoznatljivo obeležje apostola je da su oni zaista "poslani".
Drugo prepoznatljivo obeležje apostola je njihov duhovni autoritet. Pavle brani svoj položaj apostola pišući:
"Apostolska znamenja učinjena su među vama u svakoj strpljivosti, čudnim znacima, čudesima i silnim delima" (2. Kor. 12:12). Vidimo Pavla kako demonstrira silan autoritet kada ga Bog upotrebljava da čini čuda i kada predaje grešnog čoveka Satani (1. Kor. 5:1-5). Apostol takođe može oslobađati blagoslove kroz svoje reči, molitve i polaganje ruku.
Reč misionar ima isti koren kao i reč apostol, a obe označavaju "nekog ko je poslan". Međutim, današnji misionari su i apostoli samo ukoliko su poslani direktno od Boga i ako se apostolski autoritet očituje u njihovoj službi. Neki misionari su bili poslani u inostranstvo i zaista su imali ulogu apostola u određenim zemljama ili područjima. Međutim, nisu svi misionari apostoli, niti su svi apostoli poslani u inostranstvo.
Apostolski dar podrazumeva sposobnost da se učini sve što je neophodno da bi se izvršilo ono zbog čega je Bog pozvao apostola. Apostolima je ukazana milost da služe i u ostala četiri dara službe: daru proroka, evangelizatora, pastora i učitelja. Kao što pastori imaju natprirodnu moć da privlače svoje stado, apostoli privlače vođe sa darovima pastora, učitelja, evangelizatora i proroka. Svaki apostol obično "odgoji" nekoliko pastora, evangelizatora, učitelja i drugih vođa kako bi mu pomogli da se ispuni poziv koji mu je Bog dao.
Poziv apostola se vezuje za specifično područje ili narod. Pavle piše da je on apostol mnogobošcima, a da je Petar apostol jevrejima (Gal. 2:8). Biti poslan od Boga podrazumeva biti poslan u neko mesto ili nekoj grupi ljudi. Postoje vođe koje su bile upotrebljavane kao apostoli u Africi ili Kini ili u određenim gradovima. Neki apostoli mogu služiti manjim grupama ljudi, kao što su izbeglice iz Laosa u Čikagu ili beskućnici u Los Anđelesu. Drugi opet, mogu biti poslani da polože temelje za određenu službu unutar Tela Hristovog. Kasnije ćemo pogledati neke primere.
Apostoli se razlikuju od proroka, iako obe službe imaju specifične zadatke. Proroci imaju ograničene poruke ili ciljeve, a njihova sila je u njihovim rečima. Apostoli su poslani da osnuju i izgrade grupe vernika u svim oblastima života tih ljudi. Oni postaju očevi svojih službi, i mogu ostati na njihovom čelu, tako da svaki apostol nadgleda nekoliko vođa, ili poput Pavla, mogu krenuti dalje, a započeto delo predati nekom drugom. Službe apostola su sadržajnije i šire od proročkih. Šta više, temelji koji ostaju nisu njihove reči već njihova dela.
Srca apostola su vezana za svako područje onoga na čega su pozvani. Oni vide široku sliku službe. Nose breme za crkve, vođe i sve ljude koji su pod njihovom brigom. Pavle piše da je na njega svakodnevno navaljivala briga za sve crkve (2. Kor. 11:28).
Apostoli na natprirodan način znaju kada je nekom delu njihove službe potrebna pomoć ili kada pati neko ko je pod njihovom brigom. Srca apostola su velika. Iz njih se izliva duhovni blagoslov i pomazanje na njihove podređene. Pastori, učitelji, evangelizatori i celokupna služba pod vođstvom apostola, natprirodno su osnaženi i zaštićeni Svetim Duhom. Iz tog razloga je Pavle mogao da preda grešnog čoveka Satani, povlačeći Božiju zaštitničku ruku (2. Kor. 5:5). Kada je apostol prisutan u nekoj organizaciji, ona je ispunjena jedinstvom i mirom. Oni koji rade pod autoritetom apostola, kroz njega dobijaju energiju, žar i pomazanje Svetog Duha. To je način na koji Sveti Duh koristi apostola kao kanal za svoje proticanje.
Setimo se, ponovo, da je najmanje dvadeset dvoje ljudi u Novom zavetu nazvano apostolima. Pored prvih dvanaest, tu su Matija (Dela 1:26), Varnava i Pavle (Dela 14:14), Adronik i Junija (Rim. 16:7), Jakov, brat Gospodnji (Gal. 1:19), Epafrodit (Fil. 2:25), Apolos (1. Kor. 4:6-9), Silvan i Timotej (1. Sol. 1:1, 1. Sol. 2:6). Pojedini stihovi ukazuju na to da ih je bilo više (na primer vidi, Rim. 16:7).
Naravno, ovih dvadeset dvoje ili više apostola su nadgledali Crkvu kada je broj vernika bio samo delić današnjeg broja. Trebalo bi da očekujemo mnogo više apostola koji bi nadgledali Crkvu današnjice širom sveta. Pošto nam poslanica Efescima 4:11-13 govori da su apostoli potrebni za izgradnju tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri, mi bi trebali da prepoznamo više od prvih dvanaest apostola. Trebalo bi da priznamo desetine, ako ne i stotine vođa koji su služili kao apostoli kroz istoriju Crkve.
PRIMERI APOSTOLA I PROROKA:
Da bismo bolje razumeli ulogu proroka i apostola, pogledajmo neke primere poznatih hrišćanskih vođa koji su imali ovo pomazanje. To što ću ih pomenuti, ne znači da se slažem sa svim što su oni učili ili iza čega su stajali. Zato vas molim da ne dozvolite da Vas osećanja spreče da vidite primere njihove službe.
Jedan od najpoznatijih proroka bio je Martin Luter Ako pogledamo njegov život, videćemo da je u proročku službu ušao kada je hrabro počeo objavljivati poruku o spasenju po veri i o sveštenstvu svih vernika. Suočio se sa neverovatnim progonstvom, ali se ipak čvrsto držao reči Gospodnje koju je bio poslan da objavljuje. Kada se njegova poruka učvrstila i postala prihvaćena, hiljade hrišćana je pošlo za njim. Tada se više okrenuo apostolskoj službi. Postao je otac Luteranske denominacije, sa puno ljudi u službi pod njim, koji su mu pomagali da ispuni viziju koju mu je Bog dao.
Džona Veslija bismo takođe mogli smatrati prorokom. Hrabro je propovedao o tome da Sveti Duh presvedočava srca po pitanju spasenja, a onda ih posvećuje za Boga. Samo je nekoliko vođa isprva prihvatilo Veslija, a njegove reči su potresle hrišćanski svet. Kako bi potkrepio njegov rad, Bog ga je kasnije pomazao za apostola što ga je osposobilo da organizuje i vodi pokret kasnije poznat pod nazivom metodistička denominacija.
Nekoliko muškaraca i žena su kao proroci poslani od Boga da svetu donesu poruku Božanskog isceljenja. Džon Aleksandar Daui (John Alexander Dowie), Ejmi Sempl Mekferson (Aimee Semple McPherson), Ketrin Kulman (Kathryn Kuhlmann) i Oral Roberts (Oral Roberts) su propovedali o Božijoj sili i ljubavi koja leči bolesne. U početku Crkva nije prihvatila njihovu poruku. Međutim, sila njihovih reči nije slabila, dok se čekalo na Crkvu koja je morala da im se podredi. Takve su reči proroka. Oral Roberts i Ejmi Sempl Mekferson su kasnije dobili apostolske položaje. Na taj način su brinuli o službi i odgajali vođe koji su nastavljali da nose Božije vizije.
Evan Roberts, Leonard Rejvenhil, Čarls Fini i Frank Bartelman (Evan Roberts, Leonard Ravenhill, Charles Finney, Frank Bartelmann) zajedno su, sa još nekolicinom, poslani da kao proroci donesu poruku duhovnog probuđenja.
David Vilkerson (David Wilkerson) je odličan primer čoveka kojeg je Bog upotrebio u više darova službi. Dok je služio kao pastor u jednoj maloj crkvi, Bog mu je u viziji rekao da treba da dosegne mlade na ulicama velikih gradova Amerike. Sa ovim apostolskim pozivom, on je napustio svoju crkvu i uputio se u gradove. Iz njegove službe je procvetala mreža rehabilitacionih centara pod imenom "Tin Čelindž" (Teen Challenge). Posle toga, Bog je vratio Vilkersona u proročku službu sa rečju za Crkvu: da se pokaje i bude sveta pred Bogom. Vilkerson je nastavio da služi i kao apostol i kao prorok.
Moramo pomenuti još neke ljude. Kit Grin (Keith Green) je upotrebljen kao prorok da ispravi brojne kompromise učinjene u Crkvi. Smit Viglesvort (Smith Wigglesworth) i Kenet Hegin (Kenneth Hagin) su kao proroci istupali sa porukom vere, ali je Hegin stupio u apostolsku službu kada je osnovao svoj "Centar za bibilijsku obuku" (Bible Training Centre) odakle je slao hrišćanske vođe po celom svetu. Bob Mamford (Bob Mumford) i drugi, učinili su Crkvu svesnom potrebe za učeništvom. Dr. Dejvid Jongi Čo (David Yonggi Cho) je doneo poruku o rastu Crkve ali je i on, kao i mnogi sa proročkim porukama, stupio u apostolsku službu. Hadson Tejlor (Hudson Taylor) je kao apostol služio u Kini, a Džon Lejk (John G. Lake) u Južnoj Africi. Džon Vimber (John Wimber) je služio nad "Vinjard" crkvama (Vineyard). Stotine drugih hrišćanskih vođa, uključujući i one koji su služili u pojedinim gradovima ili crkvama, su nadareni za apostole i/ili proroke. Oni su samo manje poznati.
Oprostite mi ako sam izostavio vašeg favorita. Važno je da shvatimo da Bog ima puno proroka i apostola koje je upotrebljavao kroz istoriju Crkve i koje upotrebljava u današnjem svetu. Možda se ne slažemo sa svim što ove vođe naučavaju, ali se njihov proročki i apostolski uticaj na Telo Hristovo ne može poreći. Oni su položili temelje na kojima će hrišćani graditi u budućnosti. Ta činjenica ih čini pravim apostolima i prorocima.
