Crkva ili Sinagoga
- Dovedeni, odvojeni ili izabrani
(Radikalni pogled na crkvu.)
Kad se kaže crkva, većinom niko ne postavlja pitanje šta ta reč znači. Podrazumeva se da je to poznata reč i svi misle da dobro razumeju njeno značenje. Međutim, da li je to stvarno tako?
Većina ljudi pri pomenu crkve misli na građevinu - crkvu, najčešće onu, koja je najbliža mestu prebivališta, ili za koju su emotivno vezani. Ovde ne želimo da raspravljamo o arhitektonskim stilovima. Zanima nas na šta je Isus mislio kada je pominjao crkvu, ili kad su je pominjali apostoli u svojim spisima. U originalnom spisu na grčkom jeziku, na kome je Novi Zavet napisan, crkva se definiše pojmom EKKLESIA.
Teolozi su od davnina pokušavali da definišu značenje ove reči. Jedna od najčešćih definicija je da je crkva "zajednica svetih". Pod pojmom "sveti" se ne misli na one koji su već umrli, nego pre svega na one koji su, saznavši istinu o svojim gresima i odrekavši se istih, primili oproštenje od Boga po Isusu Hristu. Znajući da je ovo moguće samo po Duhu Svetom, a imajući i sopstveno iskustvo "nanovorođenja" (vidi Jovan 3,3-8), i ispunjenja Duhom Svetim, prvi hrišćani su se nazivali svetima. Apostol Pavle skoro svaku svoju poslanicu upućuje "svetima". Sa tim, naravno, misli na članove crkve u pojedinim gradovima i oblastima.
Nije bilo jednostavno postati član crkve. Pre svega zato, što je u ranom hrišćanstvu bilo opasno postati hrišćanin - moglo je koštati života, a takođe i zato, što crkva nije oberučke prihvatala i smatrala redovnim članom svakog zainteresovanog, koji je možda samo par puta došao u crkvu. Mislim da su apostoli veoma dobro razumeli značenje reči EKKLESIA. Crkva je u to vreme još uvek bila ilegalna a informacije koje su bile dostupne krštenima mogle su ugroziti celu zajednicu. Selekciju kandidata za krštenje je trebalo nekako definisati (odbraniti, opravdati). Onima, koji nisu ispunjavali standarde za punopravno članstvo crkve morali su naglašavati da je crkva zajednica svetih.
Tokom vekova je crkva u naglašavanju svetosti kao osnovnog standarda posustala. Verujem, da je od presudnog značaja za ovo bio "Milanski edikt" koji je car Konstantin doneo 313. godine, a kojim je okončano vekovno progonstvo hrišćana. Međutim, crkva je prestala da bude zajednica svetih - EKKLESIA, i postala je zajednica sazdana od svetih i nesvetih, koji su svi zajedno dovedeni u jedan dom. EKKLESIA se transformisala u SYNAGOGE (kasnije ćemo objasniti ove pojmove). Teološko opravdanje ove tvorevine je doktrina o "vidljivoj i nevidljivoj crkvi". Pod "vidljivom" crkvom se smatraju svi oni koji su u crkvi, bez obzira na njihove moralne standarde i teološko ubeđenje. Pod "nevidljivom" crkvom se podrazumeva onaj deo vidljive crkve koji je stvarna "Zajednica svetih".
Ko ima pravo da odluči ko je u kojoj grupi? Kako se niko ne bi "osudio" pre vremena, izbegavano je da se određuje ko kojoj grupi pripada. Ovaj posao je prepušten Sudiji živih i mrtvih - Bogu. Tako ostaje nevidljivo ko je stvarno svet i zato je taj deo "crkve" nevidljiv. Posledica ovakvog, pomalo diplomatskog, pomalo alibističkog rešenja bile su sve veće podele unutar crkve (ponašati se alibistički - izbegavati odgovornost i učešće u rešavanju problema, kao da me se to ne tiče ili kao da to nije bitno, usput se opravdavajući, jer ja sa time nemam ništa zajedničko). Pojedine grupe nezadovoljnih su težile da se odvoje od ove mešavine i da na taj način stvore istinsku zajednicu svetih. Tako su nastale prve komune - kasnije manastiri. Međutim, nije ostalo samo na tome. Neke grupe su se zadržale u matičnoj sredini i nisu se odvajale teritorijalno, ali su se odvojile dogmatski, naročito po pitanju dogme o "vidljivoj i nevidljivoj crkvi" i bile su pogrdno nazivane AIRESIS.
Konačna posledica Milanskog edikta je "vidljiva crkva" čija se aktivnost ne vidi i "nevidljiva crkva" koja je po delima Božijim, propovedanju i rodovima Duha Svetog i te kako vidljiva - kao trn u oku "vidljivoj crkvi". Ova "nevidljiva" crkva je postala predmet progonstva i mržnje. "Vidljiva crkva" je uložila puno napora da bi je, naročito uz pomoć inkvizicije, suzbila i eliminisala. Ova podela na "vidljivu" i "nevidljivu" crkvu ima tako kobne posledice, da je čak i posle uspešnog odvajanja "nevidljive crkve" tokom reformacije, ova doktrina zadržana i među protestantima. To je dovelo do ponovnog haosa i daljeg razdvajanja kome, čini se, nema kraja. Kao da svaka nova generacija donosi nove AIRESIS. Neki katolički teolozi zbog toga na reformaciju u 16. veku gledaju kao na "deformaciju crkve koja još uvek nije dovršena". Ovo, nažalost, nije samo igra reči, nego i bolna činjenica koja će pratiti hrišćane sve dok ne prihvate činjenicu da crkva ne treba da izađe iz okvira pojma EKKLESIA, što će se postići samo dobrim razumevanjem Isusove namere i apostolske prakse.
Parabola o svadbenoj svečanosti u Mateju (Mt. 22,1-14) sadrži neke bitne detalje koji se odnose na crkvu. Istina, ovde je reč o Kraljevstvu nebeskom; međutim, u mnogim situacijama ovo može - i treba - da se primeni na crkvi. Ovde Isus govori o pozvanima, koji nisu odgovorili na poziv. Posle njih su pozvani drugi koji su došli. Međutim, još uvek nije bio dovoljan broj zvanica, pa je poziv upućen još jednoj grupi ljudi. Od svih koji su pozvani samo neki su odgovorili na poziv i došli na svadbu. Ostali nisu reagovali.
Grčka reč za pozvati, pozivanje je KALEIN. To je glagol, koji je poslužio za izgradnju drugog dela reči EKKLESIA. EKKLESIA je složena reč od predloga EKS - od, iz, između i KALEIN - pozvati. Značenje je logično - od pozvanih, između pozvanih. Crkva je dakle tvorevina od pozvanih, ali ne od svih koji su pozvani nego samo od jednog dela pozvanih - od onih, koji su na poziv odgovorili pozitivno. Isus je ovo ispričao u situaciji kada je najučestaliji način okupljanja vernika bio sinagogalni način. SYNAGOGE je reč složena od predloga SYN - zajedno, i glagola AGEIN - voditi. Oni koji su u sinagogi - zajedno su svi dovedeni, i niko ih nije ni za šta pitao, niti im je uputio bilo kakav poziv. Oni su tu zato što su dovedeni a ne zato što su čuli poziv ili odgovorili na njega. Biti u sinagogi nije stvar savesti ili odluke, nego je to stvar moranja - oni su dovedeni.
Crkva nije sinagoga! Sinagoga je zajednica onih koji su pod zakonom i koji su tretirani kao maloletnici i nisu u mogućnosti da donose odluke. Crkva je ipak još nešto više od zajednice onih koji su odgovorili na poziv - ona je zajednica svetih! Ovo je naglašeno na kraju pomenute parabole u stihovima 11-14. Kralj je video jednog čoveka koji nije imao svadbeno ruho na sebi i naredio je da ovaj čovek bude izbačen napolje - "gde će biti plač i škrgut zuba", jer su mnogi zvani, a malo njih je izabrano.
Evidentno je da su učenici uočili razliku koju je Isus hteo da naglasi - sinagogalna religija je nesposobna da spasi čoveka. Jedino Božiji poziv je taj na koji treba odgovoriti, i to odgovoriti u potpunosti - ne pod svojim uslovima, nego pod Božijim. Svadbeno ruho je kralj slao sa pozivom. Ko nije hteo da ga obuče, uvredio je kralja time što je odbacio njegov dar i smatrao je svoju odeću za bolju od kraljevske. Nama Bog sa pozivom daje i mogućnost da se obučemo u njegovu pravednost. Odbiti ovo znači smatrate se dovoljno dobrim, što znači da pokajanje nije potrebno.
Kako neko može znati da je izabran? U mnogim verskim zajednicama koje sebe smatraju crkvom, a u stvari su sinagoge, sablažnjavaju se kad neko veruje da je izabran. To se smatra duhovnim ponosom i automatski se tretira kao uzdizanje sebe iznad ostalih članova. Da li je pogrešno verovati u to da smo izabrani? Apostoli nekoliko puta naglašavaju da smo izabrani: Kol. 3,12; 1. Sol. 1,4; 1. Pet. 1,1; 1. Pet. 2,9; 2. Pet. 1,10; Otk. 17,14.
Ovo su ključni stihovi. Apostoli pišu crkvi obraćajući joj se kao onoj koja je sazdana od izabranih. To je rešenje za kraj deformacije. Crkva je sposobna da sama eliminiše ono što ne zadovoljava standarde i da očuva kriterijum koji je postavio Isus. Za to ima instrumente koje je Isus preporučio u Mateju 18,15-18. Ako ovo ne funkcioniše, onda nastaje pojava koja stvara glavobolju svim pastirima i vođama crkvenih zajednica - AIRESIS.
Etimološki je ova reč označavala grupu učenika u filozofskoj ili religijskoj školi koji su se izdvojili od većine zato što su bili mnogo napredniji, bistriji i sposobniji. Oni su stvarali neku vrstu elite - najbolje od najboljih, i obično su na kraju postali nezavisni od svoje škole i svog učitelja. Njihova nezavisnost je bila to što je nepoželjno, i što je dovodilo u pitanje ispravnost i kvalitet njihovog znanja i sposobnosti. Od ove reči je naša reč jeres ili sekta. Interesantno je, da je apostol Pavle upotrebio reč AIRESIS kad je objašnjavao vladaru Feliksu šta veruje i gde pripada. Pavle naravno nije rekao "ja pripadam sekti" nego je rekao da ovaj pokret nazivaju sektom.
Hrišćani su se vrlo brzo odvojili od oficijelnog jevrejskog religioznog života i kulta. Sama činjenica da su u svoju zajednicu prihvatili neobrezane pagane i nazivali ih braćom, bila je nepodnošljiva za sve jevrejske religiozne pravce u tom vremenu. Nije ni čudo što su fariseji sa takvom revnošću želeli da satru hrišćane, naročito ako uzmemo u obzir i neosporne dokaze o čudima koja su se dešavala nakon polaganja ruku apostola i ostalih vernih, dok u oficijelnim ograncima judaizma ovakva dela nisu bila ni učestala, niti su se mogla dokazati kao stvarna čuda.
U današnje vreme je većina hrišćana rasuta u sinagogama i sve su EKKLESIE vremenom postale sinagoge. Ovo se dešavalo i pre "Milanskog edikta". Apostol Pavle upućuje hrišćane da se odvoje od nečistoga u 2. Kor. 6,17 citirajući Isaiju 52,11 gde Bog poziva svoj narod da napusti Babilon. U kontekstu 2. Kor. 6 radi se o odvajanju od nevernih i izbegavanju mešanja svetog sa nesvetim. Ako je neko u "crkvi" neveran i nesvet, onda je potrebno da bude izolovan od ostalih. Ako je većina takvih, onda je potrebno da se sveti i verni odvoje kako ne bi dolazili u dodir sa nečistim. Nakon ovakvog postupka Bog obećava blagoslov.
Možda si još uvek u nekoj sinagogi koja sebe naziva crkvom. Dakle doveden si u neku zajednicu i niko te nije pitao da li to želiš. Možda do sada nisi imao hrabrosti da veruješ da si izabran. Možda su i tebe indoktrinirali teorijom o "vidljivoj i nevidljivoj crkvi". Sada neka tvom duhu progovori Duh Božji: "Izađi između njih i odvoj se, i ne dotiči se nečistoga..."
Sinagoga nije za tebe, jer si izabran. Nemoj biti sekta u svojoj sinagogi. Nemoj se odvajati u elitu, smatrajući se boljim od ostalih koji sebe ne smatraju izabranima. Priključi se zajednici svetih, koji su posvećeni Duhom Svetim i koji znaju da ih je Bog izabrao isto kao i tebe. Zdravije je biti među ljudima koje ceniš više od sebe.
Ako ipak smatraš, da je sinagoga ono pravo za tebe, ili misliš da je bolje da ostaneš u svojoj sinagogi odvojen (kao AIRESIS - sekta), nećemo te osuditi. Molimo te samo, da ne navučeš osudu od Boga na sebe osudivši nas koji smo čuli poziv, odgovorili na njega i izašli iz sinagoge.
