Crkva i paracrkva
- KUĆNA CRKVA I
PARACRKVENE ORGANIZACIJE
Crkva se u Delima i u ostatku Novog zaveta često naziva crkvom u kući. Prvi hrišćani su se radije sastajali po kućama nego u naročitim crkvenim građevinama. Hrišćanska religija prvog veka nije bila vezana za naročita sveta mesta i bila je smeštena usred univerzalnog mesta za življenje, u domu. Unger kaže da su domovi cela dva veka nastavili da služe kao mesta okupljanja hrišćana. (Merill F. Unger, Unger's Bible Handbook, st. 586.)
Mogli bi da pomislimo da su na okupljanje po domovima bili prinuđeni zbog ekonomske nužde a ne zbog duhovnog opažanja. Toliko smo naviknuti na crkvene građevine i kapele da mislimo da su one Božji uzor.
Ipak, postoji snažan razlog za verovanje da su vernici prvog veka bili mnogo mudriji od nas.
Prvo: nespojivo je da se sa hrišćanskom verom i njenim naglaskom na ljubav potroši hiljade dolara na raskošne građevine kada u svetu vlada tako strašna nemaština. O tome E. Stanley Jones piše:
"U jednoj rimskoj katedrali promatrao sam Bambina, Detešce (kip deteta Isusa), natovarenog skupocenim draguljima pa potom izašao i suočio se sa licima gladne dece. Pitao sam se uživa li Hrist, suočen s tolikim gladovanjem, u svojim draguljima? Saletala me je uporna misao: ako On u tome uživa, ja ne mogu više da uživam u Njemu. Taj nakićeni Bambino i gladna deca simbol su onoga što smo učinili odenuvši Hrista u skupocenu opravu veličanstvenih katedrala i crkvenih građevina ne dotaknuvši se temeljnih nepravdi u ljudskom društvu; tako je Hrist ostavljen da gladuje u nezaposlenima i onima u nemaštini." (Chist's Alternative to Communism, st. 78.)
Ne samo da je nečovečno nego je i neekonomično trošiti novac na skupe građevine koje se ne koriste više od tri, četiri ili pet sati u nedelji. Kako smo uopšte dopustili da zađemo u taj besmisleni svet snova u kojem smo voljni da potrošimo tako mnogo da bi za uzvrat dobili tako malo ili ništa?
Naši savremeni programi gradnje su bili jedna od najvećih prepreka širenju Crkve. Visoke rate na glavnicu i kamate su dovele crkvene vođe da se odupiru svim pokušajima deljenja na više grupa i stvaranje novih crkava. Svaki gubitak članova ugrozio bi dohodak potreban za plaćanje zgrade i njeno održavanje. Već je i nerođeni naraštaj opterećen dugom i svaka nada o širenju Crkve je ugušena.
Često se tvrdi da moramo da imamo upečatljive građevine kako bismo na bogosluženja privukli one koji ne pripadaju Crkvi. To je potpuno telesno razmišljanje koje potpuno ispušta iz vida novozavetni uzor crkve.
Sastanci crkve se održavaju zbog vernika. Hrišćani su se okupljali zbog apostolske nauke, zajedništva, lomljenja hleba i molitve (Dela 2,42). Oni nisu evangelizirali pozivajući ljude na specijalno nedeljno bogosluženje, nego svedočeći onima koje su svakodnevno sretali tokom cele nedelje. Kad bi se ljudi obratili, dovodilo bi ih se u zajedništvo i toplinu kućne crkve da ih se nahrani i ohrabri.
Ponekad je teško pridobiti ljude da prisustvuju bogosluženjima u raskošnim crkvenim zgradama; u njima je jak otpor prema vekovnoj ustaljenosti i formalnosti. Takođe, ljudi se boje da će ih se nagovarati da daju novac. Često se žale da "crkva samo hoće novac." Ipak, mnogi od njih su voljni da prisustvuju kućnom proučavanju Biblije gde mogu i da popričaju o onome šta ih zanima, gde ne moraju da budu uglađeni te mogu da uživaju u opuštenom i neslužbenom okruženju.
Ustvari, kućna crkva je idealna crkva u svakoj kulturi i u svakoj zemlji. Da možemo da sagledamo sav svet, videli bismo kako se više hrišćana sastaje u kućama nego na neki drugi način.
Nasuprot današnjim veličanstvenim katedralama, crkvama i kapelama - kao i svoj vojsci dobro organizovanih denominacija, misijskih odbora i paracrkvenih organizacija, apostoli u Delima nisu ni pokušavali da stvore organizaciju bilo koje vrste da bi obavljala delo Gospodnje. Lokalna crkva je bila Božija jedinica za širenje hrišćanske vere na zemlji i učenici su bili zadovoljni da rade u sklopu nje.
PARACRKVENE ORGANIZACIJE
Poslednjih decenija je u hrišćanstvu došlo do vrtoglave organizacijske eksplozije - svaki put kada nekom verniku padne na um nova zamisao kako "efikasnije" da unapredi Hristovu stvar, on osniva novi misijski odbor, savez, organizaciju ili udruženje!
To dovodi da se propovednici pozivaju da napuste svoju osnovnu službu kako bi postali administratori. Kada bi svi administratori misijskih odbora služili na misijskom polju, to bi u njima uveliko smanjilo potrebu za osobljem.
Tako sledeći rezultat "efikasnosti" organizacija jeste da su za njihovo administrativno delovanje potrebne ogromne količine para koje se uzimaju od novca darovanog za direktno širenje evanđelja. Dakle, veliki deo novca danog mnogim hrišćanskim organizacijama troši se za održavanje same organizacije a ne za namenjenu svrhu za koju je skupljen.
Organizacije često sprečavaju ispunjavanje Velikog poslanja. Isus je svojim učenicima rekao da nauče sve što je On zapovedio. Mnogi koji rade za hrišćanske organizacije nalaze kako im nije dopušteno da uče celu Božiju istinu. Ne smeju da uče određene sporne teme iz straha da se ne zamere organizaciji od koje očekuju novčanu podršku.
Množenje hrišćanskih ustanova prečesto je dovodilo do strančarenja, ljubomore i nadmetanja, što je nanelo veliku štetu Hristovom svedočanstvu.
"Primetite samo tu prekobrojnost hrišćanskih organizacija u zemlji i u inostranstvu. Svaka se muči zbog nedovoljnog broja osoblja i sve slabijih izvora novca. Primetite samo koliko od tih organizacija zaista duguje svoj nastanak čisto ljudskom nadmetanju, iako se u javnosti pozivaju na Božiju volju." (Daily Notes of the Scripture Union)
Organizacije često nastave i dalje postojati nakon što nadžive svoju korisnost, nakon što su ispunile Božju svrhu. Točkovi se i dalje silno okreću premda je izgubljena vizija utemeljitelja a slava nekada dinamičnog pokreta se odavno izgubila. Duhovna mudrost a ne primitivna naivnost bila je ono što je prve hrišćane sačuvalo da ne uspostavljaju ljudske organizacije koje bi nastavljale, tj. zamenjivale pravo Božje delovanje. C.H. Lang piše:
"Jedan oštri pisac je upoređujući apostolsko delovanje sa uobičajnim savremenim misionarskim metodima, rekao da "mi osnivamo misije a apostoli su osnivali crkve". Razlika je u zdravlju i sadržajnosti. Apostoli su osnivali crkve, ništa drugo nisu osnivali; zbog očekivanog skorog Hristovog dolaska. Na svakom mestu gde su delovali uključivali bi obraćenike u mesnu zajednicu u kojoj bi postavili starešine - uvek su to bile starešine, nikada (jedan) starešina (Dela 14,23; 15,6.23; 20,17; Fil. 1,1) - koji bi vodili, upravljali i obavljali pastirsku službu; i to muškarce koje bi Bog osposobio a sveti priznali (1. Kor. 16,5; 1. Sol. 5,12.13; 1. Tim. 5,17-19), zajedno sa poslužiteljima (đakonima) koje bi postavila crkva (Dela 6,1-6; Fil. 1,1) - i koji bi se po tome razlikovali od starešina - da poslužuju u malobrojnim ali vrlo važnim svetovnim poslovima, naročito u raspoređivanju novčanih sredstava zajednice... Sve što su oni (apostoli) činili u smislu organizovanja, bilo je u oblikovanju učenika okupljenih u drugim takvim skupštinama (grupama). U Novom zavetu se ne pojavljuje nikakva druga organizacija (niti denominacija) osim mesne (lokalne) zajednice, niti pak nalazimo klicu nečeg drugog..." (The Churches of God, st. 11.)
Za prve hrišćane i njihovo apostolsko vođstvo, mesna zajednica je bila božanski određena ustanova na zemlji po kojoj je Bog odlučio da deluje i to je jedina ustanova kojoj je Bog obećao trajnost, to je lokalna, mesna Crkva.
