Jedno od sećanja na Borisa Trajkovskog
Ovako glasi misao, koju sam oktobra 2002. čula iz usta Predsednika Makedonije, Borisa Trajkovskog. Posle svega što se nedavno desilo u blizini Mostara, pitam se da li bi pokojni predsednik i danas potvrdio ovu misao, kada je, ljudskim očima posmatrano, prekinut njegov mlad, vizija i nada pun život. Ma, sigurno bi isto ponovio, jer je život posmatrao duboko kroz prizmu Božije reči. A kada je stvar ili život tako posmatran - ne može da se zaključi ništa drugo i ništa pametnije i ništa što bi na kraju osporavalo da se "... na kraju sve dogodi po Njegovoj volji." Iako, ponekad, tu Njegovu volju ne možemo da dokučimo nimalo. Nije ni čudo, pa vidici ljudski su nam poprilično udaljeni od Božijih." Koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, a misli moje od vaših misli." (Isaija 55,9)
U nastavku ovog teksta preporučujemo vašoj elektro-čitalačkoj pažnji razgovor sa predsednikom Trajkovskim, koji je te 2002. godine u oktobru objavio list Evangeličke Metodističke crkve u Srbiji i Crnoj Gori - GLAS JEVANĐELJA.
PREDSEDNIK ČIJI GOVORI NA PROPOVEDI SLIČE
- Kako ste uzverovali u Gospoda Isusa Hrista?
Kako prvo, želim da kažem da mi je jako drago što mogu da učestvujem u ovom razgovoru. Često mi postavljaju pitanje kako sam uzverovao. Mogu reći da sam se rodio u hrišćanskoj porodici i odrastao u Evangeličko Metodističkoj crkvi (EMC). Već od detinjstva bio sam aktivan u crkvi, čitao i upoznavao Božiju reč.Upravo u ovom gradu, gde sada vodimo ovaj razgovor, dakle u Strumici je moja matična crkvena zajednica. Tu su me moji učitelji nedeljne škole učili o osnovama hrišćanskog života i o istinama o Gospodu Isusu Hristu. Kasnije, kao tinejdžer učestvovao sam na omladinskim sastancima i više puta čuo poziv na obraćenje i predanje svog života Gospodu Isusu. Za mene je to bilo otvoreno pitanje, pa sam se pitao šta treba da radim. Čuo sam Božiji poziv da donesem ličnu odluku, da svoju dušu i srce predam u službu Njemu i da Isusa Hrista priznam za svog ličnog Spasitelja. Ta odluka se desila na jednoj omladinskoj konferenciji u Bulahu (Švajcarska), na kojoj je bila prisutna i moja prijateljica Ana Paljik-Kunčak. Gospod mi je omogućio poseban doživljaj. U prisustvu Božijeg Duha zrelije sam upoznao Božansku istinu i osetio odgovornost prema Njegovom pozivu da Mu predam svoje srce i da Mu služim. Tada sam se ozbiljno opredelio za život posvećen Isusu Hristu.
- Kažite mi nešto o svojoj porodici?
Rođen sam u čestitoj hrišćanskoj porodici. Imam tri brata. Stariji je laički propovednik u Kolešinu. Oženjen sam i sa porodicom živim u Skoplju. Sa suprugom, Vilmom smo već 17 godina u braku i imamo dvoje dece. Saru i Stefana. Porodica mi je, zaista, najveće blago i sreća. Ona je mesto gde doživljavam blagoslov, radost i ljubav. Trudim se, da i moja deca budu vaspitana u hrišćanskom duhu i da rastu u crkvi. Uspevam to uz pomoć supruge i naših porodica. Ta pomoć mi je naročito bitna, jer sam često odsutan obavljajući dužnosti predsednika. Radi mnogobrojnih obaveza, smatram da se nedovoljno posvećujem porodici. Ulogu predsednika smatram kao službu svome narodu, nažalost na račun moje porodice. To posebno osećaju deca, ali ja se molim Gospodu i verujem da, dok se ja brinem za moj narod i državu, Isus Hrist još više brine za moju porodicu i mene. Molim se da nas Gospod Isus vodi i blagoslovi u teškim trenucima, kroz koje Makedonija upravo prolazi. Stoga sam veoma zahvalan mojoj supruzi za podršku i za spremnost da u ulozi majke preuzima obavezu vaspitanja naše dece. Radujem se nedelji. To je dan kada smo zajedno, posvećeni sebi i idemo u crkvu.
- Vaše kretanje je, u odnosu na ostale građane, prilično ograničeno. Da li Vas telohranitelji prate i kada odlazite na Bogosluženja?
Lično mi ne bi smetalo da u crkvu odlazim sam, bez straže. Međutim, to su pravila službe koju vršim. Dakle nije reč o mojoj ličnosti, Borisu Trajkovskom. Reč je o instituciji predsednika države a ona je štićena pratnjom - pravila štite instituciju i deo sistema. Ta pravila često nisu po mojoj volji. Gubi se privatnost i svoja intimnost. Međutim, to su pravila koja vas lišavaju prava slobodnog građanina, koji može da se kreće kuda želi. Predsednik mora, kao deo sistema, da se podredi pravilima, radi kojih gubi deo svog suvereniteta i integriteta.
- Da li to znači, da odmah, čim izađete iz stana, oni idu za Vama?
Da, oni mi priđu odmah čim iskoračim iz kuće. Idu sa mnom na radno mesto, sa mnom su i kada se vraćam. Kao porodica imamo tek malo vremena kada smo potpuno sami. Često poželim da budem slobodan, da ostavim sve to i odem u prodavnicu, posetim prijatelje, komšije... Sve to nam je, na određen način, uskraćeno.
NA KRAJU SE SVE DOGODI PO NJEGOVOJ VOLJI
- Dok je u Makedoniji bio rat, često sam mislila upravo na Vas i pitala se kako se osećate; sa jedne strane kao predsednik koji mora da štiti svoju državu, sa druge strane kao hrišćanin, koji mora da šalje mladiće u rat da odbrane državu kojom predsedava?
Prožimali su me dve vrste osećanja. Znao sam da kao predsednik moram dejstvovati po ustavu i zakonu države a da kao Božiji svedok, sledbenik Isusa Hrista moram da brinem i štitim svaki ljudski život. Znajte, da je veoma teško ovo dvoje usaglasiti. Ipak, bio sam stalno svestan, da je Isus taj koji me jača, podupire i da je uvek sa mnom, da Božija reč nikada nije delimična već dosledna i potpuna i nisu postojale dileme. Naravno, trenutnih nesigurnosti je bilo, ali se na kraju sve dogodi po Njegovoj volji. Put je zasigurno težak, ali znam, da Bog čini ono najbolje. Postoje trenutci uspinjanja i padova, ali kada imate pred sobom jasan cilj: želite ono najbolje svome narodu, da delujete u skladu sa Božijim principima - Bog kasnije osvetli pravac. Zašto kasnije - to samo On zna. Njegovi putevi nisu kao naši, govori prorok Isaija. Sigurno da za to postoji jak razlog, ali odgovor nije u meni, u čoveku, već u samome Gospodu. Mi se trudimo da to saznamo, ali Gospod ne obznanjuje odgovor svaki put. Upravo radi nas samih. Ne bih želeo da nekome ovo zazvuči kao kazna. Gospod sigurno nalazi razlog tome a razlog sadrži i cilj. Cilj je da čovek upozna Gospoda i Njegovu ljubav. Kao laički propovednik, mogu da kažem, da je teško u datom trenutku paralelno delovati kao čovek, koji kroz propoved govori o Božijem miru i pozivam ljude na pomirenje i opraštanje a sa druge strane delujem kao vrhovni komandant armije. Međutim, to je i skustvo is Starog Zaveta, gde saznajemo da su mnoge vođe i carevi postavljeni od Boga - pozivali ljude da uzmu oružje i njime pobede neprijatelje. Vođe izraelskog naroda su nekad, kao i ja sada, bile često u takvoj situaciji: teškoj i složenoj. Sa jedne strane: propovednik i ljubav, sa druge strane: institucija i čovek Boris Trajkovski, koji mora potpisati naređenje, da se uzima oružje u ruke. Oružje, koje će okončati nečiji život. Život, koji ne pripada njemu, nije imanje Borisa Trajkovskog, već je Božija promisao. To je bio najteži trenutak u mome životu. Na kraju, sa Božijim dopuštenjem - verujem u to i ubeđen sam - o svemu sam odlučivao prema Njegovoj volji. I o tome, da sam morao da potpišem takvu odluku. Naravno, i u tom momentu sam se osećao kao Božiji instrumenat.
- Niste li razmišljali o ostavci?
Bilo je i takvih trenutaka, ali sam onda proanalizirao i razloge koji su me doveli na ovo mesto. Ni u detinjstvu, ni u mladosti nisam razmišljao o ulozi predsednika, niti je bilo znakova da mogu postati predsednik ove države. To se dogodilo na poseban način, koji do dan-danas smatram Božijim pozivom. Dakle, Bog je odabrao mene, osobu koja će se pridržavati Njegove volje i koja će postupati po Njegovim principima. Budući toga svestan, u najtežim trenucima i iskušenjima, misleći o tome da li ispunjavam zahteve funkcije na koju sam postavljen i da li treba da se zahvalim i dam ostavku, uvek sam tražio odgovor na pitanje: zašto je Bog dozvolio da postanem predsednik. Ako Bog ne bi imamo izlaz za datu situaciju, ne bi me postavio za predsednika. Bog ne daje delimične odgovore.
- Da li ćete se kandidovati i za sledeći mandat?
Teško je sada o tome govoriti. Imam još dve godine ovog mandata, ukupno pet godina. Ovaj način života je težak i uloga predsednika je odgovorna, naročito je bio težak period kroz koji smo prošli. Uželeo sam se građanske slobode. Mlad sam, potreban sam svojoj porodici a iskustva koja nosim sa sobom mogu da mi koriste i u porodici i u crkvi. Ipak, potpunu odluku predajem Gospodu. Ipak, o tome je još rano razmišljati, to pitanje će biti aktuelno u decembru 2004. godine.
- Pitala sam vas sve što sam planirala i želela da saznam o Vama. Da li Vi želite da kažete nešto, što nismo pomenuli a što bi upotpunilo sliku o Vama?
Ne kao predsednik, već kao prijatelj mnogih vaših čitalaca i mnogih koji me u Vojvodini lično poznaju: U Kisaču, Novom Sadu, Kovačici, Padini, Jabuci, Bačkom Petrovcu, Staroj Pazovi... Želim da pozdravim sve zajednice koje sam posetio i da se zahvalim za njihovu podršku, jer su mislili i molili se za mene. To je znak da imamo jedinog, zajedničkog Boga, koji je naš Spasitelj i koji je živ. On je bio, jeste i biće. To je moja nada. Amin.
Ostaće upamćen kao predsednik koji citira biblijske stihove i kažu da njegovi govori na propovedi sliče. Znam, da će nam nedostajati i znam da mnogima od nas nije jasno, zašto ga je Gospod pozvao u večnost, ali umećemo to sebi da objasnimo, ako se setimo jednog stiha iz Poslanice Rimljanima, pa na način Borisa Trajkovskog, dakle kroz prizmu Božije reči, pokušamo da protumačimo i ovaj tragičan događaj. On glasi: "A znamo da onima koji ljube Boga sve ide na dobro." (Rim. 8,28)
Marina u razgovoru sa predsednikom Trajkovskim,
u prostoriji Nedeljne škole EMC u Strumici.
