Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Alternativa stvaranju

I.K.

Prema teoriji evolucije, nastanak života se može objasniti uzajamnim delovanjem slepog slučaja, vremena, prirodnog odabiranja i mutacija.

Odmah na početku treba znati da je to samo teorija (hipoteza), a ne dokazana činjenica i drugo da svrstava činjenice (što znači naučne podatke) prema naučnim pretpostavkama aktualizma (jednolikosti prirodnih postupaka) i filozofskim pretpostavkama materijalizma što samo od sebe isključuje Boga i biblijsku objavu. Međutim, kao što ćemo videti, te je naučne podatke moguće tumačiti i na drugi način, tj. sa stajališta biblijskog kreacionizma. Razmotrimo činjenice te zatim odlučimo koje je njihovo tumačenje logičnije i zahteva manje lakovernosti.

Prema materijalističkoj filozofiji, materija je temelj svega. Oduvek je postajala i uvek će postojati. Ona je zato apsolut, i određuje sve. Budući da ništa ne može postojati nezavisno od materiji, ni Bog (koji je izvan vremena i prostora) ni može postojati. Ali, da li otkrića i teorije savremene nauke zapravo potvrđuju ovakvo mišljenje?


Šta ima da kaže fizika?

Razmotrimo pre svega teorije i zakone savremene fizike. Prema njoj je materija vrlo koncentrisan i zbijen oblik energije. Međutim, prema zakonima termodinamike, energija ne postoji oduvek; ona ima svoj početak. Prema prvom zakonu, količina energije u svemiru uvek ostaje ista, ali se neprestano smanjuje mogućnost njezinog korišćenja. Ne stvara se nikakva nova energija.

Prema drugom zakonu, svi procesi naginju ka propadanju i raspadanju (osim u slučaju da se na njih deluje spolja), te tako povećavaju nered (entropija). Izvor energije za našu planetu je Sunce, ali i Sunce se troši. I radioaktivnost se troši. Prema teorijama termodinamike, možemo dakle zaključiti da su energija i materija nastale, da imaju svoj početak. Prema tim teorijama savremene fizike možemo videti da se svemir ne kreće prema napred (evoluira) nego da se troši ili devoluira.


Šta dokazuje matematika?

I u matematici nalazimo podatke protivrečne principima koji bi delovali unutar teorije evolucije. Teorija verovatnoće je naročito protiv ideje da slučajnost može proizvesti red čak i ako na raspolaganju ima dovoljno vremena. Savremena teorija kibernetike suprotstavlja se ideji da složenost nastaje slučajno. Slučajnost je element nereda, a ne neutralan faktor koji bi u velikom vremenskom razmaku postigao složenost. Matematički se može izračunati da je verovatnoća da su se složeni oblici današnjeg sveta razvili slučajno, uz dovoljno vremena, praktično je nikakva.

Vreme i slučajnost nisu u stanju zameniti um - razum. U tačnost ovoga možemo se uveriti i iz teorije informacije. Mozak je deteta tako programiran, ili ima takvu  sposobnost, da može naučiti bilo koji jezik na svetu. Slučajnost ne može programirati kompjuter. Za to nam je potreban programer, razum. Čak ni najveći današnji kompjuteri ne mogu raditi ako ih nije programirao neki um spolja.


Šta sa hemijom - biogenezom?

Čuveni eksperimenti obavljeni su pedesetih godina dvadesetoga veka. Naučnici su izveštavali o uspesima u stvaranju organskog materijala od inertnih (pasivnih) hemikalija. Eksperimente (koje su obavili Miller i Urey) citirali su evolucionisti dokazujući da je život proizašao slučajno, od nežive materije. Istina, oni su uspešno stvorili organske spojeve električnim pražnjenjima, pomoću metana, amonijaka, vodika i vode. Međutim, kasnije je ustanovljeno da se tim eksperimentima ne može objasniti poreklo života i to iz sledećih razloga:

a) Da bi dokazali teoriju da je život nastao iz neživota, evolucinisti moraju pretpostaviti atmosferu bez kiseonika. Ali da je kiseonik bio u prvobitnoj atmosferi, život se ne bi mogao pojaviti jer bi prethodne životne supstance bile uništene izgaranjem (oksidacijom). Da kiseonik nije bilo u prvobitnoj atmosferi, onda ne bi bilo ni ozona, a da ozon ove kemijske prethodnike života štitio od štetnog ultraljubičastog svetla, život se ne bi mogao pojaviti.

Ova je velika poteškoća neke evolucioniste dovela do pretpostavke da se život najpre pojavio pod vodom. Međutim, i to je nemoguće, jer bi onda za život neophodne supstance bile odsečene od spoljašnje energije: sevanje ne bi kroz vodu moglo dopreti do metana i amonijaka. Da se to i dogodilo, i aminokiseline bile oblikovane, to ne bi moglo proizvesti spoj polipeptida, budući da te smese ne mogu doći u vodi. Voda bi se jednostavno pretvorila u aminokiselinu te bi nas bilo koji nastali polipeptid ponovno doveo na sam početak.

b) Eksperimet još zbog nečega nije uspeo. Posebne aminokiseline do kojih je došao Miler potpuno su beskorisne za stvaranje života. Hemičari aminokiseline dele na levo i desno rotirajuće. Desno-rotirajuće kiseline ne mogu održavati život: one su zapravo često smrtonosne. Aminokiseline svih živih spojeva su levo-rotirajuće. Da bi došlo do biogeneze svi sastavni delovi (aminokiselina) žive protoplazme moraju biti levo-rotirirajući. Biogeneza se ne bi dogodila kad bi se pojavile desno-rotirajuće aminokiseline. Milerovi eksperimenti izvodili su samo desno i levo-rotirajućih aminokiselina. Do sada je dokazano da je nemoguće izvoditi isključivo levo-rotirajuće aminokiseline podražavanjem neživih hemikalija električnim pražnjenjima.


Šta kaže biologija?

Teorija evolucije vrsta svakako je prvenstveno povezana sa biologijom. Iznenađujuće je, međutim, da otkrića savremene biologije ne potvrđuju tu teoriju. Zbir genetskih informacija (koje se zovu geni) unutar hromosoma određene vrste stabilan je unutar određenih granica. Zbog toga se životinje razmnožavaju prema svojim vrstama.

a. Mutacija. Evolucionisti tvrde da mutacija (tj. promena) te genetske informacije konačno uzrokuje stvaranje novih vrsta. Međutim, mutacija je stvarno oštećenje genetske informacije roditelja koja u potomaka uzrokuje štetne posledice (poput alergije) ili nešto što nije od kakve posebne koristi (5 prstiju umesto 4). Budući da je mutacija pre svega oštećenje genetske strukture ili njezin poremećaj, ne može se je navesti kao razlog koji bi mogao potaknuti razvoj vrste ni napred ni naviše. Potomstvo se od roditelja razlikuje po tome što su kod njih genetske informacije roditelja drukčije složene ali je ukupni zbir genetskih informacija koje se mogu upotrebiti pri rekombinovati uvek je ograničen brojem vrste kojoj pripadaju roditelji. Primitivni organizmi imaju mnogo manje genetskih informacija koje im služe za rozmnožavanje nego složeniji organizmi. Odakle su oni dobili dodatne gene da bi se mogli razviti u složenije organizme?

Da li je istina da je evolucija bakterija bila promatrana u laboratorijskim eksperimentima? Da li se, naprimer, događa, kada se pojave bakterije koje imaju antibiotički-rezistentnu sklonost? Kratak odgovor je NE! Što se nekada smatralo pojavom novog genetskog oblika, dokazalo se da je proces rekombinacija već postojećeg genetskog materijala, tj. reaktiviranje prethodno recesivnih gena. Ako su prethodno dominantni geni uništeni, recesivni će se pre ili kasnije neminovno pojaviti. No, takozvani rezultati mutacija frekventno se tj. učestalo vraćaju na prijašnju formu, kada se bakterije razmnožavaju, i to zbog prirodne selekcije (izbora), koja nije ništa više od mehanizma za regulaciju vrste. Isti je princip nađen i u mehanizmu imunizacijske reakcije tela. Imunitet se ne postiže stvaranjem novog genetskog materijala, nego umnožavanjem već postojećeg materijala.

b. Prirodno odabiranje (selekcija). Evolucionisti takođe tvrde da je prirodno odabiranje dovelo do evolucije, ali za to nema dokaza. Prirodno odabiranje (proces u kojem su pripadnici određene vrste odvojeni jedan od drugog te stoga navodno razvijaju nove osobine koje im omogućuju da prežive), dovodi do osiromašenja aktivne genetske materije (tj. genetskih informacija koje stoje na raspolaganju za razmnožavanje). Posledica ovog procesa ukrštanja nije evolucija (razvoj) nego degeneracija (nazadovanje). Samo selektivno ukrštanje (umetni proces suprotan "prirodnom" odabiranju) može proces obrnuti. To objašnjava zašto je sivo-beli moljac (Biston Betularija) u industrijskim područjima u Engleskoj, nestao dok je crni mogao preživeti. Nije slučajno da se jedan moljac mutacijom prilagodio drugačijoj sredini (prethodno su postojale obe vrste) a da je drugog uništila promena uslova u staništu.

Evolucionisti tvrde da sličnost oblika i građe životinja dokazuje da je jedna evoluirala od druge, ali to nije jedini zaključak koji se može izvući. Sličnost građe dva stvorenja može upućivati na to da je temelj oba (na primer životinje sa 4 noge i tuljana sa 4 peraja) jedan model ili primer. Ako je arhitekt stvaranja razuman, on će dokazati ekonomičnost modela: upotrebiće jedan temeljni model, ali u mnogo varijanti. Upravo to nalazimo u svemu stvorenom.


Šta kaže geologija?

Šta geologija kaže o tome? Šta nalazimo u sedimentnim naslagama zemlje?

Predkambrijski sloj, koji je jako debeo (na nekim mestima 1.000 - 2.000 metara), prvi je sloj, i zato bi trebao sadržati najranije dokaze o evoluciji koja se odigravala tokom perioda od nekoliko hiljada miliona godina. Tamo su pronađeni tragovi ondašnjih organizama. Ima tu i mikroskopskih organizama koji su nas začudili velikom složenošću. Oni se stoga ne mogu nazvati primitivnim organizama. No, zašto nisu pronađeni i drugi organizmi?

Prema mišljenju nekih paleontologa ti su oblici nestali zbog kasnijih promena koje su ih zadesile. Na žalost zagovornika ovog shvatanja, jer su ti slojevi bili prikazani kao oni koji nisu podlegli promeni, te su zato bili su podesni za pojavu procesa fosiliziranja. Dakle, primitivni fosili isto bi tako trebali biti tamo, ali nisu. Zašto? Kratak odgovor je, da predkambrijski sloj ne predstavlja prvi stadijum evolucije, nego nalazište organizama koji su pre Potopa živeli na dnu okeana. U samom kambrijskom sloju nailazimo na iznenadnu pojavu složenih organizama bez ikakva traga prelaznim oblicima koji bi mogli upućivati na evoluciju. Položaj u kojem se ti fosili nalaze pokazuju da su uginuli iznenada kao rezultat neke katastrofe. Postojanje polistrativnih fosila takođe podupire taj zaključak. Takvi fosili obično su debla stabala, jednolično fosilizirana, koja su presečena kroz nekoliko geoloških naslaga (koje se obično tumače kao različita razdoblja). Ovde se takođe nalazi i fenomen "živih" fosila, koji se mogu podeliti u tri vrste:

a) Oni koji su nađeni u "najstarijim" i idućim slojevima i koji su i danas istoga oblika, što pokazuje da nisu evoluirali (npr. škorpion, mrav, vilin konjic, morski pas, itd).

b) Oni koji su nestali u jednom ili nekoliko slojeva a danas su se pojavili a da nisu evoluirali (npr. latimerija, riba koja je, kako se tvrdi, nestala pre 90 mil. god.). Rezultati istraživanja u Tihom Okeanu, i u Loch Nessu (Škotska) te u jezeru Kok-Kol (Kazakstan) sugeriše da onde još uvek žive plesiosauri. Za njih se mislilo da su iščezli pre 100 mil. god. Zašto ti fosili nisu nađeni i u jako debelim i proširenim slojevima, za koje se pretpostavljalo da predstavljaju milione godina zemaljske istorije?

c) Oni koji su smatrani prelaznim oblicima i nedavno su pronađeni sasvim nepromenjeni. Jedan primer toga je "neopilina galata", za koju se mislilo da je prelazni oblik između hobotnice i lignje i da je izumrla pre 280 mil. god. No, 1952. god. izvučena je uz meksičku obalu živa mrežom iz dubine od 3.500 metara. Znači da ti organizmi još uvek žive u istom prebivalištu u kojem je pronađen i fosil (u kambrijskom sloju). Pitanje je onda nedostatka karika koje, prema njihovu mišljenju, pokazuju kako jedna vrsta evoluira u drugu. Za arheopteriksa se mislilo da je bio prelazni oblik između gmizavaca i ptica. Mnogi naučnici danas veruju da je arheopteriks bio prava ptica jako slična ciganskoj kukmači iz Centralne Amerike. Isto tako, evolucionisti su izjavili da je prema fosilnim dokazima moguće slediti evoluciju konja, počevši od primitivne forme nazvane Eohippus. Problem je što fosili tih različitih oblika nisu u fosilnim dokazima pronađeni jedan ispod drugog. Konji danas postoje različitih oblika i veličina, ali to ne dokazuje da su jedni nastali, evoluirali od drugih. Eohippus i moderni konj imaju 18 pari rebara, zbog pretpostavki o prelaznim oblicima, jedan od njih (Orohippus) ima 15 pari rebara, dok drugi, po imenu Pliohippus, ima 19 pari. Neki naučnici čak veruju da Eohippus nema nikakve veze s konjem, nego da je, jednostavno, varijanta afričkog jazavca. No, možda najpoznatiji dokaz o izgubljenoj karici je čovekoliki majmun. Prema merenju kapaciteta mozga, moguće ih je svrstati u pravog majmuna i pravog čoveka. Takozvani čovekoliki majmun iz severne i istočne Afrike ima kapacitet mozga između 400 i 650 cm3, koji je približno istovetan kapacitetu mozga normalnog današnjeg gorile, i samo je trećina kapaciteta mozga normalnog modernog čoveka (1.450 cm3). Kapacitet javanskog i pekinškog čoveka je negde od 860 do 1.075 cm3. Tek kad dođemo do neandertalca, koji ima kapacitet od 1.300 do 1.600 cm3, imamo nešto što možemo nazvati čovekom. Fosili pravog čoveka bili su pronađeni (u Italiji i u Kaliforniji) u nižim slojevima nego bilo koji fosil fosila takozvanog čovekolikog majmuna. To naravno pokazuje da čovek mora biti star kao i čovekoliki majmun i dokazuje da se nije mogao od njega razviti. Richard Leakey izjavio je da je u Africi našao ostatke čoveka modernog tipa u steni koja je mnogo starija od one u kojoj je bio pronađen čovekoliki majmun. Ako je to istina, onda što god čovekoliki majmun bio, sigurno nije izgubljena karika između majmuna i čoveka.

Fosilni dokazi ne podržavaju teoriju postupnog taloženja sedimenata ili evoluciju vrsta od jednostavnih ka složenima. Oni kao da prije govore o kataklizmi sličnoj Potopu koja je obuhvatila celu zemlju. Prema toj interpretaciji, redosled pronađenih fosila može se objasniti trima faktorima: (a) nivoom njihovog boravišta (npr. dno mora ili visoravan itd.); (b) okretnošću pri begu pred nadirućom poplavom; (c) njihovom masom; manja stvorenja verovatno će ostati na dnu mora, ali će veća pritiskom vode biti potisnuta prema površini.


Određivanje starosti fosila

Koriste se različite metode, i sve zavise od tri pretpostavke: (a) da se radioaktivnost i u prošlosti kao i danas smanjivala jednakim omerom. (b) da je količina radioaktivnog materijala u svakom datom slučaju u početku iznosila 100%. (c) da radioaktivni primerak nije zagađen nekim spoljašnjim izvorom.

a. Ugljenik C14. Pre svega, moramo znati da se starost fosila može odrediti jedino izotopom ugljika 14. Da bi se odredilo vreme formiranja sedimentnih stena koje sadrže fosile koriste se druge radioaktivne metode. Mi ćemo razmotriti obe metode. Ako je u početku, pre Potopa, zemlju okruživao sloj vodene pare u obliku omotača, to bi smanjilo količinu kosmičkih zraka koje upadaju u atmosferu (koja bi se nalazila ispod omotača). To znači da bi se manje kozmičkih zraka sudaralo sa običnim ugljikovim gasom, kako nastaje radioaktivni ugljenik C14. To bi znatno smanjilo brzinu stvaranja radioaktivnog ugljenika i za posledicu imalo malu količinu radioaktivnog ugljika u svakom primerku iz tog doba (znači u vreme pre Potopa), te tako navodilo na netačan zaključak da je određeni primerak mnogo stariji nego što ustvari jeste.

b. Drugi metodi. Kao što smo već rekli, za merenje vremena formiranja slojeva u kojima nalazimo fosile koristimo se drugim metodama na osnovi radioaktivnog raspadanja. Za to se koriste različite radioaktivne tvari: uran, torijum, rubidijum, stroncijum, radioaktivni kalij. Svi ti elementi na kraju se raspadaju u neradioaktivne supstance. Naprimer, uran 238b na kraju se raspada u olovo Pb 206. Nameće se pitanje: u svakom primerku koji sadrži i uran 238 i olovo Pb 206 kako znamo kakav je odnos bio u početku?

Metoda datiranja br. 1 može pretpostaviti da je primerak u početku sadržavao 100% urana; metoda br. 2 da je sadržavao 50% olova i 50% urana; metoda br. 3 da je 50% olova u primerku bilo prisutno na početku ali da se uran gubio brzinom od 50% polu-života. Te tri metode, ako se koriste pri merenju istog primerka dale bi starost od 18.000, 13.500 i 4.500 miliona godina. Pored toga, uvek postoji mogućnost da je primerak bio zagađen spolja. Ustvari, pomalo kiselkasta voda (kakva bi bila u slučaju Potopa) može razgraditi radioaktivne elemente. Ako se to dogodilo, to bi srušilo čitavu metodu određivanja starosti. Takav kakav je sad, način određivanja krajnje je problematičan. Ako se otkrije da je nešto mlađe nego što bi trebalo biti, svi ostali primerci mere se sve dok se ne dobije željeni rezultat. Drugim rečima, određivanje starosti temelji se na džinovskoj pretpostavci. Kaže se da neki primerak mora poticati iz tog i tog razdoblja jer je pronađen u tom i tom sloju. Ali kako znamo koliko je star taj sloj? Zato što sadrži određenu vrstu fosila.

Uzmimo jedan primer neskladnosti datiranja. Izmereno je da vulkanska stena sa Havaja izvađena iz određene dubine pokazuje određenu starost. Zna se da se ta stena nije oblikovala pre više od 200 godina. Primerak izvađen iz dubine od 500 metara dao je rezultat od 2,22 miliona godina, onaj s 2.500 metara 49,9 miliona godina a onaj s 5.000 metara 19,5 miliona godina. Bez obzira na što se te brojke odnose, to ne može biti starost.

Postoje, međutim, i drugi načini određivanja starosti živih primeraka, a tako i zemlje.

a. Istorijski dokumenti. Ne postoje istorijski dokumenti koji se protežu ranije od 5.000 godina što se smatra početkom prave civilizacije. Ako je zemlja stara milione godina, čini se da bi to bilo prilično kasno.

b. Današnje populacija sveta nije u skladu s tvrdnjom da je čovek milionima godina na zemlji. Ustvari, današnjem bi stanovništvu trebalo samo oko 5.000 - 6.000 godina da se razvije do današnjeg broja.

c. Magnetizam. Zemlja se ponaša poput ogromnog magneta koji tvori svoje magnetsko polje. Danas je poznato da se sila tog magnetskog polja brzo smanjuje. Ako prihvatimo stanovište aktuelizma, Zemlja mora da je vrlo mlada. Zemljinom magnetskom polju trebalo bi samo 8.000 godina da postane jako poput magnetskog polja neke magnetske zvezde, što je krajnje neverovatno.

d. Svemirska prašina pada na Zemlju i na Mesec iz svemira. Naslaga te prašine na Mesecu je vrlo tanka, što sigurno ukazuje na malu starost. Naslaga nikla u moru dolazi od svemirske prašine, ali poznata naslaga nije u skladu sa uverenjem da je Zemlja stara milione godina. Okeani mora da su stari bar milijardu godina ako je, kako se tvrdi, život evoluirao od hemijskih supstanci u moru. Izračunalo se, međutim, da se svake godine sa kopna spere 27 milijardi tona tla i spusti na morsko dno. Da taj proces traje milijardu godina, tada bi sloj naslaga na morskom dnu morao iznositi 29,6 km, što bi moralo prouzročiti ispiranje kontinenata i spuštanje tla za 62 km. Sloj naslaga na morskom dnu zapravo je debeo samo 804 metra, a Mount Everest je samo 8,8 km iznad morske površine.

e. Starost svemira: Mnogi naučnici veruju da je svemir nastao velikom eksplozijom pre više miliona godina i da se otada galaksije neprestano udaljavaju od te središnje točke, i to brzinom neznatno manjom od brzine svetlosti. Na osnovi čega to tvrde? Merenjem spektra svetlosti koja dolazi sa zvezda. To pokazuje od čega se zvezde sastoje, ali takođe pokazuje pomak prema crvenom. To se tumači doplerovim efektom, koji pokazuje da se sve galaksije udaljavaju od nas. Međutim, danas naučnici drukčije objašnjavaju taj crveni otklon u spektru. Neki kažu da je on rezultat ili svetlosnih čestica koje se pregrevaju zbog sudaranja s drugim česticama koje se pojavljuju u područjima svemira gde je materija gušća (naprimer u oblacima međuzvezdane prašine) ili lomljenja dok putuju svemirskim zakrivljenjem. Jasno je da su različiti podaci dobiveni merenjem objekata za koje se zna da se nalaze u istom području. Prema teorijama Alberta Anštajna, svemir (te stoga i prostor i vreme) ima oblik krivulje. Prema teoriji koju su dalje razvili Spenser i Moon, ako ne uzmemo u obzir zakrivljenost svemira, moguće je da se najudaljenije zvezde svemira nalaze samo oko 20 svetlosnih godina od naše planete, jer je svetlost koja dopire s njih, došla k nama dugim okolnim putem.


Zaključak

Iz ovoga vidimo da se neke savremene naučne teorije odlučno suprotstavljaju teoriji evolucije. Ipak, ona se i dalje uzima kao "dokazana i potvrđena", no, ne iz naučnih razloga nego pre iz filozofskih i ideoloških. Mnogi, iako znaju činjenice, oni i dalje veruju u to da teorija evolucije mora biti istinita, jer je jedina logična alternativa stvaranju - Bogu. A stvaranje ne može biti istinito, jer onda bi i Bog morao postojati...

Za pisanje ovog teksta korišćena je knjiga: SISTEMATSKA TEOLOGIJA, Stjepan Domačević.
"Ateizam je osnovno zlo. Ljudi su zaboravili Boga i to je razlog svih problema u XX veku."
- A. Solženjicin

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 478
Ukupno: 2382138
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/alternativa_stvaranju.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.