|
P
ostoji jedno pitanje kojem se svako od nas iznova i iznova vraća u svojim razmišljanjima.
Ako je svemir stvorio svemogući Bog pun ljubavi, zašto postoji toliko patnji i nevolja na svetu?
Zašto je na hiljade nevinih ljudi zatrpano posle zemljotresa? Zašto poplave pred sobom odnose cela sela i od njih prave gomilu smeća? Zašto se neka deca rađaju sa telesnim deformitetima? Zašto Bog dopušta da tirani tlače, gone i ubijaju ljude?
Možda Bog želi dobro, On nas voli, ali izgleda da mu se kontrola nad ovim svetom odavno izmakla iz ruku. A možda i nije tako moćan kao što mislimo?
Nema odgovora na pitanja poput ovih. Hrišćanstvo priznaje činjenicu trpljenja - postojanja zla. Ono daje smisao trpljenju čovečanstva kao ni jedna druga religija. Isus Hrist je sam na sebe preuzeo odgovornost za patnje i zlo što je čovek vekovima sejao po svetu.
Biblija potpuno priznaje činjenicu postojanja patnje i nepravde. U Starom Zavetu vidimo da je istorija Izraela puna patnje i tragedije. Narod je iskusio surovo ropstvo u Egiptu, bolest i smrt u pustinji, a mnogo vekova kasnije i stravično razaranje Jerusalima i pokolj nacije, mnogo kasnije genocid od strane nacista... I danas još uvek traju njihove patnje još uvek traju.
U Novom Zavetu čitamo o Mesiji koji je bio raspet, nakon što ga je za novac izdao bliski prijatelj. Njegov vlastiti narod ga je odbacio i prezreo. Prvi hrišćani su mnogo trpeli, bili su progonjeni, omraženi kao "sekta", zatvarani, pa i ubijani zbog svog izbora verovanja i svoje odluke da pripadaju Hristu.
I šta još da dodamo? Postoje još neki zaključci:
Patnje i zlo idu uvek zajedno.
Kada je Bog stvorio svet, sve je bilo savršeno. I sam čovek je bio u skladu sa Bogom i prirodom, bio je slobodan da istražuje svet koji mu je poveren od Boga i da uživa u njemu.
Međutim, kad je Bog stvorio čoveka,
dao mu je i slobodnu volju.
Osim nagona i refleksa, čovek ima jedinstvenu slobodu da posluša ili ne posluša Boga - da posluša ili ne posluša svoju savest. Ružna je istina da se čovek već od samog početka pobunio protiv Boga, i svaka osoba rođena u ovom svetu ima karakter unakažen sebičnošću i ponosom.
Tu sebičnost Biblija naziva grehom. Greh je poput bolesti koja se širi i kvari duh, koji neizbežno odvaja čoveka od svetog Boga, a takođe i čoveka od čoveka.
U priči o Adamu i Evi, Biblija nam kaže da je čitavo stvorenje upropašteno kad su Bog i čovek postali neprijatelji. Ljudski odnosi su podriveni lažima i diskriminacijom. Život je postao borba za opstanak, u kojoj prežive samo najoholiji. Porođaj je postao bolan a smrt neizbežna.
Istinskoj ljubavi uvek preti odbijanje.
Kada je Bog stvorio čoveka, nadao se dugotrajnoj vezi sa njime. Međutim, ljubav je tek onda stvarna, ako je besplatno ponuđena - kada ne očekuje da bude uzvraćena. Bog je stvorio čoveka sa mogućnošću da voli, i slobodom da izabere da li će voleti. Drugim rečima, mi nismo roboti ili lutke čiji se postupci mogu unapred programirati.
Kada je čovek odlučio da odbaci Boga i Njegovu ljubav, neizbežan ishod toga je bilo trpljenje i smrt - prokletstvo. To je druga strana medalje čovekove slobodne volje, koja nije ni malo sjajna.
Greh je duboko utkan u čovekovu prirodu.
Apostol Pavle je pisao hrišćanima u Rimu: "Svi su sagrešili i niko ne može dosegnuti Božji uzor slave." Često sagrešimo ne zato što to želimo, već zato što ne možemo izbeći greh - ne možemo mu se suprostaviti i pobediti ga. Takođe, nikako nam ne polazi za rukom da jednostavno okrenemo novi list, da se trudimo biti dobri, što bi promenilo čitavu sliku. Greh je poput raka, koji se ne može izlečiti i ukloniti samo pranjem sapunom.
Biblija kaže da je Bog
nešto učinio što će rešiti problem zla.
Bog je dao svoga Sina da umre za grehe sveta. Kroz Hristov krst Bog je sam iskusio boli i patnje. Patnje i smrt su ishod čovekove grešnosti. Isus nije umro radi svog već radi našeg greha. On je u smrt poneo svu našu jalovost i smrtnu teskobu i otuđenje od Boga. Kroz Njegov krst postali smo slobodni!
 Upoznaj Boga...
|
[ polazna | < prethodna | sledeća > ]
|
MOŽE LI BOG
UKLONITI PATNJE?
Na neki način odgovor je potvrdan.
Patnje nas mogu usmeriti na traženje Boga. Kad bi život bio pun radosti i uživanja, i ne bi bilo nevolja sa kojima bismo se morali suočiti i izboriti, bez sumnje bio bi to život "kao u raju". Međutim, tada ne bi imali sa čime razvijati snagu našeg karaktera i tada sigurno ne bi imali potrebu za Bogom.
Kada na nas udare nevolje i bolesti - ono što ne možemo kontrolisati - tada molimo Boga da nam pomogne. Možemo se osećati licemerima, naročito ako smo sa Bogom pre toga imali veoma malo veze. A ipak verujemo da On odmah odgovara onima koji Ga iskreno mole za pomoć.
Patnje nas mogu okrenuti našem bližnjem. Nekad nas u našoj ravnodušnosti uzdrma slika gladne dece ili nevolja bolesnog komšije. Njegova nas patnja podstiče da mu pomognemo na najbolji mogući način.
C. S. Luis je opisao bol kao "Božji megafon kojim želi probuditi uspavani svet". Često je slučaj da kroz naše patnje ili patnje naših bližnjih, ulazimo u mnogo prisniji odnos sa drugima, što inače ne bismo nikad iskusili.
Patnje mogu oplemeniti. Nije tačno da deca Božja žive čarobnim životom. Potpuno suprotno. Neki, koji su bili najbliže Bogu, preživeli su najteže patnje. Tereza Avilska je jednom rekla, donekle ogorčeno: "Ne čudim se Bože, što imaš tako malo prijatelja kad sa njima ovako postupaš!" U poslanici Jevrejima, čitamo: "No, iako je Isus Sin Božji, ipak je trebao lično iskusiti šta znači biti poslušan kad je ta poslušnost značila i bol i patnje."
Postoji nešto kod strpljivog podnošenja patnji što donosi isceljenje, mir i novu nadu za sebe a ponajviše za druge. To je upravo ono šta je Isus učinio na krstu: "I Hrist je trpeo radi greha, pravednik za nepravednike, da bi nas tako Bogu doveo."
U svojoj smrti Isus je bio poput "crne rupe" za grehe celog čovečanstva. Nije se svetio. Umesto toga, podneo je tuđi bes i pakosti. To nastavljaju činiti i Njegovi sledbenici, ako žele pobediti. Bog ne samo da dopušta patnje, već ih i koristi na svoju slavu. To nas navodi da počnemo razmišljati o smislu života i možda kroz naše patnje i boli otkrijemo bol Božje ljubavi za nama.
|
Nevolje su veoma često Božiji alat, uz pomoć kojeg On od nas pravi bolje ljude i priprema nas za bolje stvari. (Bičer)
|
AKO PROMENIŠ SEBE
DAĆEŠ NAJVEĆI DOPRINOS PROMENI SVETA
Kada Bog želi promeniti svet, On to onda počinje sa pojedincima. Promena koju čini u njima je toliko duboka da je Isus ni manje ni više opisuje kao "novorođenje".
Novorođenje nije drugo telesno rođenje. Ono je duhovno. Naše telesno rođenje došlo je od našeg oca i majke, ali naše duhovno rođenje dolazi od Svetog Božjeg Duha. Novorođenje nije stvar našeg nastojanja da činimo dobro niti da okrenemo novi list u životu. To bi bilo kao kad bismo se sami pokušali telesno roditi, a to je nemoguće. Novorođenje dolazi jedino od Boga.
Novorođenje nije spoljašnja promena ličnosti. Najverovatnije ćemo izgledati isto kao i ranije, jedino što ćemo promeniti biće naše mišljenje o Bogu, sebi i svetu. I polazeći od te naše promene uma, nastaju novi stavovi, navike, ciljevi i način života. Isus je opisao znakove novorođenja služeći se slikom vetra - on je iako nevidljiv očit i moćno prisutan. Hristov novi život u nama, nas potpuno preokreće, tako da sve stvari bivaju stavljene na svoje pravo mesto, onako kako nas je Stvoritelj zamislio da budemo i kakvi jesmo.
Kada dođemo Hristu i ponovo se rodimo, započinje novi život usred starog sveta. Postajemo deo Božjeg novog stvorenja - deo Božjeg Carstva. Postajemo "Hristovi ljudi" - hristiani, deo prave Crkve Božije.
|
|
