13. Uslovi za ostvarivanje Božije vladavine
Bog ima autoritet potreban da se njegova vladavina ostvari na zemlji. Problem je što je on odlučio da to sprovede u delo u saradnji sa svojim najuzvišenijim stvorenjem - čovekom. Iako je u dosadašnjem toku istorije ova zamisao još uvek samo san, nameće se pitanje da li je ovo ostvarivo ovde na zemlji? Ja verujem da jeste, ali da i za ovo, kao i za sve drugo što Bog radi na zemlji, postoje uslovi. Bog je učinio sve što je potrebno da se ovo i ostvari. Na čoveku, pre svega na Hristovoj Crkvi, je da ispuni svoj deo.
STAVOVI VOĐA
Da bi se Isusova vladavina, prava biblijska teokratija, mogla očitovati u Crkvi, i kroz Crkvu u svetu, postoje dva odlučujuća momenta. Prvi je - stav vođe prema službi koja mu je poverena. Drugi je - stav jednog vođe prema drugom, to jest međusobni odnosi vođa i službi. Isusov odnos prema službi koju je primio od svog nebeskog Oca ispravno se očitovao u tome što je svoju ličnost - sin Božiji/sin čovečiji, i pomazanje/sposobnost koju mu je Otac dao, koristio da bi služio ljudima u skladu sa voljom njegovog nebeskog Oca. To je i jedini ispravan stav u korišćenju onoga što je osobi dano milošću Božijom.
Ispravnost njegovog stava u odnosu na druge osobe/službe se pre svega očitovala u Trojstvu. Isus ništa nije radio po svojoj volji, nije imao nikakvu svoju viziju, već je sve podredio Očevoj volji i planu sa svetom i sa njegovim dolaskom na svet. Osim toga, kao čovek morao je da živi u potpunoj zavisnosti od vođstva Duha Svetoga. Svojim načinom ophođenja prema ljudima stalno je ukazivao na Božiji način vrednovanja ljudi. Isus je davao priliku "običnim" ljudima da dođu do izražaja svojim darovima i time isticao istinu da je Bog sve ljude obdario i osposobio da mogu služiti drugima obdarenošću koju poseduju u svojoj unikatnoj ličnosti. Svojim primerom je bio oštra suprotnost načinu koga su vođe ovog sveta primenjivale, a time i pretnja korumpiranom sistemu vlasti.
Svesno ili nesvesno mnoge vođe stvaraju jaz između sebe i ostalih. Mnogima godi da se uzdignu na nivo iznad drugih i da stvore osećaj da se bez njih ne može ništa odlučivati ili raditi. Za mnoge baš u tome i leži njihova vrednost i sigurnost. Nesigurnost je čest uzročni faktor odnosa među vođama. Umesto da "jedan drugog smatraju većim od sebe", kako Sveto Pismo kaže, mnogi nisu u stanju reći mnogo dobrih reči o drugim vođama, bojeći se da će time sebi naškoditi i lošije izgledati u očima drugih. Strah da će sam pasti u senku drugih može da natera na hvaljenje svojeg rada i svoje službe i kritičnost prema radu koga drugi čine.
Sećam se godina kada sam radio u jednoj crkvi. Bog nas je blagoslovio i dobre su se stvari događale i u zajednici i kroz nju. Pošto je uspeh jedna od najtežih stvari za čoveka da se sa njim nosi na ispravan način, i ja sam u svojoj slabosti prema uspehu i potrebi da budem potvrđen kao čovek i vođa, pao u zamku ponosa. Nesposoban da se nosim sa tim blagoslovom počeo sam umišljati da je "naša crkva bila centar sveta". Niko nije imao tako dobro slavljenje, tako dobro ovo i ono, kao mi. Zaslepljen uspehom bio sam nesposoban objektivno sagledavati stvari. Sve što smo mi radili bilo je bolje od svega što su drugi radili. Tada nam je došao u posetu jedan brat iz druge zemlje i radoznalo pitao šta se događa u našoj zemlji. Ja sam, svakako bio pun onoga što je Bog među nam radio, govorio o napredovanju naše crkve, te sam jedva išta pohvalnog imao reći o ostalim crkvama u zemlji. Moje pričanje o tome on je malo podrugljivo prokomentarisao govoreći: "Pa, izgleda da u celoj zemlji Bog nigde ništa ne radi osim ovde kod vas?" Iskreno, tako sam i razmišljao. Jeste Bog radio i na drugim mestima, ali ono kod nas je bila prava stvar, za koplje viši nivo od ostalih. Posle par meseci je još jedna osoba stigla i razgovor se odvijao u istom stilu. Opet mnoge "velike izjave" o tome da je naša crkva bila "centar sveta".
Obe osobe su primetile nadmeni stav kod mene. Obe su mi skrenule pažnju na to, ali ja nisam razumeo da je to bio Božiji pokušaj "da me spusti na zemlju". Onda mi je Bog progovorio i ukorio me. Shvatio sam da sam se ponašao kao kralj Jezekija u Isaiji 39. glavi kada je pokazivao svoja bogatstva došljacima iz Vavilona umesto da se "hvali" Božijom dobrotom i milošću. Posle par meseci su mi se otvorile oči i razumeo sam svoj ponos. Duh Sveti mi je rekao da treba da napišem pismo tim osobama i da ih zamolim za oproštaj u pogledu mog neispravnog stava. Božiji blagoslov zna zaslepiti, naročito vođe koje uzimaju uspeh kao potvrdu njihove ličnosti!
Vođe koje imaju ispravno razumevanje istine o Crkvi kao Hristovom telu, ne mogu da se ponašaju kao da je lokalna crkva njihova lična svojina, niti da zbog ličnih ambicija cepaju Crkvu. Takve vođe ne vide u drugom vođi konkurenta, već saradnika i saslužitelja u Crkvi Isusa Hrista. Stavovi vođa jedni prema drugima, njihovi komentari sa propovedaonice ili u razgovorima, daju ispravne ili pogrešne signale ljudima. Velika je proba za nesigurnog vođu da deli komplimente drugim vođama. Ovaj stav je jedan od najuobičajenijih doprinosa cepkanju Hristove Crkve i stvaranju različitih pokreta i denominacija. Taj stav je protivljenje Isusovoj molitvi "da svi jedno budu". Hrišćanske vođe treba da grade Božije Carstvo. Vreme je da vođe shvate da građenje njihovih malih privatnih imperija, oko njihove službe, nije ono na čega ih je Bog pozvao.
NAČIN BIRANJA VOĐE
Pojam vođe povezuje se najčešće sa odlučnom, jakom i harizmatskom ličnošću, koja je u stanju ići ispred drugih, i reći drugima šta i kako da rade. Takva osoba treba prostora, poziciju iznad ostalih, koja joj daje mogućnost da utiče na druge, kako bi se nešto ostvarilo. Teško nam je zamisliti lidera koji radi posao koji pripada "nižem rangu". Zadatak manje važnosti je sitan posao, a lider je velika stvar, uloga. Iako tu ima istine, ipak je takvo razmišljanje u konfliktu sa opisom najvećeg lidera u istoriji čovečanstva, Isusa Hrista, koji je bio u stanju raditi posao koga su samo najniži na lestvici vrednovanja, po ljudskom sistemu, radili.
Neko je jednom zaista mudro rekao: "Onaj koji sebe smatra velikim za mali zadatak biće uvek premalen za veliki zadatak!"
Nije li to samo drugi način da se izrazi ono što je sam Isus rekao: "Ko je pouzdan u najmanjem, pouzdanje i u velikom. A ko je nepošten u najmanjem, nepošten je i u velikom." (Luka 16:10).
Ovo je princip koga Bog koristi prilikom odabiranja ljudi za službu u njegovom Carstvu.
Problem je često u samom načinu razmišljanja oko definisanja uloge koju vođa ima. Duboko u nama postoji slika o vođi koja je nespojiva sa izrazom - sluga. Taj pojam najpre povezujemo sa neobdarenom osobom, koja nema svoje slobode i koja postoji samo da bi radila manje važne poslove, slušala i ispunjavala naređenja svojih gospodara. Sluga, često mislimo, osoba je u podređenom položaju i smatra se nedovoljno sposobnom za dostignuća koja titula vođe podrazumeva. Procenjivanje sposobnosti se temelji na sistemu vrednovanja koji je mnogo puta potpuno drugačiji od Božijeg načina.
U sistemu koji u čoveku ne vidi večnu vrednost koju mu je Bog dao, ljudima je teško da zauzmu stav služenja. To im je ispod časti. Sećam se uvek poseta prodavnicama u kojima su radili ljudi koji su sami bili produkti ovakve životne filozofije. Njihov stav prema kupcima nije bio takav da im je to prilika da posluže ljubaznošću i željom da budu mušteriji na raspolaganju, već osećaj poniženosti da im trebaju u datom momentu služiti. Jer prodavac u prodavnici nije visok položaj u sistemu vrednovanja ovog sveta. U Božijem načinu vrednovanja svaki čovek je isto vredan, a razlikuje se od drugih svojom specifičnom obdarenošću i vrstom zadatka koga može ispunjavati. Potrebno je u ovome naglasiti da se prvenstveno radi o stavu, ne neophodnom prihvatanju manjih poslova da bi se drugima dokazala poniznost. Apostoli se nisu stideli reći da deljenje hrane nije bio njihov prvenstveni zadatak, ali ne zato što je bio premalen za njih. Razlog tome je bila svesnost da bi radeći to zapostavljali ono što im je Bog dao kao prvenstven zadatak.
Božiji način unapređivanja nije u davanju viših pozicija i zvučnijih titula, već u poveravanju većeg zadatka i odgovornosti. Sam napredak u tome nema prevashodno veze sa titulama, čak ni sa sposobnostima. Odlučujući faktor u Božijem izboru je odnos prema datom zadatku bez obzira na njegovu veličinu. Kada osoba pristupa malom zadatku sa velikim osećajem odgovornosti, to je prvenstveni znak zrelosti osobe da veći zadatak može da joj bude poveren. Kada je dobrom i vernom sluzi obećao veći zadatak, Isus nije spominjao da je to zbog njegove velike sposobnosti, iako je i to spomenuto, već zbog vernosti koju je pokazao u izvršavanju malog zadatka (Matej 25:21).
Sposobnost je dar od Boga, a način upotrebe te sposobnosti određuje koliko će nam Bog poveriti.
Upravo u ovom aspektu današnja Crkva pravi grešku - traži osobe sa zvučnim titulama, koje su dodeljene često na ljudski način, i same po sebi nisu uvek dokaz sposobnosti. Ako Bog, posle verno izvršenog zadatka, ne unapređuje titulom već davanjem većeg zadatka i odgovornosti, zbog čega se mi toliko bavimo trčanjem za titulama i grabljenjem za pozicijama?
U mnogim crkvama postojala je praksa da se osoba koja je neko vreme radila kao evanđelista (u nekim zemljama bi to zvali - saradnik) i pokazala se poverljivom u tom zadatku, unapredi u trećeg, ili drugog pastora, ili neki drugi faktor u hijerarhiji crkvene organizacije, zavisno od veličine crkve. Ova praksa je nebiblijska i opasna na više načina. Prvo - stepenuje darove na način na koji ih Bog ne stepenuje. Drugo - motiviše na pogrešnu ambicioznost i nudi mogućnost da se i u Crkvi može "postati veći i dobiti uticajniju poziciju" u onom smislu u kome se to u svetu radi. Time se gradi hijerarhijski sistem koga je sam Isus rušio svojim naučavanjem i ponašanjem.
Zaključak je jednostavan - da bi Crkva Isusa Hrista služenjem svetu postala uticajan momenat u razvoju sveta - što i jeste Božija zamisao i namera sa svojom Crkvom - onda mora pre svega da se oslobodi razmišljanja koje je prilagođeno načinu razmišljanja ovoga sveta. Umesto kopiranja "poslednjeg trenda u svetu lidera", Crkva treba postati primer i stvaralac trendova u tom pogledu. A trend koga Crkva treba da lansira je stara oprobana metoda koju jevanđelje opisuje kao metodu koju je najveći vođa svih vremena praktikovao - ko hoće da bude najveći, neka služi svima! Voljnost da se dobijenim darom služi iskreno i bez duplih motiva, stvara poštovanje kod dugih i izgrađuje autoritet vođe koji je sluga svima. Da bi se ovo ostvarilo potrebno je promeniti definiciju služenja i dati tome pravo značenje - gorljivo raditi za dobro drugih, za opšte dobro okoline u kojoj živim.
NASLEĐENA POZICIJA VOĐE
U sistemu u kome je kralj vladar uvek je postojala praksa da nakon smrti kralja njegov sin nasledi tron i vlast. Svakako da to zvuči sasvim normalno i logično u tom sistemu. Kada je Božiji narod odabrao da ide istim putem kao i neznabožački narodi, ista je praksa postala stvarnost i među njima. Koliko god da to izgledalo logično u tom sistemu, teško je opravdati istu praksu u današnjim evanđeoskim crkvama. U crkvama koje funkcionišu po sistemu "piramide i kralja" mnogo puta je nasleđeno vođstvo način "odabiranja" vođe u crkvi. Ako je pastor crkve takav tip vođe i zastupa takvu filozofiju, mnogo puta deca budu na drugim pozicijama u crkvi, iako je u nekim slučajevima očigledno da to nije njihov poziv i da ima drugih osoba u crkvi koje su od Boga obdarene za tu funkciju.
Nepotrebno je napomenuti da za takvu praksu nema nikakve Novozavetne biblijske opravdanosti. Želja svakog Božijeg sluge je da mu deca idu Božijim putem i da budu u službi za Boga. Sama želja je vredna podrške, ali nije dovoljna da bi se to i dogodilo. U Jevrejima poslanici 5:1-5 piše da niko sam od sebe ne određuje sebi to zvanje, ako nije pozvan od Boga i da prvosvešteničku službu čak ni Božiji sin nije sebi prisvojio, već da mu je Bog Otac to dao.
Žalosno je konstatovati da su razlozi ovakvoj praksi u nekim slučajevima veoma slični praksi u krugovima ovosvetskih organizacija, a to znači da imaju ponekad moralno veoma sumnjive motive, koji ne bi trebali biti prisutni u Crkvi živoga Boga. Vođa mora shvatiti da ni sveopšta Hristova Crkva, a ni lokalna zajednica, nisu "familijarni posao".
Za informacije kako i gde da naručite/kupite knjige Stojana Gajickog obratite se na: .