• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Hrišćanstvo kao celina nije uvek kroz istoriju pokazalo ni sposobnost ni iskrenu želju da se u svim oblastima svoje prakse podvrgne autoritetu Božije pisane reči. Posmatrajući praksu danas očigledno je da se situacija nije temeljno promenila. Hrišćanstvo je, u mnogim takozvanim hrišćanskim zemljama, izgubilo svoju originalnu formu, najčešće mešavinom biblijskog jevanđelja i kulture naroda u zemlji. Iako niko od ljudi nema mandat da odluči ko pripada Hristovoj Crkvi, ipak Sveto pismo poziva da prepoznamo ljude, i crkve, po njihovim rodovima. Hristova Crkva ne poznaje granice koje postoje zbog institucionalne podele Crkve. U svim crkvenim pravcima postoje ljudi koji su Božija deca, ne zbog pripadnosti određenom crkvenom pravcu, već zbog iskustva koga imaju verom u otkupljujuću žrtvu Isusa Hrista. Ipak, Božija reč kaže da neće svako ko kaže "Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko"! Biblija je nedvosmislena u tvrdnji da osobe koje su nanovo rođene Duhom Svetim i priznaju Isusa Hrista kao svog ličnog, i jednog Spasitelja čovečanstva, pripadaju njegovoj Crkvi, bez obzira kojoj crkvenoj instituciji pripadaju.

Bog je uvek imao svoj "ostatak" u mračnim vremenima Crkve koji je nastojao da sačuva svoje srce od otpadništva i pogrešnog sistema. Taj "ostatak" je bio nosilac originalne Božije zamisli sa Crkvom. Ne u smislu savršene manifestacije istoga, već iskrenošću srca "da niti oduzme niti doda" onome što je Bog rekao u svojoj reči (Otkrivenje 22:18-19). U takvim vremenima Bog bi našao čoveka koga bi podigao kao svoj glas u pustinji. Jedan od tih koji je imao hrabrosti da podigne glas protiv manipulativne prakse tadašnje Crkve, bio je Martin Luter (1483 - 1546). Rodio se Protestantizam.

Ustati protiv giganta koji je kontrolisao živote ljudi, i tvrdnji da je jedina ustanova na zemlji koja ima mandat da predstavlja Boga, nije bila mala stvar. Oni koji sebe smatraju vođama i prosvetiteljima naroda, a hijerarhijskim sistemom sebi omogućavaju da upravljaju Crkvom i vladaju narodom, ne trpe osobe koje imaju Božiji poziv i hrabrosti da postave znak pitanja na opravdanost njihovih metoda i primene sile i vlasti. Bog je kroz Martina Lutera pokušao da vrati Crkvu na pravi put u pogledu nekih temeljnih istina jevanđelja. Iako ni on sam nije imao potpuno razumevanje jevanđelja u nekim oblastima, Martin Luter je video istinu, koja je zbog crkvene pogrešne prakse, bila sakrivena narodu. Otkrivenje o čovekovoj opravdanosti po veri u Isusa Hrista i njegovo delo na krstu bilo je u suštoj suprotnosti sa praksom tadašnje Crkve, koja je spasenje i oproštenje greha smatrala "svojom imovinom", te je isto delila narodu uz novčanu nadoknadu. Isusove reči "džabe ste primili džabe i dajite" nisu očigledno u to vreme imale autoritet za tadašnju Crkvu.

Druga istina koja dobija novo svetlo je ta da nas je Isus Hristos "svojom krvlju izbavio od naših greha i učinio nas carstvom, sveštenicima svoga Boga i Oca..." (Otkrivenje 1:6). Spasenje je dar, a svi nanovo rođeni vernici su na jedan način pozvani da vrše svešteničku službu. Novozavetna teologija ne daje mesta podeli na "profesionalce i amatere", na kler i laike.

U protestantskim krugovima filozofija vođstva ne gradi se na izrazito naglašenom hijerarhijskom sistemu, sa jednom osobom na vrhu piramide. Protestantizam nema čoveka koji je glava Protestantske crkve. Drugim rečima, lokalne crkve unutar Protestantizma su slobodnije i nisu pod kontrolom autoriteta jedne osobe. Pošto je Protestantizam obuhvatan pojam svakako da postoje varijacije i u ovom pokretu. Tvrditi da je Protestantizam u svojoj celovitosti uspeo da reformiše celi tadašnji crkveni sistem i manifestuje viši nivo u oblasti vođstva i biblijskog načina upotrebe sile i vlasti, bilo bi neskromno i neispravno. Iako je teološki pristup protestantsko-evanđeoskih crkava ovoj problematici u osnovi vrlo različit od prakse koja zastupa verovanje u vrhunskog vođu crkve, osim Isusa Hrista, ipak je stvarnost u protestantskim krugovima u oblasti vođstva sve češće slična "piramidalnom sistemu".

Namera sa ovom knjigom nije da detaljno razgleda sve modele vođenja u različitim protestantskim, naročito evanđeoskim pokretima, da bi se došlo do idealnog modela, te da se isti po svaku cenu pothrani biblijskim tekstovima koji se odnose na ovu tematiku. Prvenstvena namera je da se pre svega ukaže na stav u odnosu na ulogu vođe/lidera u hijerarhiji koja se temelji na nebiblijskim vrednovanjima, te da se skrene pažnja na praksu u današnjim protestantsko evanđeoskim krugovima, koja sve više liči na "piramidalni sistem".


TEOKRATIJA - UTOPIJA ILI MOGUĆNOST?

Teško je kroz istoriju naći period u kome je Božiji narod, bilo da se radi o starozavetnom Božijem narodu - Izraelu, ili o novozavetnom Božijem narodu - Crkvi, uspeo da manifestuje biblijsku teokratiju, Božiju vladavinu na zemlji u saradnji sa čovekom, što je bila Božija prvobitna zamisao.

Tvrdnja o štetnosti hijerarhije, koja jednoj osobi daje neopravdano i štetno veliku količinu vlasti, ne ide u prilog stvaranju demokratskog sistema u Crkvi. Čitajući Novi zavet i naučavanje o životu Crkve, može se naslutiti da postoji "izvesna duhovna hijerarhija" u prvobitnoj hrišćanskoj zajednici, Crkvi. Važno je ipak videti da se u toj "biblijskoj hijerarhiji" ne govori o količini vlasti koja se dodeljuje osobama da bi vladali Crkvom, već se radi o harizmama, darovima - merama milosti dodeljenim osobama, radi služenja Crkvi i svetu.

Teokratija je jedini ispravan model vođstva i upravljanja. Teokratija je Božija vladavina svetom i čovečanstvom koji su njegovo vlasništvo. Bog je odlučio od samog početka da to ostvaruje u saradnji sa svojim najuzvišenijim stvorenjem - čovekom. Problem je da čovek, nakon pada u greh, nije sposoban manifestovati teokratsku vladavinu na ispravan način ni modelom "kralja", niti putem demokratskog sistema u Crkvi. Termin "teokratska vladavina" zloupotrebljavan je kroz istoriju, što je slučaj i danas u mnogim zemljama u kojima se u ime Boga i teokratije primenjuju najstrašniji oblici zloupotrebe sile i vlasti u vidu religiozno - političke diktature.

Ako Crkva nije "svetlo svetu" u ovoj oblasti, kako će se onda "razotkrivati dela tame" koja su sve brojnija u ovoj oblasti. Ako Crkva Hristova nije "so svetu", primer u svom načinu upotrebe sile i vlasti, kako će onda svet moći da okusi nešto više od bljutavog ukusa korupcije, koja svoj smrad sve više širi u političkim, ekonomskim i religioznim krugovima sveta?

Da bi teokratija mogla da se ostvari u okviru ovozemaljske istorije čovečanstva potreban je model drugačiji od ova dva klasična po kojima čovečanstvo funkcioniše. Upravo je to i poziv koga je Isus Hristos dao svojim učenicima. Crkva, koju je Isus rekao da će izgraditi na temelju koji je sagrađen od istine da je on Mesija, Božiji sin i kamen temeljac Crkve, jeste Crkva koju ni paklena vrata neće nadvladati (Matej 16:13-18). Ta Crkva je ujedno i jedini mogući instrument za manifestovanje ispravne teokratije na zemlji.


PASTOR - TIM - TEOKRATIJA

Većina evanđeoskih crkva imaju pastora i starešinstvo, ili neku drugu vrstu vodećeg tela. Naziv za grupu se možda razlikuje imenom, ali je uloga slična. Pastor je u tim krugovima onaj "istureni vođa", glava mesne crkve, a to ne bi trebao biti. U funkciji je pastora, a trebao bi biti pastir - saradnik Pastira Crkve - Isusa Hrista, i to samo kao jedan deo u timskom vođstvu. Timsko vođstvo, starešinski model vođstva crkve opisan je u Antiohijskoj crkvi. U tom modelu Isusova pastirska služba je izražena kroz službu apostola, proroka, evanđeliste, pastira i učitelja. Ove službe zajedno izražavaju Isusovu pastirsku službu nad njegovim stadom - Crkvom (Efescima 4:11-12). Ni jedna od tih službi sama nije dovoljna za pastirsku službu koja je potrebna u Crkvi, bilo globalnoj ili mesnoj zajednici, niti ima autoritet nad ostalim službama.

Pastor se obično smatra pastirom stada, istovremeno i nekom vrstom "šefa". U većini takvih slučajeva pastor ima najveći uticaj na život zajednice, ne samo propovedanjem već i "količinom vlasti". Šta pastor kaže ima uvek veću težinu od onoga što "običan vernik" kaže. Upravo ova terminologija otkriva, nepisanu, ali vrlo očiglednu praksu u većini evanđeoskih crkava.

U crkvama koje su brojčano veće, ako postoji više pastora, obično jedan od njih dobije titulu "prvog pastora", ili "senior pastora". To znači da je taj pastor malo iznad drugih pastora i time ima veći uticaj i vlast u crkvi, i da njegova reč najčešće bude i poslednja reč u odlučujućim situacijama. U velikom broju evanđeoskih crkava je glas tog "prvog pastora" ujedno i jedini glas od važnosti. Narodnim jezikom, ono što pastor kaže jeste "da i amin"! Izrazi kao što su "prvi i drugi pastor", ili "glavni starešina crkve", koji su danas normalni deo terminologije vođstva u mnogim evanđeoskim krugovima, jasno ukazuju na hijerarhijsko razmišljanje, koje Isus nije naučavao niti ga Novi zavet zastupa. Čest slučaj u takvim crkvama je da je pastor onaj koji vodi crkvu, čuje Božiji glas i dobija otkrivenje o Božijoj volji za crkvu. Druge službe i članovi crkve tome treba da se pokoravaju i svojim darovima da pomažu i doprinesu da pastor ostvari viziju koju ima, a za koju kaže da je primio od Boga.

Jedan od argumenata kojim se pothranjuje takva filozofija vođstva jeste taj da bi u suprotnom, ako bi vođstvo bilo pluralno, onda bi crkva imala dve ili više glava. Telo sa dve glave je nenormalno, monstrum, objašnjenje je takvih vođa. Tvrdnja je bez ikakve sumnje tačna - normalno telo ima samo jednu glavu, i tako je i sa Hristovim telom, to jest njegovom Crkvom. Problem je u tumačenju, ne u tvrdnji.

Ako je Isus Hristos glava svoje Crkve, onda je stvar rešena, kako na globalnom tako i na lokalnom planu! Ni u lokalnoj crkvi ne odlučuje niko drugi neko Hristos! Zato ni lokalnoj crkvi nije potrebna još jedna "glava" - u osobi pastora!

Drugi argument koji se često spominje u korist piramidalnog sistema u evanđeoskim crkvama jeste taj da bi u suprotnom, to jest u pluralnom vođstvu, crkva bila vođena demokratskim putem. Demokratija podrazumeva glasanje i druge "svetske metode", a Crkva nije demokratija već zajedništvo u kome Bog treba da vlada, a ne ono što većina izglasa. Crkva je naime teokratsko uređenje. Ponekad je ta teokratija slična onoj koju je jedan pastor opisao rečima: "U našoj crkvi vlada teokratija - i moje ime je Teo!"

Zastupa se u tim krugovima mišljenje da neko mora imati poslednju reč, naročito u situacijama u kojima se shvatanja razmimoilaze, a potrebno je doneti odluku. Zbog toga je potrebno da neko ima odgovornost i autoritet da kaže tu poslednju reč. To je takođe potpuno neosnovana tvrdnja ako se gleda na Božiju reč. Nigde u Pismu ne postoji slučaj da je jednoj osobi u Novom zavetu dana vlast od Boga da uvek donosi krajnje odluke. Činjenica da je Bog upotrebio jednu osobu da kaže "poslednju reč" u nekim situacijama, nije dotičnu osobu učinilo stalnim autoritetom za donošenje odluka.

Demokratija u Crkvi Isusa Hrista ne može se graditi na činjenici da svi imaju istu vrednost i da je mišljenje svakog člana važno, kao što su i uloga i doprinos svakog člana bitni. I pored toga demokratija nije ispravan metod u Božijem Carstvu, niti će ikada biti. Jer vlast i sila ne dolaze od čoveka i naroda, već od Boga. Glasanje nije Božiji način - već vođstvo Duha Svetoga. U prvoj Crkvi, pri izboru apostola, bacali su kocku, jer su time hteli pokazati da između onih koji su imali jednake mogućnosti da budu odabrani, oni žele pokazati da odluku stavljaju u Božije ruke (Dela 1:21-26). Da je bilo demokratsko glasanje verovatno bi stvar završila na drugi način, jer koliko ljudi toliko i ćudi, vrlo često čak i u Crkvi. Slučaj nije bio ni taj da je jedan od apostola imao vlast da odredi ko će uzeti Judino mesto.

Teokratija se tako izražava zajedničkim podređivanjem Božijoj volji, koju jedna osoba nije uvek sposobna da u potpunosti shvati i razume, isto kao što ni grupa ljudi nije sposobna da samo ljudskim rezonovanjem i diskusijama dođe do ispravnog zaključka. Važan momenat u teokratiji je poznavanje Božije volje prvenstveno otkrivene u Božijoj pisanoj reči, te zajedničko prepoznavanje iste, uz pomoć Duha Svetoga koji živi u svim nanovo rođenim vernicima. U Delima apostolskim jasno se vidi da je Duh Sveti upotrebljavao različite osobe pri rešavanju različitih situacija. Ono što bi se dogodilo jeste da bi osobe sa onim darom koji je bio prikladan "da čuje" Božiji glas baš za tu situaciju, čule šta Bog želi reći u toj situaciji, dok bi drugi to prepoznavali kao Božiji glas.

Sećam se jedne situacije u crkvi u kojoj sam upravo počeo raditi. Na sastanku grupe koja je sačinjavala vođstvo crkve zajednički smo definisali problem koji je bio očigledan. Pošto smo mi različiti kao ličnosti Bog nam je u skladu sa tim dao i različite pozive. Evangelizatori i proroci su obično malo dinamičnije ličnosti od pastira i učitelja i u skladu sa tim su i njihove reakcije ponekad malo "drastičnije". Moja reakcija u vezi ovog problema je bila otprilike ovakva: "U redu, onda ovo moramo menjati, i nabolje bi bilo da uradimo ovako i ovako!" Na taj predlog je došao komentar druge osobe u grupi koja je rekla: "Da, treba ovo da menjamo, ali možda ne na taj način." Kada je osoba opisala način na koji je ona mislila da bismo to trebali uraditi, ja sam odmah u mom srcu prepoznao da je bolje da uradimo tako kako je ta osoba predložila. I drugi u grupi su prepoznali da bi tako bilo bolje. Osetio sam radost i neku vrstu olakšanja. Zajednički smo došli do rešenja koga smo prepoznali kao pravo. Nije u pitanju ko je od nas prvi, drugi ili treći. Pitanje je doći do shvatanja Božije volje i sačuvati jedinstvo. A to je moguće ako ne pravimo pozicionu razliku kod darova, već samo onu koja i jeste jedina - funkcionalnu razliku!

U Delima 15:1-29 se opisuje upravo ova dinamika. Prvo govori apostol Petar, pa zatim apostol Pavle i Varnava i na kraju Jakov sumira sve to potvrđujući da ono što su braća govorila jeste u skladu sa Svetim pismom. Njegova reč nije imala krajnji autoritet zato što je on bio nadglednik, biskup ili pastor Jerusalimske crkve, već zato što je od Svetog Duha primio reč mudrosti za tu situaciju. Nakon donesene odluke, kroz delovanje različitih darova kroz različite osobe, upućuje se pismo poganima koji su se obratili. U potpisu pisma ne stoji ime jedne osobe već - potpis celog tima - apostoli i starešine! Prva Crkva svesno je izbegavala naglašavanje jednog imena i službe, da ljudi ne bi pali u zamku da pomisle da se u Hristovoj Crkvi primenjuje praksa vođstva uzeta iz prakse paganskih naroda, u kojoj je kralj bio vrhunski autoritet.

Reći da jedna ljudska osoba ima "nepogrešivi autoritet" je izjednačiti tu osobu sa Bogom. Takva osoba je jedino Isus Hristos bio, u ljudskom obličju, istiniti Bog i istiniti čovek.

Ni pre, ni posle njega nije bilo, niti će ikada više biti takve osobe!


PASTOR NIJE PASTIR

Ispravno razumevanje službi koje je Bog postavio u svojoj Crkvi moguće je jedino ako se na njih gleda kao na Isusovu produženu službu u svojoj Crkvi. Uznesenjem na Nebo Isus nije ostavio svoju Crkvu. On je i dalje u živoj vezi sa svojom Crkvom i ona je zauvek njegova Crkva, njegova Nevesta. Zato je prvi korak za jednog vođu, u razumevanju svoje uloge, da razume ono što je Jovan Krstitelj razumeo - a to je da on nije bio Hristos (Mesija, Pomazanik) već da je bio njegov prijatelj i da mlada pripada mladoženji, a ne njegovim prijateljima (Jovan 3:28-29). Zvuči toliko logično da je svaki komentar suvišan. I pored svega toga mnoge vođe u Hristovoj Crkvi ponašaju se kao da Nevesta Hristova pripada njima, a ne Hristu.

Apostol Petar piše u svojoj prvoj poslanici da smo svi bili "kao zalutale ovce, ali se sad vratiste k pastiru i čuvaru duša svojih." (1. Petrova 2:25). Nepotrebno je spominjati da Petar ne misli na sebe kao "pastira ljudskih duša", već da tu titulu pripisuje samom Isusu, koji je bio i ostao arhipastir, poglavar pastirski, vrhovni pastir svoje Crkve (1. Petrova 5:4). Razumevanje ove biblijske istine formira i razumevanje pozicije svake službe koja je dana Crkvi. Zaključak je da ni jedna od pet službi o kojima Pismo govori u Efescima 4:11 nije sama dobila mesto pastira Hristove Crkve! Uloga svake ove službe je da privede verujuće pojedince Hristu kao pastiru njihove duše. Svakako da imaju odgovornost da nadgledaju stado, ali nikako da njime upravljaju kao da su oni vlasnici stada. Još manje se radi o tome da između sebe odaberu onog koji bi bio pastir stada umesto Hrista Pastira, bilo da se radi o njegovoj univerzalnoj Crkvi ili o lokalnoj, mesnoj crkvi. Zaključak je zato taj da sve službe zajednički, kao komplimenti jedni drugima, sačinjavaju celinu Hristove pastirske službe u njegovoj Crkvi. Sama služba pastira, kao jedne od službi, ima najviše sličnosti sa pastirskim srcem Isusa Hrista. Ona sama nije dovoljna da bi dala sve što je Crkvi potrebno. Crkva ne živi samo od pastirske službe, kao što ni stadu nije dovoljna samo osoba pastira. Psi koje pastir ima kao pomoćnike su od neprocenjive koristi za nadgledanje stada, kako bi vraćali ovce koje krenu pogrešnim putem. Stado, Crkva, zato treba proročku službu, koja je, iako zna biti oštra, isto toliko pastirska kao i služba pastira. Duši treba hrana koju učitelj daje i apostolska mudrost. Sve to zajedno sačinjava službu velikog Pastira Crkve. Zbog toga je svako traženje prvog među jednakima praksa koja je potpuno nepoznata Hristovom naučavanju i praksi. Timski rad i timsko vođstvo nikoga ne računa većim, niti mu daje veću vlast. U timu važi pravilo da se zajednički ponizimo, kako bi Bog mogao pokazati svoju volju i silu. Radi se o istom principu koji je spomenut u: "Potčinjavajte se jedan drugom u strahu pred Hristom." (Efescima 5:21). Iz poštovanja prema Hristu, kaže jedan drugi prevod. Sledeći stihovi objašnjavaju zbog čega - "Jer, muž je glava ženi kao što je Hristos glava Crkvi, svome telu, čiji je Spasitelj."

Posle mog obraćenja mnogi su smatrali da je moja služba bila služba evangelizatora. Tvoja je ličnost takva, govorili su ljudi, lako stvaraš kontakt sa ljudima, i kao što je jedan od mojih prijatelja jednom rekao - u svakom biblijskom tekstu ti vidiš poruku spasenja. Posle nekoliko godina, u vremenu jedne od dubljih kriza u mom životu, Bog je poslao jednu osobu sa proročkom porukom u kojoj je Gospod rekao "da je vreme da opet uzmem pastirski štap i da dajem hranu njegovom narodu". Nakon jednog vremena opet je Gospod poslao drugu osobu kroz koju je rekao da sam ja pastir Božijem stadu. Odjednom, prvi put u životu, shvatio sam jednu za mene do tada sakrivenu istinu. Kako sam mogao ja odjednom biti pastir, kada svi misle da sam bio evangelizator. Stvar je u tome da se nije radilo o "unapređenju u nekoj crkvi", te da sam postao pastor crkve. Ne, tu je baš i problem u našem razmišljanju zbog uticaja hijerarhijskog sistema u koji smo upali.

Gospod mi je jednostavno pokazao da je svaka služba pastirskog karaktera! Cilj svake službe je da osobu vodi sve bliže Hristu i da joj pomogne da živi u bliskom zajedništvu sa jedinim Pastirom svoje duše. Apostol Pavle piše u Kološanima 1:28-29 da je svrha pomazanja koga mu je Bog dao da "svakog čoveka postavimo savršenim u Hristu"! Zrelost jedne službe se ne očituje u tome da su ljudi celog svog života od nje zavisni, već u sposobnosti da svakom verniku pomogne da sebe pronađe u Hristu na način koji osobu učini sposobnom da drugima služi, a ne da bude "dete potrebe" celog svog hrišćanskog života.

U ovome je izazov, ali i poteškoća. Ovo je ono što Crkvu čini drugačijom od svega ostalog u ovom svetu. Crkva nije samo na izgled drugačija od institucija ovog sveta. Crkva je alternativno društvo koje svojim načinom života i funkcionisanja ukazuje na Boga i njegovu stvarnu prisutnost u svojoj Crkvi i u svetu. Crkva je "svet u svetu", ne fizički odvojena od sveta, već svojom praksom izvršava ulogu da bude "so svetu" koji se moralno raspada, zbog prisutnosti greha i čovekove korumpirane prirode. Istinita Crkva Isusa Hrista ne dozvoljava da se čovek uzdiže na nivo i poziciju koja samo Bogu pripada.

Interesantna je stvar da sam termin pastor koji se u evanđeoskim krugovima upotrebljava za vođu zajednice, iako veoma sličan biblijskom terminu - pastir, ipak nije ista stvar. Ako se uzme u obzir opis odgovornosti koje se pripisuju pastoru, i kvalifikacije koje se traže od takve osobe, takva osoba u stvari ne postoji! Od pastora se očekuju mnoge vrline, koje ni Bog nije stavio u istu osobu. U potražnji za pastorom često se spominju ovakvi zahtevi - dobar administrator, propovednik, dušobrižnik, sposoban da regrutuje nove vođe i da je socijalan, da ide u posete bolesnima, i još ponešto. Poseta pastora se smatra malo većim događajem nego li nekog drugog "običnog" člana crkve, što takođe ukazuje na vrednovanje po sistemu koji je u ovom svetu.

Odgovornost koja se takvoj osobi nameće je blago rečeno neljudska, a da ne govorimo koliko je nebiblijska. To bi bilo otprilike kao kad bi od ruke tražili, da igra dobro rukomet, košarku, da svira violinu, bude najbolja bokserska ruka, da piše najlepšim stilom i da još igra i fudbal. Dobro je što još neko ne traži da bi mogla i da zapeva u nekim kriznim situacijama. Isto je tako nelogično očekivati od jedne osobe da u svemu ovome funkcioniše zato što smo je mi zaposlili kao pastora. Pastor je veštački stvorena titula koja u Bibliji ne postoji, a posledica je sistema ovog sveta koga je Crkva prihvatila kao svoju praksu. Istovremeno, sa odgovornošću koja se pastoru u crkvi nameće, pripisuje mu se i autoritet koji mu Božija reč ne dodeljuje. U evanđeoskim crkvama pastor se ipak na neki način odvaja i smatra "kultnom ličnosti", nešto većim od prosečnih vernika. U izvesnim protestantskim krugovima shvatanje odnosa između vernika i pastora u suštini nije drugačije od načina koji se praktikuje u krugovima sa jasno naglašenom hijerarhijom.

Pre nekoliko godina imao sam priliku razgovarati sa jednim uticajnim vođom u harizmatskim evanđeoskim krugovima u svetu. Razgovarali smo o različitim modelima vođenja, između ostalog i o timskom vođstvu. Njegov komentar o tome je bio ovakav: "Problem sa timskim vođstvom je u tome da neko ipak mora da bude kralj!" Čuvši njegove reči bio sam ne malo iznenađen. Nisam mogao da razumem na koji način on vidi Isusa kao kralja svoje Crkve i svog naroda, kada smatra da jedno ljudsko biće to mora biti? Da li su atributi pripisani Isusu samo simboličnog značaja, ili važe i sada i ovde u njegovoj Crkvi? Ono što me je najviše iznenadilo je njegovo shvatanje da neko od ljudi može biti taj "kralj"! Koja osoba među ljudima može sebe da smatra dostojnom i prikladnom za "kraljevsku" poziciju?

Istina sa kojom moramo da se suočimo u evanđeoskim krugovima na vrlo realan način jeste ta da se praksa u našim krugovima u biti ne razlikuje mnogo od one koja je na snazi u crkvama gde je autoritet uređen prema hijerarhijskim principima. Crkva je kroz vekove često prihvatala filozofiju vođstva iz poslovnog i političkog sveta, umesto da svetu ukaže na Hristov način vođenja. Osobama sa zvučnim titulama u sistemu ovog sveta daje se često prednost prilikom izbora vođa u crkvama. To nije slučaj samo sa onim delom Crkve koji i ne daje puno značenje i autoritet Božijoj reči, već i u mnogim crkvama koje smatraju da svoju praksu temelje na Svetom pismu. Nameće se zaključak da je čoveku teško da se oslobodi potrebe (što je osobina ljudske grešne prirode) da vlada nad drugima, čime se oseća boljim i moćnijim. Svesno ili ne, mnogi se bore da dođu do pozicije koja im u takvom sistemu omogućuje upotrebu sile i vlasti, na način koji im daje osećaj samoostvarenja i uspešnosti. Biblijski doživljaj novog rođenja daje hrišćanima novi uvid i pogled na ovaj važan aspekt života Crkve i celog čovečanstva, ujedno i mogućnost da se isto praktikuje na način kakvim ga Sveto pismo predstavlja. Međutim, ni Crkva Isusa Hrista ne manifestuje neki zavidno viši nivo svetopisamskog modela, i sama trpi od mešavine uticaja "ljudske stare i nove prirode" u načinu vođstva i upotrebe sile.


TIMSKO VOĐSTVO ZAMENJENO PIRAMIDALNIM

Zaključak iz dosadašnjeg razmatranja o modelima vođstva je da zbog čovekovih slabosti i kompleksnosti u odgovornosti prilikom upotrebe sile i vlasti, jedna osoba kao lider i krajnje odlučujući vođa, nije najbolji model za svet, a u biblijskom kontekstu je potpuno neopravdan. Sam Isus nije odabrao svog naslednika, niti je na bilo koji način nekoga od njih izabrao kao prvog ispred ostalih. Niko od njegovih učenika nije dobio titulu prvog, najvećeg ili najvažnijeg. Naprotiv, kada su oni sami pokušali stvoriti hijerarhijski sistem među njima, Isus ih je ukorio i rekao da je tako u svetu, ali da među njima tako ne treba da bude!

Isusova poruka svojim učenicima i svojoj Crkvi bila je i zauvek ostaje ista:

"Ali, vi nemojte da se zovete " ravi ", jer imate samo jednog Učitelja, a vi ste svi braća. I nikoga na zemlji ne zovite ocem jer imate samo jednog Oca - onog na nebu. Niti se zovite vođe jer imate samo jednog Vođu - Hrista. A najveći među vama neka vam bude služitelj." (Matej 23:8-11).

Usudio bih se reći da je ovaj tekst dovoljan kao objašnjenje poruke ove knjige. Modeli su nesavršeni i verovatno će još dugo biti takvi. Ali, stav, način korišćenja pozicije i vlasti je nedvosmisleno definisan ovom Isusovom izjavom. Jedino Bogu pripadaju sve spomenute titule i sistem koji ljudskom biću dodeljuje mesto koje ove titule zahtevaju, nije ništa drugo nego protivan Božijoj zamisli. Timsko vođstvo ima svojih poteškoća gledano ljudskim očima. Različita shvatanja i različite volje, smatraju se jakim argumentom protiv tog modela. Ljudi su različiti i pre ili kasnije se razmimoilaze u svojim shvatanjima. Zato, zvuči veoma logično da neko mora biti krajnji autoritet.

Ovaj način razmišljanja se sve više širi, a jedan čovek kao vođa čitavog sveta se sve više spominje kao stvarna potreba. To razmišljanje deo je Sotonine stare strategije sa svetom, jer na taj način svet se navikava na ideju da je to zaista potrebno, čime se lagano otvaraju vrata mogućnosti da jedan čovek bude postavljen za vođu celog sveta. Ako bi se to i dogodilo, teško bi bilo izbeći praksu koja je postojala u ranijim carstvima gde se obožavanje te osobe smatralo normalnim i obaveznim. A upravo je to cilj i svrha Sotonine ponude čoveku - da ga izjednači sa Bogom, a samim tim učini Boga suvišnim u ovom svetu, te da on sam, u toj ljudskoj osobi, sedne na tron čovečanstva. To je bila njegova prvobitna želja.

Nameću se neka vrlo logična pitanja u pogledu "neophodnosti" ovakvog scenarija. Prvo, zašto Isus tokom svog života na zemlji nije sam manifestovao tu vrstu vođstva, time što bi prihvatio poziciju kralja u piramidalnom sistemu? Drugo - zbog čega Isus nakon svoje zemaljske službe, pre povratka svome Ocu u Nebo, nije odabrao svog naslednika, onoga koji bi bez ikakve sumnje bio punopravni vođa Crkve, opunomoćen od samog Vladara svoje Crkve?

Tvrditi da su Isusove reči apostolu Petru u Mateju 16:13-19 njegov izbor Petra za glavu Crkve, je nepravilno tumačenje tog teksta i gruba teološka nekorektnost prema celokupnom otkrivenju i izveštaju Svetog pisma u vezi ove prakse. Jer Pismo se pismom tumači, a celokupni biblijski izveštaj o vođstvu Božijeg naroda kroz istoriju nedvosmisleno pobija teoriju da se jednoj ljudskoj osobi dodeljuje pozicija glave Crkve. Čak ni uloga jednog vođe nije biblijska. Iako je u mnogim situacijama jedna osoba imala ulogu vođe i autoritet odlučivanja, ta uloga je bila ograničena vremenski, darom/sposobnošću osobe i vrstom zadatka koji je Bog odredio osobi. Ali, najvažnija istina u svemu tome jeste ta, da bilo o kojoj osobi da se radi, ona nije nepogrešiva i nema od Boga dan autoritet da svoje shvatanje Božije volje drugima nameće kao apsolutno.

Način na koji se uskrsli Hristos obraća različitim crkvama u Otkrivenju jasno pokazuje ko je Glava Crkve! On je bio i ostao jedini Vođa, jedina Glava svoje Crkve. Iz toga proizilazi da sve odluke koje treba da se donesu u njegovoj Crkvi, pripadaju Isusovoj službi i poziciji. Isusova služba u njegovoj Crkvi nije završena njegovim Uznesenjem, već je nastavljena u drugom obliku. Njegova pozicija i krajnji autoritet u Crkvi ničim nisu promenjeni. Svaki pokušaj da se ova istina i praksa zamene nekom drugom praksom pripada ljudskom načinu razmišljanja. Taj se način temelji na filozofiji grešnog čoveka, a time je suprotan Božijoj zamisli i pripada sistemu koji nastoji da zameni i ukloni Hrista sa pozicije u Crkvi koju mu je Otac dodelio.