• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Sve do pojave kralja, u biblijskom izveštaju može se videti da je pristup upotrebi vlasti bio različit od strane onih koji su je primenjivali tokom istorije čovečanstva. Glavna poruka je da je Bog bio prvi i poslednji autoritet u svakoj situaciji.


PATRIJARSI I VLAST U STAROM ZAVETU

Božija reč spominje mnoge osobe koje je Bog upotrebljavao da bi vodio svoj starozavetni narod. Mnoga imena bi mogla da se spomenu pored onih najpoznatijih kao što su Avram, Mojsije, Isus Navin, Gedeon, Samson, Debora, Samuel, David i mnogi drugi. Time bi mogao da se stekne utisak da je Božija praksa takva da uvek upotrebljava jednu osobu, te se iz toga stvara zaključak da je ta osoba ujedno i vrhunski autoritet i vođa koga Bog treba. Neophodno je, zbog toga, objasniti Božiji izbor i način upotrebe tih osoba, kako je Bog na njih gledao i kakav mandat im je bio dodeljen.

Avram, otac vere, otac Božijeg odabranog naroda. Čovek koga je Bog smatrao svojim prijateljem i ukazao mu ogromno poverenje. Očinski pristup u upotrebi vlasti od strane patrijarha izraz je Božijeg očinskog srca i staranja za svoju decu i čovečanstvo. Iako Božiji izabranik Avram nije u svom konfliktu sa bratićem Lotom koristio mogućnost koju mu je položaj pred Bogom davao. Velikodušno je prednost u izboru dao svom "konkurentu", uzdajući se u Boga za svoju budućnost.

Josip, osoba koja je odigrala važnu ulogu u Božijem delovanju u svetu. Spasilac svoje familije, izraelskog naroda, u situaciji koja je pretila uništenjem njegovog roda, u jednom anti-Božijem sistemu, Egiptu. Josip je ujedno i slika Isusa Hrista, Spasitelja celog sveta. U susretu sa braćom koja su ga prodala i izneverila, Josip ne koristi vlast koju mu pozicija daje, da bi se osvetio braći. Svestan Boga, Josip sam kaže da je Božija volja najvažnija i da je i njegova situacija bila pod Božijom kontrolom čak i u najgorim momentima. Time jasno naznačuje da je i on kao vođa samo u Božijoj službi, a da je svrha sa svima Božije izbavljenje.

Mojsije, jedan od najvećih vođa u istoriji Božijeg rada na zemlji, koga je Bog upotrebio na silan način da narod svoj izbavi iz egipatskog ropstva. Mojsije je, prema Božijoj reči bio prorok (Osija 12:14)! Ni u jednom trenutku nije vlast koju mu je Bog dao koristio u lične svrhe. Naprotiv, kada su ga i najbliži saradnici i rođaci napadali, on je stvar ostavljao u Božije ruke i molio za ozdravljenje onih koji su ga ogovarali (4. Mojsijeva 12). Težina i ugled Mojsijeve službe su bili takvih dimenzija da bi ga svaki narod nazvao kraljem! Međutim, niti je to bilo u Božijim mislima, niti je Mojsije ikada pomislio da tu titulu sebi pripiše. Sam je znao da postoji samo jedan kralj - Bog!

Isus Navin je posle Mojsija vodio izraelski narod u obećanu zemlju. Posle se ređaju imena sudija koje je Bog koristio da vodi svoj narod, među kojima su bili Gedeon, Jeftaj, Samson i mnogi drugi. Niko od njih nije postao kralj.

Posle vremena sudija dolazi Samuilo koga je Bog upotrebljavao kao proroka i na taj način vodio svoj narod. Samuilo je bio poslednji vođa u Starom zavetu koji je predstavljao Božiji tip vođe.

Njegovom službom završilo se, mogli bi reći vreme teokratije, period Božije direktne vladavine i vođstva svog naroda, kroz službe proroka i sudija.

Važno je zapaziti da su ove službe bile posredničkog karaktera i da im je zbog toga dana funkcionalna, a ne poziciona titula. Poziciona titula podrazumeva atribute koji su vezani uz osobu koja zauzima tu poziciju. Kraljevska titula podrazumeva osobine čija je suma bliska "svemogućem" i zbog toga je ta titula u neznabožačkom svetu bila zamenjujuća - "umesto samog Boga"! Tu zamku Božiji narod trebao je da izbegne time što ne bi imao kralja kao vođu.

Osobe u službi proroka, sudije ili sveštenika, kao i ljudi oko njih, znali su da se radi o posredovanju i služenju, a ne vladavini. Kada bi osoba u jednoj od tih službi zaboravila da ima posredničku ulogu i počela da se ponaša kao da je ona na mestu, ili umesto vrhovnog autoriteta, time bi prekoračila svoju nadležnost i izneverila Boga koji joj je dodelio odgovornost. Dokle god su se ove službe držale u granicama njihove nadležnosti, dotle je vladala teokratija, Božija vlast nad svojim narodom, a same službe su bile od stvarne pomoći narodu.

Zbog toga Mojsije kaže narodu, koji ga optužuje zbog nedostatka vođe:

"... Što se svađate sa mnom? Što kušate Gospoda?" (2. Mojsijeva 17:2).

Mojsije pokušava da im skrene pažnju da on nije svemoguć da bi mogao da ispuni njihove potrebe, već da je i on, kao i sav narod, zavisan od Boga.

Kada vođa počne da vezuje ljude uz sebe, kao za onog kome moraju da se pokoravaju da bi primili pomoć, a ne ukazuje na Boga, kao jedinog od koga zavise, tada je vođa, bilo da je bio sudija, sveštenik ili prorok prelazio granicu svoje uloge i nadležnosti. To je momenat kada vođa počne da zloupotrebljava službu i poziciju koja mu je poverena. Time pokazuje da je zaveden da veruje da ima vladajuću funkciju, a ne služeću, kao što je Bog zamislio. Svako prelaženje granica koje su čoveku dane od Boga, unutar kojih ljudsko biće treba dodeljenom sposobnosti da služi Bogu i svojoj okolini, nije ništa drugo nego kušnja da prihvati ono što je Sotona od početka ponudio ljudskom rodu - "bićete kao bogovi".

Božija namera sa delegiranom vlasti čoveku sadržana je u Isusovim rečima: "... koji god hoće da bude velik među vama, da vam bude sluga i koji hoće među vama da bude prvi, da vam bude sluga." (Matej 20:26-27).


IZNUĐENA MONARHIJA

Prelomna tačka u istoriji Božije teokratske vladavine u Starom zavetu je bio momenat, pri kraju Samuilove proročke službe, kada je Izrael odlučio da i oni, kao i svi drugi narodi, treba da imaju kralja. Do tada ga nisu imali, drugim rečima - nijednom vođi u Božijem narodu nije bila dodeljena titula kralja.

"Oni mu rekoše: 'Eto, ti si ostario, a sinovi tvoji ne hode tvojim putevima. Postavi nam zato kralja da nam sudi, kao što ga svi narodi imaju.'" (1. Samuilova 8:5).

Prorok Samuilo je u ovom zahtevu naroda video ogroman pogrešan korak i zato je reagovao. Međutim, Bog mu objašnjava šta se tu događa:

"Gospod reče Samuilu: 'Poslušaj glas naroda u svemu što ti govori; jer ne odbacuju oni tebe, nego mene odbacuju, da ne kraljujem nad njima.'" (1. Samuilova 8:7).

Sve do ovog trenutka, od samog izlaska iz Egipta, Bog je svoj narod vodio kroz službe proroka i sudija. Bog je ovako radio da bi Izraelski narod izbegao praksu paganskih naroda - uzvisiti čoveka i staviti svoje pouzdanje u njega, njegovu sposobnost da ih izbavi - umesto da se pouzdaju u Boga. Božiji narod je odlukom da imaju kralja, kao i svi drugi narodi, odlučio da Boga, svog Kralja, zameni ljudskom osobom i na taj način je krenuo istim pogubnim putem kojim su neznabožački narodi hodali i koga je Sotona ponudio čoveku - "bićete bogovi"! Prilikom raspeća, vođe izraelskog naroda odbacile su Hrista, rekavši da oni nemaju drugog kralja osim Cezara (Jovan 19:15). Time Izraelski narod, jedini nosilac svedočanstva o istinitom Bogu i njegovoj kraljevskoj vladavini na zemlji, potvrđuje svoj izbor koga je napravio u vremenu proroka Samuila, i kreće još dublje u Sotonsku prevaru. Ovim dolazi do ogromne promene u načinu gledanja na vođstvo u Božijem narodu. Fokus se premešta sa Boga na čoveka. Svakako, Bog je još uvek prisutan i važan, ali pouzdanje je u kralja i ljudsku mudrost i snagu.

"Narod ne hte poslušati reči Samuilove i reče: 'Ne, nego ćemo mi imati kralja nad sobom, i bićemo i mi kao i svi narodi. Kralj će nad nama suditi, ići će pred nama i vodiće naše ratove.'" (1. Samuilova 8:19-20).

Ovo je verovatno jedna od najvećih grešaka koju je Božiji narod ikada napravio. Posle čovekovog pada u greh čovečanstvo se podelilo na one koji su odmah sledili ideju "bićete bogovi", i Božiji (na)rod koji je još uvek verovao da je Bog stvoritelj i vladar svega, i njihov Kralj. Sledeći tu liniju Božiji narod je i dalje manifestovao istinu da postoji jedan, istiniti Bog, i da je čovek njegov saradnik, a ne potencijalni bog.

"... rekoste mi: 'Ne, nego će kralj nad nama vladati. A Gospod, Bog vaš, bejaše vaš krali.'" (1. Samuilova 12:12).

Zahtevom da i oni imaju kralja kao i svi drugi narodi, izraelski narod odbacuje poziv da bude narod svedočanstva o Božijoj kraljevskoj vladavini na zemlji. Ozbiljnost ovog izbora može najbolje da se vidi u Božijoj reakciji:

"'Nije li sada žetva pšenična? Ja ću prizvati Gospoda i on će pustiti gromove i kišu, da razumete i vidite koliko ste krivo imali što ste pred Gospodom iskali sebi kralja.' Samuilo zavapi ka Gospodu i Gospod pusti gromove i kišu u taj dan. Sav se narod poboja vrlo Gospoda i Samuila. I sav narod reče Samuilu: 'Moli se za sluge svoje Gospodu, Bogu svome, da ne pomremo; jer smo svim gresima svojim dodali i krivicu da ištemo sebi kralja.'" (1. Samuilova 12:17-19).

Iako su shvatili ozbiljnost svog pogrešnog izbora izraelski narod nije odustao od svoje namere i uveo je praksu paganskih naroda. Božije "prihvatanje" njihovog izbora nije potvrda ispravnosti izbora, već kompromis. Poznavajući čovekovu prirodu i tvrdoglavost, Bog kroz celu istoriju pravi kompromise sa čovečanstvom. Bog je upotrebljavao osobe i narode koji nisu u potpunosti radili ono što je bilo u skladu sa Božijom voljom. Kroz istoriju Božijeg naroda spominju se nebrojeni primeri kraljeva koji su vladali na način koji ni izbliza nije odgovarao Božijoj zamisli.

Neki od njih su shvatali da je njihova kraljevska služba poziv da narodu ukažu na pravog Kralja - samoga Boga. To shvatanje i praksu Božiji narod je trebao širiti među neznabožačkim narodima: "Recite narodima: 'Gospod kraljuje!'" (Psalam 96:10).

Međutim, ne samo da nisu širili Božiji model među drugim narodima, nego su prihvatajući paganski model, umanjivali mogućnost ispravne upotrebe vlasti. Kada je jedna osoba, kralj, prihvatila ulogu vrhunskog autoriteta, onda u očima ljudi postaje jedina osoba koja ima mogućnost i odgovornost za upotrebu vlasti. Ceo Starozavetni izveštaj govori o nemogućnosti ovakve misije.

Kraljevi koji su bili podređeni Bogu i poslušni njegovoj reči su do izvesne mere "delili pravdu", ali ni jedan nije mogao to činiti na način koji je bio potreban i zamišljen od Boga.

Nakon ovog izbora praksa pokazuje da se Izrael grdno prevario usvajanjem pogrešnog modela. U krizama koje su ih kasnije zadesile Bog im napominje da pošto su Njega odbacili kao kralja, sada moraju da se oslone na kralja koga su sami izabrali: "Gde ti je kralj tvoj? Neka te izbavi u svim gradovima tvojim. Gde li su sudije tvoje, za koje si govorio: 'Daj mi kralja i knezove!'" (Osija 13:10).

Kralj nije bio, ni danas nije, niti će ikada biti, Božiji model vodstva svog naroda. Titula kralja je surogat, zamena za Boga. I Sotona ima tu titulu - "kralj ovoga sveta" što je dovoljno objašnjenje za situaciju u svetu.


BOŽIJA MILOST I POGREŠNA PRAKSA

Čitajući Bibliju, naročito Stari zavet, čovek se ponekad zbunjen zapita kako je Bog mogao blagosiljati ljude koji nisu bili "jako sveti" i nisu uvek radili po njegovoj reči? Neki idu tako daleko u tumačenju toga da misle da je Božiji moral možda promenljiv i evolutivan, to jest da i Bog s vremenom postaje "moderan" u svojim shvatanjima i da svoj moral prilagođava ovosvetskim trendovima. I pored toga što nama neke stvari nisu jasne i prihvatljive, Bog je još uvek isti i nije se promenio. Njegov je moral nepromenljiv, inače on nije Bog. Razlog da "dopušta" stvari koje stoje u suprotnosti sa njegovom prvobitnom zamisli nije u tome da je odjednom shvatio da je malo staromodan, već zato što kompromisnom milošću susreće ljudske slabosti.

Čovek je sklon verovanju da je duga praksa i ispravna praksa. Međutim, jedino ispravno je Božija prvobitna zamisao. Čak ako Bog daje svoj blagoslov nad svojim narodom, to nije dokaz da je ono što pojedinci i narod rade potpuno ispravno u Božijim očima.

Drugo, u okviru ljudske istorije, Božija se volja sprovodi u saradnji sa nesavršenim čovekom, koji je još uvek pod uticajem svoje grešne prirode i zbog toga naginje praktikovanju onoga što odgovara njegovoj prirodi. Nanovo rođenje nije odstranilo ljudsku grešnu prirodu, već je čoveku donelo mogućnost da živi u zajedništvu sa Bogom i da čini njegovu volju, a time i umanji uticaj grešne prirode na njegov život. Verujem da će Bog u okviru ljudske istorije obnoviti sve ono što je od početka bilo ispravno, i na taj način manifestovati celom ljudskom rodu da je čovek, kada sledi Božije instrukcije i živi u zajedništvu sa Bogom, sposoban upravljati stvorenjem onako kako je Bog od početka zamislio (Dela 3:19-21). To je i svrha sa obnovom Crkve Isusa Hrista.

Ova obnova čovečanstva se pre svega odnosi na tri oblasti, koje su temelj Božijeg stvorenja i Božijeg ophođenja sa čovečanstvom. Upravo te tri oblasti su kroz sve vekove bile prevashodna meta Sotone u njegovoj borbi protiv Božije zamisli sa čovečanstvom.


Kralj

Čitajući Stari Zavet može se steći utisak da je kralj bio neophodan za Božiji narod, i da s obzirom da je to bila praksa "celoga sveta", da je sve bilo u redu izvan svake sumnje. Ipak, vrlo jasno je da to nije bila Božija volja i da je odluka odabranog Božijeg naroda da usvoji praksu paganskih naroda otvorila vrata nečemu što je poremetilo Božiju zamisao i red, te postavilo temelj za pogrešan i destruktivan način upotrebe sile i autoriteta. Posledice nisu bile negativne samo za Izrael nego za celo čovečanstvo. Jer kada narod koji je pozvan da svojim načinom života bude svetlo svetu, počne prihvatati ono što svet praktikuje, onda putokazi nestaju.

Bog nikada nije želeo da njegov narod ima kralja, osim njega samog. Hiljadama godina njegov narod to praktikuje i Bog u svojoj milosti blagosilja svoj narod. Ali, ta je praksa i dalje pogrešna u Božijim očima. I u ovoj će se oblasti stvari vratiti na ono što je bilo od početka. Jedini kralj svog naroda, i celog sveta, biće onaj koji je to bio i jeste, Isus Hristos, sam Bog.

A dok obnova ne postavi stvari na njihovo prvobitno mesto, dotle će još uvek milost biti veća od ljudskog nesavršenog razumevanja i praktikovanja onoga što je Bog rekao u svojoj reči.


Hram

Bog nije želeo imati hram (2. Samuilova 7:7). Razlog je taj da Bog nije želeo sebe poistovetiti sa zgradom, ili sistemom koji je bio ograničen na jedno fizičko mesto. Hteo je da čovek shvati da je njegova prevashodna želja zajedništvo, zajedničko kretanje kroz život u pravcu ispunjavanja Božijih namera sa osobom, narodom i celim čovečanstvom. Ali, kada je Solomon sagradio hram, sa čežnjom i namerom da Boga proslavi, Bog je blagoslovio, iako nije to tražio od Solomona ili bilo koga drugog. Kada Bog blagoslovi ono što mi za njega radimo, lako je pomisliti da je to dokaz da je to ispravno i da tako treba da ostane. Forma je, međutim.u životu sa Bogom, podređena dinamici Božijeg otkrivenja i života, a ne obratno.

Kad je Isus došao i počeo da nagoveštava da će hram u Jerusalimu nestati (Matej 24:1-2), to je za izraelski narod bilo isto što i hula, jer hram je za njih postao sinonim za Boga. Međutim, Isus pokušava time da im otvori oči za istinu da hram ne može biti svetiji od samoga Boga (Matej 12:6). Ipak, sve što je srcem rađeno da proslavi Boga u Hramu, Bog je blagoslovio, iako sam Hram nije bila njegova ideja.


Brak

Proces "demontiranja braka" u sve većem je zamahu u svetu. Menjanjem biblijske definicije braka otvaraju se vrata poremećaju Božijeg reda u stvorenju na način čije su posledice mnogo gore nego što se danas može videti. Davanjem druge sadržine ovoj Bogom osnovanoj instituciji čovečanstvo se izlaže napadima zla kojima se samo ne može odupreti. Manipulacije vrednostima na kojima se temelji život pojedinca i cele ljudske zajednice zatvara vrata Bogu, ali i njegovoj zaštiti nad čovečanstvom. Reći da sve to pripada "razvoju ljudskog roda" graniči se sa naivnošću koju je teško objasniti i još manje opravdati. Ljudsko biće koliko god da je sekularizovano, ima intuitivno znanje o onome što je u skladu sa prirodom i što odstupa od prirodnog. Koliko god sistem ovog sveta pokušava da se "oslobodi Boga", nutrina ljudskog bića nikada ne može da se degeneriše do te mere da izgubi Bogom danu sposobnost razlikovanja onoga što pripada ljudskom rodu i ono što mu ne pripada. Prevashodna namera zloga jeste da pokuša da uništi čovekovo božansko poreklo. To pokušava da čini time što izvrće Bogom dane životne oblike, stavljajući u njih perverznu sadržinu, te da naziva te forme normalnima. Zato je brak, kao Bogom dana forma za život ljudskog roda, na meti zloga, jer se rušenjem toga otvaraju vrata manipulaciji ljudskog roda do neshvatljivih dimenzija. Time se čovekova zloupotreba vlasti, koju mu je Bog delegirao radi saradnje oko upravljanja stvorenjem, sve više razvija na štetu samog čovečanstva i u skladu sa sotonskom ponuđenom laži: "Bićete kao bogovi".