• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Pošto je Isus Hristos jedino otelovljenje Boga na zemlji, vrlo je važno pogledati njegov stav i praksu u odnosu na titulu kralja. Ako je iko u istoriji čovečanstva imao pravo na titulu i poziciju kralja - Isus Hristos je bio ta osoba. Istinski Bog i istinski čovek! Isus Hristos je kao čovek rođen u vreme kada je obožavanje čoveka kao božanstva u Rimskom carstvu dostiglo kulminaciju. Rimskog kralja, Cezara, su smatrali vrhovnim ljudskim autoritetom i pripisivali mu osobine božanstva. U tom se vremenu očituje i krajnje otpadništvo Božijeg naroda. Na njihov zahtev da razapne Isusa, Pilat im napominje da je Isus njihov kralj. Njihova reakcija na to jasno pokazuje koliko daleko su otpali od Božije prvobitne namere sa njima:

"Mi nemamo drugog kralja osim cara (Cezara)." (Jovan 19:15).

Samo nekoliko trenutaka pre ovoga Pilat je u razgovoru postavio vrlo konkretno pitanje Isusu: "Jesi li ti kralj judejski?" (Jovan 18:33). Iako, što je ponekad znao raditi, na sebi tipičan način, Isus ne odgovara ni sa "da" ni sa "ne", opet se iz njihovog daljnjeg razgovora nedvosmisleno može videti da titula kralja pripada njemu: "'Ali moje kraljevstvo nije odavde'. 'Dakle ti si kralj?' reče mu Pilat. 'Dobro veliš - odgovori mu Isus - ja sam kralj.' (Prevod Stvarnosti, Ivan 18:37).

Znači, što se i da zaključiti iz celog Svetopisamskog izveštaja, Isus Hristos Božiji sin jeste Kralj. On se ne stidi te titule, jer se sa njom i rodio. Niko mu od ljudi to nije dodelio, niti je on to silom ili na nepravedan način stekao. Njegov otac, Bog svemogući, jedini istinski Kralj, je svoju kraljevsku titulu preneo na svog Sina. Ali, on koji se ni u čemu nije ljubomorno držao svoje jednakosti sa Bogom (Filipljanima 2:6) nije ni ovu titulu gledao "kao plen koji se grabi". Iako je kao Božiji sin imao pravo na to, znajući da je i "sin čovečiji", Isus je odbio da ga na tu poziciju i postave.

"Ali kad Isus razume da hoće da ga dignu i da ga učine kraljem, otide opet u goru sam." (Jovan 6:15).

Ovim postupkom Isus čini nešto što izgleda čudno, ali je neophodno - odbija da prihvati titulu koja bi na jedan način "zavela ljude". Njegova misija na zemlji nije bila da utvrdi svoju poziciju, već da proslavi svog nebeskog Oca i da ljudski rod vrati u zajedništvo sa Bogom - izvorom svega što je ljudskom rodu potrebno, izvoru života i razlogu postojanja svega! Zbog toga je kao "Sin čovečiji" odustao od onoga što mu je kao Božijem sinu nedvosmisleno pripadalo.Time je takođe pokazao da niko na zemlji, pa čak ni on, nije mogao zauzeti mesto i titulu koja pripada samo Bogu - koji jeste istinski Kralj nad svim narodima. Isus time ostavlja primer ljudskom rodu i poruku svim vođama u svim vremenima.


ISUSOV ODNOS PREMA SILI I VLASTI

U svojoj prvosvešteničkoj molitvi, Isus izražava svoju svesnost da mu je Otac, Bog svemogući, dao svu vlast: "Jer, ti si mu dao vlast nad svim ljudima, da svima koje si mu dao da večni život." (Jovan 17:2). Božansku silu i vlast Isus je manifestovao na mnoge načine tokom svog zemaljskog života:

"Onda ustade, zapreti vetrovima i moru pa nastade velika tišina. A ljudi, zadivljeni, upitaše: 'Ko je ovaj da mu se i vetrovi i more pokoravaju?'" (Matej 8:26-27).

"Ali, da znate da Sin čovečiji ima vlast na zemlji da oprašta grehe..." (Matej 9:6).

"A Isus je lečio Gospodnjom silom." (Luka 5:17).

Iz ovih biblijskih tekstova vidi se da je Isus imao svu silu i vlast. Ono što je isto toliko važno zapaziti je njegov odnos i način upotrebe istih. Ni u jednom momentu Isus ne upotrebljava vlast u svoju korist, da bi sebe promovisao i utvrdio na vladajućoj poziciji, niti da kontroliše i potlačuje ljude. Isus silu i vlast upotrebljava da bi služio drugima!

Nije svoj autoritet koristio da bi se obračunavao sa neistomišljenicima, "kada su ga vređali nije odgovarao uvredom, i kad je stradao, nije pretio..." (1. Petrova 2:23).

U ovome se vidi ogromna razlika između Isusa i svih drugih vođa. Umesto da je koristio svoju vlast i silu da bi sebi ugađao i druge sebi potčinio, Isus radi za dobro svakog čoveka, do te mere da je i život svoj dao. Njegova misija je da se drugačije carstvo, Božije carstvo, manifestuje na zemlji - carstvo mira i ljubavi, jer je Bog ljubav!

Stav prema sili i vlasti koga je Isus pokazao u svom životu na zemlji jeste Božiji model upotrebe delegirane vlasti čoveku. Svaki drugi način upotrebe vlasti suprotan je Božijoj zamisli, i normama Božije reči i zato klasifikovan kao zloupotreba.


ISUS "OBRĆE PIRAMIDU"

Osobe koje je Isus odabrao i pozvao da ga slede bili su deo kulture u kojoj je kralj bio neosporavajuća praksa. Ono što se stotinama, pa i hiljadama godina praktikovalo, ne dovodi se tako lako u pitanje. Za sledbenike Isusa Hrista je praksa povezana sa kraljevskom titulom bila veoma poznata, a i bliska njihovom snu. Izraelski je narod očekivao svog Kralja, Mesiju. Pod okupacijom Rima očekivanje Mesije je dostiglo svoj vrhunac. Potreba za oslobodiocem je bila ogromna. I Mesija je došao! Istinski, od Boga poslan Izbavitelj.

"Ime mu je: Savetnik divni, Bog silni, Otac večni, Knez mironosni." (Isaija 9:5).

Mogu li se poželeti bolje vrline za vođu jednog naroda? Ne mogu, jer boljih nema od onih koje sam Božiji sin poseduje. Opet, njegov odabrani narod ga je odbacio! Razlog je tome u Isusovom načinu vođenja ljudi i upotrebe autoriteta. Bog mu je dao svu vlast, na nebu i na zemlji (Matej 28:18). Isus je znao šta mu je predano u ruke, i opet nikada nije postupao na način na koji vladari ovog sveta postupaju. U Jovanu 13:1-17 Isus čini nešto što potpuno zbunjuje i njegove učenike. Da je koji od kraljeva ovog sveta bio prisutan kada je Isus prao noge svojim učenicima, verovatno bi ga potpuno ismejali i prezreli. Jer kraljevima i vođama sluge peru noge, a ne obratno. Najveći ikada rođen u ljudskom rodu, jedini istiniti Bog i istiniti čovek, jedini koji je ikada trebao i mogao da bude Kralj ovoga sveta, koji je svojom svemoći sve mogao podvrgnuti pod svoju vlast, on se spušta na nivo koji je u očima drugih bio najniži. Čoveku koji nije nanovo rođen i ne razmišlja na Božiji način ovaj postupak potpuna je ludost. U ovom postupku postoji jedan od najvažnijih momenata o kome treba da se razmišlja kada je u pitanju vođstvo.

Ako vodđa svoju vrednost i svoj identitet ima u poziciji, takav vođa jedan je od onih koji sa vremenom postaje "neugodno iznenađenje", opasan za one koji ga slede. Za takvog vođu jedino je "slepa poslušnost" u sleđenju prihvatljiva. Bilo kakav negativan komentar i opoziciju takav vođa smatra napadom, ne samo na njegovu funkciju i poziciju, već i na njegovu ličnost. Nesposobnost da razdvoji te dve stvari ga čini opasnim vođom jer iz ličnih razloga može imati "lične obračune" sa svojim neistomišljenicima pod plaštom zaštite vođstva i takozvanih širih interesa. Takav vođa nije u stanju da služi drugima darovima koji su mu dani, već traži potvrdu svoje vrednosti kroz poziciju i autoritet. Takvima je pozicija sredstvo za ispunjavanje svojih snova, potvrda da su neko i nešto.

Razlog Isusovom potpuno drugačijem načinu ophođenja sa ljudima je opisan u rečima: "... znajući Isus da mu sve Otac dade u ruke, i da on od Boga iziđe i k Bogu ide..." (Jovan 17:3). Isus svoj identitet i svoju vrednost nije imao u poziciji koja mu je od Boga bila dana. On je bio Božiji sin i to je bio temelj njegovog identiteta i njegove vrednosti. Čoveku bez Boga, nije moguće doći do potpuno zadovoljavajućeg iskustva u ovom pogledu. Jurnjava za ovim vrednostima se naročito izražava u ponašanju onih koji se dočepaju pozicije koja im nešto znači. "Daj čoveku poziciju i saznaćeš kakav je čovek!"

Da je ljudski razmišljao, verovatno bi i Isus, kao većina ovozemaljskih kraljeva i vođa, upotrebio svoju vlast da pre svega eliminiše i kontroliše svoje neprijatelje. Način na koji je Isus koristio svoj autoritet i vlast bio je jedini ispravan. Ali, isto tako je bio nerazumljiv i neprihvatljiv za ljude njegovog vremena, ne samo za neznabožačke narode, već i za Božiji narod. Ispravnost Isusovog načina bila je u onome što današnje čovečanstvo i priželjkuje, sa pravom očekuje od vođa - da svoje sposobnosti i svoju poziciju koriste radi dobra celokupne ljudske zajednice, a ne radi svojih sebičnih interesa.

Model vođstva koga je Isus Hristos praktikovao na zemlji nije samo različit od svih drugih, već i nemoguć da ga čovek bez Boga praktikuje! Pored svega, to je još uvek jedini ispravan način upotrebe sile i vlasti, pozicije i autoriteta vođe.


ISUS ODGAJA NOVI ROD VOĐA

Božije "presađivanje srca" u životima apostola je od tih ljudi načinilo vođe koji su bili prvenci novog tipa vođa u svetu. Apostoli su bili drugačije vođe. Njihov način ponašanja i upotreba autoriteta koji im je Isus Hristos dao, dijametralno se razlikovao od načina ostalih religioznih i političkih vođa. Nova vrsta vođa, drugačijeg duha, počela je da se očituje u svetu. To je bio početak nečeg novog na zemlji, a u stvari se radilo o obnovi Božije prvobitne zamisli sa čovekom i njegovom ulogom u stvorenju.

"Sazvavši Isus dvanaestoricu, dade im silu i vlast nad svim zlim duhovima i moć da isceljuju od bolesti." (Luka 9:1).

Učenici su posle trogodišnjeg intenzivnog treninga trebali da nastave ono što je Isus počeo - reformisati, vraćati u prvobitno stanje Božiju zamisao sa čovekom i čovečanstvom. Apostoli su trebali da postanu njegova produžena ruka u danima nakon Isusovog odlaska sa zemlje. Sa vlašću koju im je Isus delegirao krenuli su u misiju. Upotrebljavajući autoritet poslanstva, sa vlašću koja dolazi od onoga koji ih šalje, Isusovi učenici počinju da doživljavaju neverovatne stvari. Zli duhovi im se pokoravaju, bolesni bivaju izlečeni silom i vlašću koja postoji u imenu Isusa, koji ih šalje. Opijeni osećajem sile, kao što to često biva sa ljudskim bićem, isti ovi učenici padaju u iskušenje da vlast, koja im je delegirana samo za "dobrotvorne svrhe", počnu da primenjuju i na druge načine. Jednom prilikom, kada je jedno samarijsko selo odbilo da primi Isusa, učenici reaguju na način koji razotkriva njihovo, još nedovoljno promenjeno, shvatanje autoriteta i vlasti:

"Kada su učenici Jakov i Jovan to videli, upitaše ga: "Gospode, hoćeš li da prizovemo oganj sa neba da ih uništi?" (Luka 9:54).

Reakcija Isusovih učenika je sa jedne strane "razumljiva", opet veoma čudna. Razumljiva zato što su i oni "samo ljudi", i rasli su u sistemu koga su svi narodi imali "od kada je sveta i veka". Njihov narod, Božiji narod, je istu praksu prihvatio jer su hteli da budu kao i svi drugi narodi i da imaju kralja. U ovakvom načinu razmišljanja očituje se klasično shvatanje vlasti od strane palog čoveka - vladati nad drugima i očitovati svoju silu kažnjavanjem onih koji se ne podvrgnu vlasti. Koliko god da je ta praksa njima bila normalna, čudno i možda čak neshvatljivo je da učenici ne primećuju u svom druženju sa Isusom da njihov Učitelj ima drugačiji stav i da se ne ponaša kao ostale vođe u narodu. Isusova reakcija na njihovu reakciju u vezi situacije je vrlo oštra i ukoravajuća: "Isus, okrenuvši se k njima, prekori ih, i reče: 'Ne znate kakva ste vi duha; jer sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečje, nego da ih spase.'" (Luka 9:55-56).

U jednoj drugoj situaciji, kada rimske vlasti, predvođene izdajnikom Judom, dolaze da uhapse Isusa, jedan od njegovih učenika uzima mač i u velikoj želji da zaštiti Isusa odseca uho jednom od njih. Isus ukorava svog učenika rečima: "Vrati svoj mač na njegovo mesto, jer svi koji se mača maše, od mača će i poginuti. Zar misliš da ne bih mogao da zamolim Oca da mi sad pošalje više od dvanaest legija anđela?" (Matej 26:52-54).

Isusov način upotrebe vlasti i sile je u potpunosti odražavao Božiju zamisao sa delegiranom vlasti čoveku. Svojim primerom Isus je nagovestio reformaciju u ovoj oblasti, obnovu prvobitne Božije zamisli. Njegove reči svojim učenicima govore o nečemu što je potpuno suprotno načinu vladanja u svetu. U Lukinom jevanđelju 21:24-27 u trenutku kada se Isusovi učenici prepiru oko toga ko bi od njih mogao biti najveći, (ko bi od njih mogao da sedne na vrh piramide, da bude kralj među njima) Isus im kaže da ko želi da bude najveći neka bude svima sluga. To su reči koje opisuju njegovu filozofiju vođenja i upotrebe autoriteta. Onda dodaje ono što je najvažnije - ja koji jesam Gospod (i Kralj), ja sam među vama kao sluga! Drugim rečima - Isus je vođa i svoju poziciju ne koristi da bi sebe uzdigao već da bi drugima bio na blagoslov. Njegov autoritet nije radi zaštite njegove pozicije, već da bi drugima pomogao. Njegova sila nije da bi se obračunavao sa protivnicima, već da bi činio dobro drugima. Njegova vlast se ne očituje u gaženju opozicije, već u spašavanju čoveka. Sredstva koja Isus koristi u svom vođstvu nisu ona koja ljudski rod koristi, jer njegovo Carstvo nije od ovoga sveta.

To su odlike vođe po Božijem ukusu! To je način upotrebe sile i vlasti koga je Bog od početka imao u mislima kada je čoveku delegirao deo svoje vlasti. Takva praksa otkriva Carstvo koje je drugačije, koje je Isus predstavio pred vođom ovoga sveta, Pilatom, koji je verovao da ima vlast a da niko drugi nije iznad njega.

Svakako, bez vere u Boga ova filozofija izgleda kao "nemoguća misija"! Čak ni sa verom u Boga, na žalost, nije često manifestovana na ispravan način. Često se pokaže da je vera u Boga za neke samo sredstvo pojačavanja svog autoriteta i vlasti nad drugima. Crkva nije izuzetak u tome.

Ljudsko biće neizlečivi je bolesnik - rob bolesti za koju do sada sam nije pronašao lek, a mogućnosti da će ga naći nisu vidljive. Dijagnoza bi se mogla ovako opisati. Očima svoje grešne prirode, ljudsko biće najčešće vidi stvari prvenstveno iz perspektive svojih ličnih interesa. I pored intelektualnog kapaciteta sebičnost je često prepreka da uvidi potrebu za promenom u ovoj oblasti, a grešna priroda razlog nemoći da to ostvari. Problem je u čovekovom srcu! Usuđujem se ovde izjaviti da ako bi čovečanstvo imalo još hiljade, pa i milione godina na raspolaganju, da ljudsko srce ničim ne bi moglo da se promeni! Ono je ranjeno neizlečivom ranom od koje samo Tvorac može da ga izleči.

Ni Isusovi učenici, iako sa velikim uvidom u ovoj oblasti, nisu bili u stanju da u praksi pokažu ono što su videli da Isus čini. Za taj korak je potrebno više od teorije. Potrebna je promena ljudskog srca. Način te promene jeste u onome o čemu Isus govori jednom od najvećih intelektualaca svoga vremena, farizeju Nikodemu. Nanovo rođenje! Novo srce! Pokajanje i obraćenje otvaraju vrata tome. Povratak Tvorcu i njegovoj reči, jedinom lečniku ljudskog srca i duše. Smisao promene je povratak prvobitnoj zamisli - da čovek u zajednici sa Bogom, vlašću koja mu je poverena, upravlja stvorenjem na dobrobit celog čovečanstva. Isključena je mogućnost pogrešne upotrebe vlasti za vladavinu jednog ljudskog bića nad drugim!