• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"Ne gradi sebi lik rezani niti kakvu sliku od onog što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi, ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti..." (2. Moj. 20,4-5 RDK)

Druga Božja zapovest zabranjuje izradu i štovanje idola. Ništa nije tako neprirodno, besmisleno, apsurdno i smešno kao idol - napravljeni bog. Prorok Isaija se ruga onome koji pravi i obožava idola. Čovek uzima drvo, kaže Isaija, i jednim komadom tog drveta pali vatru da se ogreje, drugim pali vatru da ispeče kruh, a od trećeg pravi sebi boga (Isa. 44,14-20). Uzima alat, skicira, meri, seče, reže, dok delo ruku njegovih ne postane bog (Isa. 44,12-13). Lični bog je tu, doduše nesposoban za pokret, fiksiran za jedno mesto, sa grotesknim obličjem nalik na ptičije strašilo u vrtu (Jer. 10,3-5), a čovek mu se klanja i celiva ga. Dok, u danima rata kada je Jerusalim bio napadnut stanovnici beže teturajući se pod teretom svojih idola, koje nose na svojim leđima (Isa. 46,1-2; Isa. 46,7). U istoriji ne postoji surovija i zajedljivija optužba na račun "uradi sam" bogova, koji u stvari i nisu bogovi, kao ona koja je opisana u 72 stiha male apokrifne knjige poznate pod naslovom Pismo Jeremije proroka:

"Zanatlija, umetnik izrađuje krunu za idola na isti način kao što se izrađuju ukrasi za devojke. Bilo ko može sa bogova ukrasti zlato ili srebro, jer se oni ne mogu braniti. Bogove - idole valja svako jutro oprašiti kao i sav ostali nameštaj i sa njihovih lica pocrnelih od dima (sveća) skinuti čađ, dok se slepi miševi, lastavice i druge životinjice mogu lako nastaniti na njima. Položite ih uspravno i ne mogu se okrenuti, prevrnite ih i oni ne mogu sami ustati. Oni nisu ništa više od onoga šta je načinio drvodelja ili zlatar. Ukoliko u hramu izbije vatra, biće nemoćni da se sklone, dok sveštenici mogu lako pobeći. Hramovi se preko noći moraju zaključavati, jer će inače razbojnici sa bogova ukrasti zlato i ukrase. Snažni ljudi mogu ih ogoliti i pobeći sa plenom a oni im ne mogu baš ništa učiniti. Nisu, dakle, ništa bolji od strašila za ptice ili trnjaka u vrtu na kome svaka ptica sedi. Nisu ništa više od mrtvog tela odloženog napolju u tami."

Neshvatljivo je da čovek može poštovati kao božanstvo i sveto ono što je sam izrezao, izradio, što nosi amo-tamo kao komad kabastog prtljaga. Izgleda, dakle, neprirodno i nerazumno smatrati tako nešto u bilo kom smislu božanskim. S druge strane, istina je, veoma je lako sagledati proces kojim jedan idol postaje cenjen, poštovan, svet i božanski.

Bog je nevidljiv, duh i sila nevidljiva za ljudske oči. Jednostavnim ljudima veoma je teško razmišljati i obožavati nevidljivog Boga. Dobro, reći ćemo, pokušajmo malo olakšati tim ljudima. Načinimo neku predstavu, sliku, koja će nas prvenstveno podsećati na Boga ili na nešto duhovno - sveto. Njena prava namena je da naše misli usredsredi na Boga umesto koga ona zapravo i postoji. Međutim, malo po malo, slika s vremenom prestaje predočavati Boga i počinje zauzimati Njegovo mesto. Naš kompromis umesto da nas je doveo Bogu nas je ustvari udaljio od Njega.

U jednom starozavetnom događaju možemo videti kako se odvijao ovaj proces. U pustinji su Izraelce napale otrovne zmije. Mojsije je po Božjoj uputi načinio mjedenu zmiju i podigao je na stub. Svi koje je zmija ujela ozdravili su tako kada su pogledali na ovu podignutu mjedenu zmiju (4. Moj. 21,6-9). Vekovima kasnije ponovno susrećemo tu mjedenu zmiju. Ali ovaj put nalazimo proroka Jezekija kako razbija tu zmiju, jer joj je narod prinosio žrtve i štovao je (2. Car. 18,4). To nam pokazuje kako jedna stvar postaje idolom. Izvorno, zmija je smatrana podsetnikom na Boga Isceljitelja; no, malo po malo ona je postala božanstvo.

U vezi s ovim nalazimo usporedbe čak i u hrišćanstvu. Slično se dogodilo sa raspelom. Raspelo se prvobitno držalo kao podsetnik na ljubav pruženu nam s krsta. Smatrano je da će ljudi pogledavši u njega lakše moći usred srediti svoje misli na Onoga koji je tamo iskrvario i umro. Dakle, raspelo je bilo namenjeno kao podsetnik i slika koja će olakšati razmišljanje i učiniti molitvu stvarnijom. Međutim, opasnost je u tome - a to se često i po pravilu događa - da se samo raspelo ili krst počne ceniti i štovati; ono samo postaje sveta stvar. Simbol je, poistovećen i pobrkan sa stvarnošću zbog koje zapravo tu stoji.

Tu je dakle paradoks idolopoklonstva. Smešno je da bilo ko obožava kao boga stvar koju su ljudske ruke načinile. No, činjenica je da to i nije bila prvobitna namera. Idol je prvobitno bio namenjen samo kao prikaz, slika svetoga, koji će olakšati sećanje i obožavanje učiniti stvarnijim. Međutim, malo po malo, sujeverje je preokrenulu simbol u stvarnost, prikaz ili sliku u stvar koju je trebalo predstavljati idola u boga.

Kada znamo što je idolopoklonstvo i kako ono nastaje, shvatićemo da je ono i u dvadesetom veku prisutno među vernicima i učenim ljudima. Idolopoklonstvo je stalno prisutna opasnost, tim više što je prvobitno bilo namenjeno kao pripomoć obožavanju a postalo je prepreka istinskom obožavanju Boga, u Duhu i istini (Jn. 4:24). Idolopoklonstvo nije, dakle, neki starinski ostatak prošlosti; ono je sadašnja pretnja. U dvadesetom veku idolopoklonstvo može značiti dve stvari.

1. Idolopoklonstvo znači pretvaranje sredstva u cilj. U početku, kao što smo videli, idol je bio sredstvo koje je trebalo olakšati sećanje i obožavanje. Na kraju je on sam postao objekt obožavanja. Sredstvo je postalo cilj.

I upravo to se neprestano događa u Crkvi. U nekim crkvama liturgija je sredstvo obožavanja Boga; ali jedna savršeno smišljena liturgija može sama postati ciljem, tako da sredstvo i metod obožavanja postanu važniji od samog obožavanja Boga. Ili, bilo koji sistem crkvene uprave je sredstvo za dobrobit crkve; ali sistem crkvene uprave može postati ciljem sam po sebi, tako da ljude više interesuje način crkvene uprave nego li sama Crkva. Ljudi mogu početi obožavati crkvenu zgradu i ono šta je u njoj, postati više zainteresirani za mesto, stvari obožavanja ili doktrinu, umesto za samo obožavanje Boga.

Kad god samo sredstvo postane ciljem, kad god se nađemo u situaciji da više obožavamo sisteme nego li Boga, kad nas više interesuje liturgija nego molitva, doktrina crkve umesto Reči Božje, norma crkvene uprave nego Crkva koja je Telo Hristovo, kad god nas više interesuje obožavanje naše zgrade nego sami ljudi, tada idolopoklonstvo postoji i preti kao nikada pre.

2. Druga opasnost idolopoklonstva još je očitija, jer na mesto osobe dolazi stvar. Prava srž idolopoklonstva je u tome što obožava stvari umesto da obožava osobu; mrtvi idol, stvar, zauzela je mesto živoga Boga.

Čovekov bog je ono šta on misli da mu je najvažnija stvar u životu, bez čega ne može. Njegov je bog ono čemu je spreman posvetiti svoje vreme, sve svoje misli, svu svoju snagu, svoj novac. Kad god stvari za nas postanu važnije od (žive) osobe, znajmo da je idolopoklonstvo ušlo u naš život.

Ovo obožavanje predmeta se može proširiti i na dom, na celu porodicu. U nekoj anketi je upitano: Šta čini dom? A dobijeni odgovori su bili razni, ali uglavnom je glasio: Nameštaj. Iako je to potpuno suprotno onome šta sačinjava dom, ipak je to upravo ono šta mnogi ljudi obožavaju. Bolja kuća, lepši nameštaj, veća kola, bolja tehnika - to su stvari o kojima su ljudi skloni misliti da će ih učiniti srećnima. Sve su to samo predmeti, stvari, a život zasnovan na obožavanju predmeta je život zasnovan na idolopoklonstvu. Potrebno je da se ispitamo nismo li možda predmetima dali prvo mesto u svom životu.

Idolopoklonstvo nije mrtva stvar, nije smešna pogreška primitivnih ljudi. Kad god sredstva postanu ciljem, kad god predmeti postanu važniji od ljudi i kad god bilo što prisvaja mesto koje bi trebao imati sam Bog, tada budimo uvereni da je idolopoklonstvo prisutno u našem životu.