|
R
oditelji puni ljubavi čeznu da zaštite decu od nepotrebnog bola. Mudri roditelji znaju koja je opasnost od preterane zaštite, da je sloboda izbora u samoj srži ljudskog bića i da bi svet bez izbora bio gori od sveta bez bola. Još gori od toga bio bi svet u kojem bi živeli ljudi koji bi bili u prilici da prave pogrešan izbor bez osećaja bilo kakve boli.
Niko nije opasniji od lažova, lopova, ili ubice koji ne oseća nepravdu i štetu koju čini sebi i drugima (1. Mojsijeva 2:15-17).
Mi mrzimo bol pogotovo kod onih koje volimo. Bez neugodnosti bolesni ne bi išli kod doktora, iscrpljena tela se ne bi odmarala, kriminalci se ne bi bojali zakona, deca bi se smejala na ukore. Bez griže savesti dnevnog nezadovoljstva zbog dosade ili prazne čežnje za važnošću, ljudi koji su stvoreni da nađu zadovoljstvo u večnome Ocu bili bi zadovoljni sa mnogo manje.
Uzmimo za primer Solomuna: namamljen požudom i poučen od strane boli, pokazuje nam da čak i najmudriji među nama mogu odlutati od dobra i od Boga sve dok nas ne zarobi bol i naši kratkovidni izbori (Propovednik 1-12, Psalmi 78:34-35, Rimljanima 3:10-18).
Patnja nas razotkriva
Patnja se često dešava kao delo ruku drugih ali ona takođe ima način otkrivanja onoga šta je u našim srcima. Naši kapaciteti za ljubav, milosrđe, ljutnju, zavist i ponos mogu dremljivo ležati u nama dok ih okolnosti ne probude.
Jakost i slabost srca se otkrivaju ne kad stvari teku na način na koji bismo mi hteli, već kada plamenovi patnje i iskušenja iskušavaju narav našeg karaktera. Kao što se zlato i srebro profinjuju vatrom i kao što ugalj treba vreme i pritisak kako bi postao dijamant, ljudsko srce se otkriva i razvija izdržavajući pritisak i vrućinu vremena i okolnosti. Snaga karaktera se pokazuje ne kada je sve u redu sa našim svetom već u prisustvu ljudske boli i patnje (Jov 42:1-17, Rimljanima 5:3-5, Jakov 1:2-5, 1. Petrova 1:6-8).
Niko ne bi odabrao bol i patnju ali kada nema izbora preostaje neka uteha. Prirodne katastrofe i vremena nevolja na određeni način nas međusobno približavaju. Uragani, požari, zemljotresi, pobune, bolesti i nesreće nas sve na određeni način dozivaju zdravom razumu.
Odjednom se setimo naše vlastite smrtnosti i činjenice da su ljudi važniji od materijalnih stvari. Setimo se da trebamo jedni druge i da iznad svega trebamo Boga. Svaki put kad otkrijemo Božju utehu u našoj patnji povećava se naša sposobnost da pomognemo drugima. To je i apostol Pavle imao na umu kad je napisao: "Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, Otac milosti i Bog svake utehe, koji nas utešava u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti one koji su u svakoj nevolji utehom kojom nas same Bog utešava" (2. Korinćanima 1:3-4).
Patnja nam pokazuje na Boga
Ako je smrt kraj svega onda život ispunjen patnjom nije pošten. Ako nas kraj ovog života dovodi do praga večnosti onda su najsrećniji ljudi ovog sveta oni koji kroz patnju otkriju da ovaj život nije sve radi čega treba živeti. Oni koji pronađu sami sebe i svog večnog Boga kroz patnju nisu patili uzalud.
Dopustili su svojem siromaštvu, boli i gladi da ih dovede Gospodaru večnosti. Oni su ti koji će na svoju beskrajnu radost otkriti zašto je Isus rekao, "Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." (Matej 5:1-12, Rimljanima 8:18-19).
Najpoznatiji paćenik svih vremena bio je Jov. Prema Bibliji Jovovu porodicu je pomeo sa lica zemlje "moćni vetar", njegovo bogatstvo je nestalo u ratu i vatri a njegovo zdravlje u bolnim čirevima. Kroz to sve Bog Jovu nikada nije rekao zašto mu se sve to događalo i dok je izdržavao optužbe svojih prijatelja nebesa su ostala tiha. Kada je Bog konačno progovorio nije mu rekao da je Njegov večni neprijatelj đavo osporio Jovovu posvećenost Bogu.
Umesto toga Bog mu je govorio o tome kako planinske koze rađaju mladunčad, kako mladi lavovi love i o gavranovima u gnezdima. Pričao je o ponašanju nojeva, snazi bika i dugom koraku konja. Govorio mu je o čudesima nebesa, lepoti mora i smenama godišnjih doba. Jovu je bilo prepušteno da zaključi da je Bog imao moć i mudrost da stvori ceo svet i da Mu treba verovati i u vreme patnje (Jov 1-42).
I Bog pati...
Niko nije patio više od našeg Oca na nebu. Niko nije platio veću cenu za dopuštenje ulaska greha u svet. Niko nije tako neprestano žalio nad bolom ljudske rase koja je skrenula sa pravog puta.
Niko nije patio kao onaj koji je raširio svoje ruke i umro pokazavši koliko nas voli. To je isti Bog koji privlačeći nas sebi traži od nas samo da Mu verujemo kada patimo i kada naši voljeni plaču u našem prisustvu. (1. Petrova 2:21, 3:18, 4:1).
Apostol Pavle je molio Gospoda da ukloni nepoznati izvor patnje ali je Gospod odbio govoreći: "Dosta ti je moja blagodat; jer se moja sila u slabosti pokazuje sasvim." "Dakle," reče Pavle, "najslađe ću se hvaliti svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab onda sam silan" (2. Korinćanima 12:9-10).
Pavle je naučio da će radije biti sa Hristom u patnji, nego bez Hrista u dobrom zdravlju i ugodnim okolnostima.
Dakle, Bog ne samo da može nas utešiti u patnji, već može i okrenuti patnju u našu korist. Ova istina je najbolje vidljiva na mnogo primera u Bibliji. Kroz Jovovu patnju vidimo čoveka koji je ne samo mogao bolje da razume Boga već je i sam postao izvor ohrabrenja ljudima u svim budućim generacijama.
Kroz odbacivanje, izdaju, ropstvo i pogrešno utamničenje čoveka po imenu Josip, vidimo nekoga ko će s vremenom moći da kaže onima koji su ga povredili: "Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini šta se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod." (1. Mojsijeva 50:20).
Kada sve u nama vrišti ka nebesima zbog dopuštanja patnje, imamo razloga da pogledamo ka večnom ishodu i radosti u Isusu koji je u svojoj vlastitoj agoniji na dželatskom krstu plakao: "Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?" (Matej 27:46).
Isus je patio za tebe
 Nisi sam/sama ako te nepoštenje i patnja života ostavljaju neuverenim da je Bogu na nebesima stalo do tebe. Razmotri još jednom patnju Onoga kojeg je prorok Isaija nazvao "odbačenim između ljudi, bolnikom i vičannom bolestima." (Isaija 53:3).
Razmisli o Njegovim izbičevanim leđima, krvavom čelu, rukama i nogama s počupanim noktima, Njegovom probijenom boku, Njegovoj agoniji u Vrtu i Njegovom dirljivom plaču napuštenosti. Razmotri Hristove tvrdnje da nije patio zbog svojih greha već zbog naših. Davši nam slobodu da biramo pustio nas je da patimo dok je On sam poneo konačnu kaznu i bol za sve naše grehe (2. Korinćanima 5:21, 1. Petrova 2:24).
Kada vidiš razlog za Njegovu patnju imaj na umu da Biblija kaže da je Hrist umro kako bi platio cenu za naše grehe i da će svi oni koji u svom srcu veruju da Ga je Bog podigao iz mrtvih biti spašeni. (Rimljanima 10:9-10). Oproštenje i večni život koje nudi Hrist nije nagrada za bilo kakva nastojanja svima onima koji u svetlu dokaza poveruju Njemu.
 Upoznaj Boga...
|
[ polazna | < prethodna | sledeća > ]
|
ZAŠTO TOLIKO PATNJE?
"Ako je Bog ljubav zašto onda ljudi toliko pate? Zašto Bog ne zaustavi te patnje?"
Na to je pitanje nemoguće je dati zadovoljavajući odgovor. Postoji u životu mnogo toga što ne razumemo i na što ne možemo naći odgovor. Ima mnogo toga o Bogu što ne možemo shvatiti i to jednostavno zato što je on mnogo mudriji i moćniji od nas. Ali Biblija nam bar delomično osvetljava te probleme. Ukoliko ne verujemo u Boga, onda je celi problem patnje krajnje besmislen.
Patnja može biti rezultat ljudskoga greha.
Pijani vozač može naneti neizrecivu bol i patnju nedužnom prolazniku. Hitlerov ponos i mržnja naneli su neizrecivu bol i patnju milionima ljudi. Kada nas je Bog stvorio, dao nam je slobodnu volju. To nas čini ljudima, i daje nam mogućnost da volimo i mrzimo, pomažemo i nanosimo bol drugima. Bez toga bismo bili roboti ili mašine, nesposobni da volimo. Ali ta slobodna volja često je puta pogrešno korišćena. Ono što činimo, ljudima donosi dobro ili zlo.
Patnja može doći kao rezultat čovekove nesavršenosti.
Ni jedan čovek nije savršen i zbog toga obolevamo, starimo i umiremo. Zbog toga se radaju i unakažena deca.
To nije Božje delo. On ne kažnjava roditelje. On ne šalje bolest. Bolesti su deo grešnoga sveta, a i mi smo deo njega - hrišćani kao i svi ostali.
Patnju mogu prouzrokovati sami ljudi.
Stotine dece rođeno je s raznim oštećenjima jer su njihove majke uzimale drogu, alkohol, lekove za umirenje. Za to ni u kom slučaju ne možemo kriviti Boga, a ni zbog nekih drugih patnji koje su nastale usled naše nepažnje ili neznanja.
Patnja može biti rezultat prirodnih nepogoda.
Na neki čudan način greh je zarazio naš svet i tu ništa ne možemo. Kao rezultat svega toga dolaze zemljotresi, poplave i ljudi koji žive u područjima izloženima tim nepogodama, neprestano su na njihovu udaru.
Ima mnogo primera u Bibliji koji govore o tome kako Bog kažnjava narode ili pojedince. Ali Bog ne šalje patnje. On ih dopušta isto tako kao što je dopustio da njegov Sin jedinac pati na krstu za naše grehe. Bog sudeluje samo u ljubavi i pravdi. On nikada ne čini zlo niti greši. On može videti kraj isto tako kao što vidi i početak.
Bog nije vremenski ograničen. Mi se naljutimo na Boga i razočaramo se ako na naše molitve ne odgovori odmah i na način na koji očekujemo. Bog čuje i odgovara, ali na svoj način i u vreme koje on odredi. Mi se nekako nadamo da će nas Bog uvek zaštititi od svih nesreća i bolesti.
Bog ponekad dopušta patnju da bi proverio i učvrstio našu veru. Način na koji ćemo postupiti u nevolji pokazaće se da li napredujemo i rastemo u veri ili smo zadremali i ispunjeni sumnjama. Bog pati s nama. Uz nas je, pomaže nam da prihvatimo patnju, da živimo s njom i pobedimo je, pomoću njegove sile, našom voljom. Patnja približava ljude Bogu. Oni odbijaju da ih ona porazi, jer znaju da je Isus patio na krstu i da je to bio samo uvod u onaj najlepši deo koji se dogodio na kraju, na dan Uskrsa.
PROBLEM ZLA
S obzirom na napetost koju ljudi doživljavaju između dobra i zla, postavlja se jedno važno pitanje:
"Ako je Bog želeo da svet bude dobar, zbog čega je zlo prisutno na svetu?"
Ako je Bog savršeni stvoritelj, zbog čega su ljudi, najviša stvorenja na zemlji, grešni? Zlo ne potiče od Boga. Njegova namera nije bila da ljudi budu grešni. Ali pošto ih je stvorio inteligentnim i odgovornim bićima sa slobodom da donose vlastite odluke, postojala je mogućnost da zloupotrebe svoju slobodu. Božija namera nije bila da stvori robote. Želeo je da ga ljudi koje je stvorio slušaju i žive slozi sa njime, ali je hteo da to bude njihov lični izbor. Njegova želja je bila da živi sa njima u odnosu međusobne ljubavi, a ljudi ne bi mogli da vole ako nisu slobodni, jer roboti nemaju sposobnost da vole.
Tužna je činjenica, danas kao i u prošlosti, da su ljudi odlučili da ne slušaju Boga, a posledica toga je zlo greha, konflikti i patnje. Krivica je u ljudima, a ne u Bogu. Ako neodgovoran vozač izazove sudar, krivimo njega a ne onoga koji je izmislio ili napravio automobil.
Zbog greha ništa nije onako kako je Bog nameravao. Umesto da uživaju u životu koji im je Bog namenio, ljudi doživljavaju sukobe na svakom koraku. U konfliktu su sa svojom okolinom, drugim ljudima, sa sobom i sa Bogom. Doneli su greh ne samo na svet nego i u ljudsku prirodu, tako da svi ljudi koji se rađaju dolaze na svet sa tendencijom da greše. Niko ne mora da uči dete kako da radi pogrešno. To dolazi prirodnim putem.
Loša dela i loše reči su samo spoljašnji znaci dubljeg problema - grešnog uma, srca i volje. Isus je jednom rekao:
"Jer iznutra, iz čovekovog srca, izlaze zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, pohlepa, zloća, prevara, razuzdanost, zavist, psovka, bahatost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čoveka čine nečistim." (Marko 7:21-23).
Primetite da Isus naziva zlim ne samo vidljive grehe, kao što je krađa ili ubistvo. Čak i loše misli, prevara i zavist, ono što ni najbliži prijatelji ne mogu da znaju, jeste greh. Kada pogledamo na okrutnost, korupciju i nemoral u svetu, ponekad možemo da budemo zadovoljni sobom. Ali u isto vreme varamo se, jer smo previše nesavršeni i naš standard je nesavršen. Jedino je Bog savršen, a njegovi standardi su perfektni. Zato Biblija kaže daje greh kada ne dosegnemo Božije standarde, da je to kršenje Božijeg zakona (1. Jovanova 3:4).
|
|
