|
|
zašto |
|
P itanje nastanka svemira, Zemlje i samog života oduvek je zaokupljalo umove ljudi. Svaka ljudska epoha civilizacija je je imala svoj "zvaničnu" teoriju o nastanku života na Zemlji. Tako je to i danas. Svako od nas zna dobro poznatu priču o nastanku svemira i života, koja nam je sipana u glavu tokom našeg školovanja ili koja nas neumorno bombarduje sa televizijskih ekrana, ukratko:Na početku se desio "veliki prasak", za koji se ne zna kako i zašto se desio. No, iz te džinovske eksplozije nastale su i oblikovale se sve planete, pa i Zemlja. Okvirni uslovi koji su vladali na mladoj Zemlji pre nekoliko milijardi godina omogućili su slučajan nastanak molekularnih elemenata organskog života (npr. aminokiselina kao gradivnih elemenata belančevina), iz kojih su se dalje razvili prvi primitivni organizmi (jednoćelijski organizmi). Dalje, slučajne i iznenadne promene (mutacije) i mešanja naslednog materijala osigurali su stalno proširenje genetske raznovrsnosti nastajućih populacija odnosno novih vrsti. Na taj način, nastale različite mogućnosti prilagođenja na okolne uslove i dovele su na kraju do različite uspešnosti razmnožavanja (selekcija) a time i do ciljanog, postepenog razvoja prema višim bićima (evolucija). Nove vrste nastaju (makroevolucija) ili izumiru, tako da se celokupni razvoj života od jednoćelijskih bića do današnjeg čoveka može pratiti u obliku razvojnog stabla. U školskim udžbenicima, svim medijima i konačno, u glavama velikog dela čovečanstva, makroevolucija je naučno dokazana činjenica i ima apsolutno monopolistički položaj. Teorija makroevolucije živih bića ipak nije rezultat čvrstih naučnih dokaza, već samo pretpostavka (hipoteza) za njihovu moguću interpretaciju. O alternativnim - drugim pretpostavkama - se više i ne razmišlja. Na primer sličnosti ili zajedničke osobine živih bića (npr. pohranjivanje naslednih informacija putem DNA, sličnosti između čoveka i majmuna) mogu ukazivati ne samo na zajedničko poreklo, već i na zajedničkog začetnika (arhitekta, graditelja, stvoritelja, Boga). Debata o teoriji evolucije, među naučnicima, se vodi već vekovima a postoji mnoštvo argumenata protiv, evo samo nekih najpozatijih: 1. Može li se istražiti sam nastanak života? Svejedno je kako se odvijalo nastajanje života: ni ti, ni iko drugi nije bio tada prisutan. Niko nije posmatrao kako je pred nekoliko miliona godina čovek sišao sa drveta. Ne postoji ni jedan jedini eksperiment koji bi ponovio nastanak života. Sve se već dogodilo i ne može se ponovo reprodukovati. Nema ni prirodno-naučnog dokaza evolucije ni alternativnih pokušaja objašnjenja. 2. Je li slučajan nastanak života zaista moguć? Do pre više vekova prirodnjaci su bili uvereni da iz trulog mesa "nastaju" muve, a iz džakova sa žitom miševi. To je bila činjenica koja se naizgled mogla utvrditi pažljivim posmatranjem. Danas je jasno koliko je naivna bila takva pretpostavka. No, kako je u zamišljenoj prasupi na mladoj Zemlji, u veoma ekstremnim uslovima, iz nežive materije (mrtve) mogao nastati život? Neki primeri: * Ćelija je visoko složeni organizam koji se sastoji od mnoštva isto tako složenih podsistema (npr. membrane, jezgra s DNA, itd.). Verovatnoća da se takav High-Tech aparat stvori slučajno jednak je nuli. Već bakterija treba oko 1500 različitih enzima (belančevina), od kojih se svaki sastoji od stotina aminokiselina (20 vrsta) u tačno određenom poretku. Verovatnoća da se samo jedan od tih enzima slučajno stvori na pravom mestu u pravo vreme već je blizu nule. Verovatnoća stvaranja 1500 enzima stvarno je nikakva. A to je samo mali deo tog jednostavnog organizma, veoma složenog organizma. Sa kakvom verovatnoćom može slučajno nastati cela bakterija? Ili neki višećelijski organizam?  * Sve čovekove nasledne informacije pohranjene su u svakoj njegovoj ćeliji, u DNA, u jezgru ćelije. No informacija uvek treba kod, jezik, dakle voljni sporazum između pošiljaoca i primaoca. Informacija uvek ima nekakvog inteligentnog začetnika, ona nikada ne nastaje slučajno. Kada bi smo primili kodirani signal iz svemira, znali bi smo da se tamo negde nalazi nekakva inteligencija, tamo na nekoj drugoj planeti, jer kodirana informacija ne može nastati slučajno. Krajnje precizno kodirana informacija u svakoj stanici toliko je opširna da bi ispunila mnoge knjige. Zar i dalje treba verovati da je nastanak života stvar slepe slučajnosti?* Prirodni zakoni pobijaju teoriju evolucije: Drugi zakon termodinamike kaže da se materija ne organizuje već uvek poprima sve veći stepen nereda (entropija). Razvoj dakle ne ide prema gore, već prema dolje (degeneracija), u haos. 3. Je li moguć postepeni nastanak složenih organizama? Varijacije i specijalizacije unutar postojećih osnovnih tipova (mikroevolucija) očigledna su činjenica (npr. otpornost na otrov, tamni oblik nekih vrsta leptira, Darvinove zebe sa Galapagosa). No, ti se primeri najčešće navode kao dokazi makroevolucije. Makroevolucija pretpostavlja nastanak novih složenih struktura ili vrsta putem mnogo malih mutacija, korak po korak. Takve složene strukture su npr. vidni aparat (oči, pripadajući živci i moždane regije), sistem za letenje, pluća ili škrge, itd. Živa bića sastoje se skoro samo od takvih složenih sistema, koji su apsolutno potrebni za sposobnost življenja i razmnožavanja. Oduzmemo li samo jedan mali deo od tog sistema, on više ne može funkcionisati, a time ni živo biće živeti. Zato se oni i zovu "složeni sistemi koji se ne mogu reprodukovati". Svi delovi takvoga složenog sistema moraju se, prema gradivnom planu, istovremeno nalaziti u njegovu sastavu. Prema teoriji evolucije, mnogi mali među-koraci su potrebni za to a to naravno ne omogućuje funkcioniranje, tako da je razvoj takvih sistema tekom više miliona godina jednostavno nemoguć. 4. Jesu li vremenska merenja tačna? Rekli smo da slučajan nastanak života i složenih organizama nije nimalo verovatan. Jedina šansa koju teorija evolucije još ima je postulat neizmerno velikih vremenskih razdoblja (milioni i milijarde godina) koja prividno upućuju na verovatnost makroevolucije. Pomoću vremena raspada radioaktivih atoma može se izvršiti radiometrijsko određivanje starosti materije (npr. metoda koja koristi C14 ili kalij-argon). Pretpostavke za ta merenja ne postoje, međutim, bezuslovno: konstantno vreme raspada tokom celog razdoblja, poznate količine izvornih materija i produkata raspada, izostanak spoljašnjih uticaja. Ima merenja istog objekta koja dovode do sasvim različitih rezultata. Ponekad se određena starost odbaci kao pogrešna, jer rezultat ne odgovara očekivanjima. Radiometrijske metode određivanja starosti stoje na vrlo klimavim nogama, no u evolucionističkoj teoriji su neophodni milioni godina da bi ona "na prvi pogled" izgledala kao moguća. 5. Zašto nema prelaznih oblika? Svake godine armije arheologa i geologa kopaju po celoj Zemlji, do sada su pronašli oko 250.000 vrsta. No, uvek, cele se grupe živih bića odjednom pojavljuju u različitim oblicima. Uvek nedostaju prelazni oblici, koji su potrebni za dokazivanje teorije evolucije, između vrsta koje navodno potieču jedna od druge. Za tim se među-oblicima do danas očajnički traga, ali ih se ne nalazi. S obzirom na veliku količinu fosilno očuvanih organizama moglo bi se očekivati isto toliko mnogo fosilnih ostataka prelaznih oblika. No, ima tek nekoliko mešovitih oblika (npr. čudni kljunaš ili Archaeoteryx), koje treba vrednovati kao samostalne osnovne tipove. Tako, to stablo evolucije koje se tako često prikazuje, pretvara se tako u grm evolucije, jer sve grane i ogranci nisu pronađeni u fosilnom obliku tako da se navodno razvojno stablo sastoji samo od ravnih grana bez ikakve međusobne veze (zajedničkog porekla). Stvaranje Svet nije nastao slučajno, ni ti nisi "slučajno" došao na svet, i Inteligentni stvoritelj ima poruku za tebe, ona je zapisana u Bibliji na samom njenom početku: Ljudi su, nažalost, odlučili živeti bez Boga. Tu odvojenost Biblija naziva grehom.
|
|
|
