|
M
nogi crkveni ljudi znaju reći svojim delima ono što nikad ne bi priznali svojim usnama. Čak i izrazi na njihovim licima upućuju na to da su nesrećni i da im je dosadno. Njihovo ponašanje je takvo da je teško poverovati kako im njihova vera pruža ikakvo zadovoljstvo. Kako onda očekivati od drugih da poveruju u Boga, ako On nije ispunio očekivanja svojih sledbenika? Jedan odgovor koji Biblija nudi jest da oni koji tvrde da su Hristovi sledbenici, to u stvari nisu. Određeno vreme izgledaju dosledni, a u stvari nisu (Matej 7:21-23; 13:24-30; 1 Jovan 2:18-19). Međutim, infiltracija varalica nije cela priča. Biblija ne skriva činjenicu da su neki pravi ljudi od vere takođe razočarani u Boga. I Stari i Novi zavet daju primere ljudi koji su bili izbezumljeni, čak i ljuti na Boga zato šta je dopustio da pate u okolnostima u kojima su očekivali da će ih On zaštititi. (4. Mojsijeva 14:1-4: Psalmi 73).
Pod pritiskom, čak i u vremenu blagostanja, istinski hrišćani mogu biti ometeni u svom uverenju da njihova dobrobit ne leži u rukama drugih ljudi ili okolnosti. Zbog uvek prisutnih diverzija i smetnji, Biblija poziva Božji narod da neprekidno obnavljaju svoje umove sećajući se onoga šta je Bog uradio za njih (Rimljanima 12:1-2). Pismo poziva vernike da održavaju svoju nadu i veru živom obnavljajući sećanja o onome šta već znaju (vidi 2. Petrova 1:1-15). Razlog je jasan. Nedostatak osnovnog hrišćanskog ponašanja često se može pripisati nedostatku pamćenja (5. Mojsijeva 6:10-12).
Opasnosti
Isus je bio poznat po društvu koje je imao oko sebe. Jeo je i pio sa ljudima sa kojima se drugi verski vođe ne bi družili ni u snu. No, Isus nije jeo i pio s ovakvim ljudima zato šta ga je privlačio njihov način života. Činio je to kako bi im bio najbolji prijatelj kojeg su grešnici ikada imali. Da je imao pogrešne motive, veze koje je održavao bile bi opasne. Bez njegovih snažnih namera ljubavi, optužbe koje su upućivali na njegov račun, da je bio "prijatelj grešnika" bile bi daleko štetnije. Njegov vlastiti učenik Pavle će kasnije napisati: "Ne varajte se: 'Zli razgovori kvare dobre običaje'. Otreznite se kao što treba i ne grešite". (1. Korinćanima 15:33-34). Čak je i mudri car Solomon skupo platio svoje zabranjene veze (1. Carevima 11:1-13). Za posledicu je bio u takvoj konfuziji da se ponašao kao neko ko nikad nije poznavao Boga (Propovednik 1-12).
Dosledni hrišćani su napravili odluku vere, koja signalizira promenu smera u njihovom razmišljanju o Bogu i sebi samima. Međutim, oni nisu prevazišli svoju borbu sa sebičnošću, niti izgledaju moralno superiorni prema nehrišćanima. Njihova sposobnost da budu sebični ostaje nepromenjena (Rimljanima 7:14-25). Njihovo popuštanje željama ostaje predvidljivo poput zakona o gravitaciji. Kada istinski hrišćani prestanu živeti pod uticajem Duha i Božje Reči (Galatima 5:16-26), sasvim je prirodno da se povrate na svoje sebične interese poput zmaja koji se spušta prema zemlji kada vetar prestane duvati.
Bog Biblije traži od svog naroda da mu veruje, i to pod Njegovim, a ne pod njihovim uslovima. On ih poziva da se ne oslanjaju na svoje vlastito razumevanje, već da koriste svoj najbolji sud i zdrav razum te da se oslone na Njega. On poziva svoju djecu da Mu dopuste da živi svoj život kroz njih. Oni koji zaborave ovaj princip ovisnosti o Bogu, u praksi propuštaju da pokažu svoju različitost kao dosledni hrišćani. Čak su i prvi učenici naučili šta znači opasnost oslanjanja na samoga sebe. One noći kad je Isus bio uhvaćen, jedan od Njegovih najbližih sledbenika, ribar oštrog uma Petar, najavio je da je bio spreman slediti svoga učitelja pa bilo to u zatvor ili u smrt (Luka 22:33). No, za samo nekoliko sati, zatekao je sam sebe kako se je u nekoliko navrata odrekao Ga se, do te mere da je rekao da uopšte ne poznaje čoveka iz Galileje. Njegovo je pogrešno uverenje zabeleženo kao upozorenje nama.
Ljudi koji se pretvaraju imaju reputaciju da su licemjerni i u svojim molitvama (Matej 6:5-8). Ljudi istinske vere koriste molitvu, ne da bi impresionirali druge, već kao iskreno zahvaljivanje, priznanje greha i traženje pravih puteva i pomoći. Znaju da nedostatak molitve ne može biti izbor bilo kome ko želi razviti lični odnos sa Bogom. Kada Hristovi sledbenici ne pokazuju svoju zavisnost o molitvi, oni svojim ponašanjem mogu izgledati kao i ostali svet (Jakov 4.1-6). Isus je upozorio svoje učenike o ovoj opasnosti one noći kad je bio zarobljen. Kratko pauzirajući od svoje borbe u molitvi, pozvao ih je: "Stražite i molite se Bogu da ne padnete u napast; jer je duh srčan, ali je telo slabo." (Matej 26:41). Nisu razumeli. Spavali su umesto da mole i, za manje od nekoliko sati, svi su ga napustili.
Car David je bio čovjek istinske vere. U ljubavi za Božji zakon isticao se kao neko ko je bio čvrsto odlučan da izbegne moralni i duhovni pad (Psalmi 1; 119:11). Sama Biblija priznaje da je on Bio čovek po Božjem srcu (Dela 13:22). Međutim, uspesi na polju duhovnih postignuća nisu sprečili Davida da postane preljubnik i ubica. Jedne noći, dok su drugi vodili njegove bitke, a on uživao očiglednu sigurnost krova svoje palate, David je upotrebio moć svoga položaja kako bi prisvojio ženu drugoga čovjeka. U trenutku neopreza, David je otkrio značenje izjave, "Jer koji misli da stoji neka se čuva da ne padne." (1. Korinćanima 10:12).
Kao učitelj srca, Isus je podsjetio da neispitani motivi mogu rezultirati u komplikovanim oblicima samoprevare. Mnogo godina pre, prorok Jeremija je priznao opasnosti "unutrašnje tame" kada je napisao, "Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?" (Jeremija 17:9). Moderna psihologija je potvrdila našu tendenciju da izbegnemo emocionalnu bol kroz suptilne oblike prenosa i osporavanja. Postoje dokumentirane navike srca, kojima nastojimo otupjeti bol stvarne ili lažne krivnje. Međutim, psihologija ne može promeniti srce. Svi mi imamo razloga pridružiti se Caru Davidu u njegovoj molitvi: "Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni." (Psalmi 139:23-34)
Hristov narod ima duhovnog neprijatelja koji pokušava da ga zbuni i neutrališe njihov uticaj. Ovaj protivnik vodi rat slabljenja. Žrtve su mnogobrojne. Bezbrojni su hrišćani onesposobljeni od strane onoga koji je daleko suptilniji i pametniji nego šta oni misle. Iako ne može prisiliti hrišćane da greše, on i njegovi gresi su u neprekidnoj potrazi za slabošću koja mu omogućuje upad u živote istinskih vernika (Efescima 4:27; 6:10-20). Poput grabežljivca traži ranjivi plen (1. Petrova 5:8).
Ljudi se ne mogu razviti u duhovno zrele osobe radeći ono šta izgleda prirodno. Niti mogu postati poput Hrista ako su prepušteni sami sebi. Čak ni najsnažniji hrišćani nisu nikad trebali biti ostavljeni sami. Isus je naučavao svoje učenike ne samo da obraćaju ljude, već da ih u potpunosti poduče Njegovim načinima (Matej 28:19-20). Nekoliko godina kasnije, apostol Pavle je usporedio Hristove sledbenike sa ljudskim telom, u kojem svi delovi ovise jedan o drugom (1. Korinćanima 12). Iako su mnogi u današnjem vremenu razvili duh samostalnosti, takvo ponašanje ne reflektira originalnu Hristovu nameru za Njegovu crkvu. Jasno im je dao do znanja da ljude poziva ne samo sebi, već ih upućuje jedne na druge.
Na kraju...
 Nisi sam ako sumnjaš u autentičnost crkvenih ljudi koji ne ostavljaju dojam Hristovih sledbenika. Međutim, imaj na umu da je pogrešno pretpostaviti da ljudi koji tvrde da su hrišćani nisu originalni samo zato što njihovo ponašanje ne odgovara njihovim tvrdnjama.
Dobra je vest šta Bog spašava ljude svojom milošću (nezaslužena ljubaznost) pod jednim jedinim uslovom vere u Njegova Sina (Efescima 2:8-10). Iako nikada nema dobrog opravdanja za bilo kojeg dosljednog hrišćana da živi u grehu, činjenica da Bog spašava ljude koji sagreše protiv Njega i prije i posle nego šta poveruju u Njegovog Sina je dobra vest za sve. Ako Bog može spasiti ljude poput ovih, onda takođe može spasiti i nas. On nudi oprost i večni život svima koji priznaju koliko su sagriješili u nameri da žive neovisno od Njega. On nudi nebesa svima koji veruju da je Hrist umro za njihove grehe te da je ustao iz mrtvih kako bi živeo svoj život kroz svakoga koji veruje u Njega (Rimljanima 4:5).
 Upoznaj Boga...
|
[ polazna | < prethodna | sledeća > ]
|
KAKO SE POSTAJE HRIŠĆANINOM?
NEŠTO TREBA PRIZNATI
Trebate priznati da ste sagriješili Bogu. Priznati mu mnogo toga u vašem životu što ste izrekli, pomislili ili pak učinili, a znali ste da nije bilo u redu. Izrazite svoje istinsko žaljenje što ste tako dugo zanemarivali njegovu ljubav i radili sve po svome. Budite voljni odustati od svake misli, djela i navike za koju znate da nije ispravna.
NEŠTO TREBA VEROVATI
Verujte u Isusa Hrista koji je umro za vas na krstu i tako na sebe preuzeo svu krivicu za vaš greh. Po Božjim kriteriju svi smo zaslužili kaznu za naš greh. Dakle, verovati da je Isus na sebe preuzeo tu kaznu.
NEŠTO TREBA RAZMISLITI
Isus nikada nije obećao da će biti jednostavno slediti ga. Ljudi vas neće razumeti, smejaće vam se, suprotstavljati isto kao što su to činili i Isusu. Postati hrišćaninom znači priznati Isusa kao svoga Gospoda i gospodara. To znači da svaki deo vašega života - vaš posao, prijateljstvo, vreme, novac - mora biti pod njegovim nadzorom.
NEŠTO TREBA UČINITI
Prihvatite Isusa Hrista u svoj život kao svoga Spasitelja, da vas izbavi od greha, kao svoga Gospoda, da nadzire vaš život i kao prijatelja koji će biti sa vama. Mnogi propuštaju ovu zadnju stepenicu i nikada ne upoznaju Isusa Hrista.
Verovatno se nigde o tome jasnije ne govori nego u poslednjoj knjizi Biblije. U Otkrivenju (3:20) govori sam Isus. Rekao je: "Vidi, stojim na vratima i kucam; ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu i ješću s njim - i on sa mnom."
Vaš je život kao kuća. Isus Hrist čeka napolje. On vas neće nikad prisiljavati da ga pozovete, jer tako se ne ulazi sa ljubavlju. On želi da ga pozovete svojom voljom. Vrata se otvaraju iznutra. Samo vi možete otvoriti vrata. Postajete pravi hrišćanin kada otvorite vrata svoga života Isusu Hristu i pozovete ga da uđe i živi u vašem životu.
Da li ste to već učinili? Verovatno niste nikada ranije shvatili da treba nešto učiniti. Možete biti kršteni, odlaziti u crkvu, čitati Bibliju i moliti se, a ipak Isus Hrist još uvek živi izvan vašega života. Suočite se pošteno s tim pitanjem.
Da li je Isus Hrist izvan vašega života ili je u njemu? Hoćete li ga pozvati da uđe ili ćete ga ostaviti napolje da čeka?
Ne možete zauvek zanemarivati njegov poziv. Vreme brzo prolazi. Nakon smrti nećete imati mogućnosti da prihvatite Hrista. Biće prekasno.
Ako ste spremni otvoriti mu svoj život, nađite tiho mesto gde možete biti sami.
Razmišljajte o Isusovoj ljubavi prema vama, o krstu, sramoti i boli, njegovu telu pribitom na krst, njegovoj krvi koja se prolila za vas.
Razmišljajte o Isusu koji kuca pred vratima i sada, čeka da ude u vaš život. Čuli ste njegov glas i želite ga upoznati.
Pozovite Isusa Hrista u svoj život a on obećava da ako ga ko zove da će doći: "... ako ko čuje moj glas i otvori vrata, ućiću k njemu..." (Otkrivenje 3:20)
Isus je Bog - kad on nešto obeća onda i održi obećanje. Ne oslanjajte se na svoja osećanja. Pouzdajte se u njegovo obećanje.
ŠTA ZNAČI
SLEDITI ISUSA?
Hrišćanin nije onaj koji je izabrao slediti osobu Isusa Hrista i njegovo učenje, slično na način kojim je neko odabrao priključiti se nekoj teniskoj školi, koji vodi neki poznati teniser.
No, ipak hrišćanina je odabrao Isus, jer kaže: "Vi niste odabrali mene već sam ja odabrao vas."
Hrišćani su odabrani da budu Isusovi učenici ili sledbenici. To ne znači da ga oni samo poznaju, ljube ili pak da se pouzdaju u njega, to istovremeno znači da se u potpunosti posvećuju njemu.
Evo kako Isus opisuje učenike: "Ako neko odluči da pode za mnom, mora se odreći sebe, uzeti krst i slediti me."
ODREĆI SE SEBE
Isus nije govorio o malim odricanjima. Govorio je o temeljitim promenama - reći će "ne" starom, sebičnom načinu života i mišljenja i reći "da" Isusu. Učenik je onaj koji uči, a ja ću kao Isusov učenik slušati ono što on kaže i poštovati ga. Moj život više nije moj i ne mogu odlučivati što ću sa njime učiniti. On sada pripada Isusu. On je Gospod i Gospodar svega što ja jesam i što posjedujem. Odgovoran sam mu za sve što činim sa onime što mu pripada.
UZETI MOJ KRST
Za Isusa krst predstavlja bol i sramotu, usamljenost i napuštenost, patnju i smrt. Isus je pozvao svoje učenike da slijede taj isti put i da ne budu iznenađeni kada naiđu na nerazumevanja i protivljenja. Verovatno danas mnogo više hrišćana pati zbog svoje vere nego ikada ranije u istoriji.
Uzeti krst, slika je koja označava osobno žrtvovanje. Isus je na krstu dao svoj život za nas. On poziva svoje učenike da daju svoj život za njega.
SLEDITI ISUSA
Učenik nastoji živeti kao i njegov učitelj:
- brinuti o drugima kao što je i Isus brinuo,
- prihvatiti ljude i voleti ih kao što je to i Isus činio,
- imati vremena za ljude, naročito za one u nevolji,
- biti svetlo svetu, živeti životom istine, poštenja i požrtvovanja kao što je i Isus živeo.
|
|
