|
Č
etiri evanđelja do detalja opisuju ne samo Isusovo učenje i život, već i Isusovu smrt i vaskrsnuće.
Isusovo hapšenje, suđenje i raspinjanje je zateklo njegove učenike nespremne. Oni su očekivali da će njihov Mesija obnoviti Izraelsko carstvo. Njihove su misli bile tako čvrsto fokusirane na mesijsko političko carstvo da nisu očekivali događaje koji su neophodni za spas njihovih duša. Mora da su mislili da je Hrist govorio simboličkim jezikom kada je u mnogo navrata govorio da je bilo neophodno da ide u Jerusalim gde će umreti i vaskrsnuti od mrtvih. S obzirom da je govorio u usporedbama, propustili su ono bitno sve dok nije sve bilo gotovo. U tom procesu, prevideli su proročanstvo proroka Isaije, koji je prorokovao o sluzi koji trpi i koji će poneti grehe Izraela, i koji je bio vođen kao jagnje na klanje, prije nego šta je Bog "produžio Njegove dane" (Isaija 53:10).
Tokom jevrejskog praznika Pashe, razjarena je svetina doslovce ponela Isusa u Rimsku dvoranu pravde. I dok je stajao pred Pilatom, upraviteljem Judeje, verski vođe su Ga optužili kako je za sebe tvrdio da je kralj jevreja. Svetina je zahtevala Njegovu smrt. Isus je bio pretučen, bičevan i osuđen na javno pogubljenje. Bio je razapet između dva zločinca, na brdu nedaleko od Jerusalima. Njegovi prijatelji slomljena srca i podrugljivi neprijatelji prisustvovali su njegovoj kliničkoj smrti.
 Kako se približavala subota, rimski vojnici bili su poslani da dovrše pogubljenje. Kako bi ubrzali smrt, polomili su noge dvojice zločinaca. No, kada su došli do Isusa nisu mu slomili noge, jer su već iz iskustva znali da je mrtav. No, kao konačnu meru opreza, zabili su koplje u Njegov bok. Trebao bi sigurno nešto daleko više od reanimacije da bi im više ikad mogao praviti probleme.
Sledećeg su se dana verski lideri opet sastali sa Pilatom. Rekli su mu kako je Isus prorekao da će vaskrsnuti za tri dana. Kako bi bili sigurni da učenici neće skovati zaveru s prevarom oko vaskrsnuća, Pilat je naredio da zvanični rimski pečat bude stavljen grob kao upozorenje eventualnim pljačkašima grobova. Kako bi se naredba sprovela, vojnici su postavljeni da čuvaju stražu. Bilo koji učenik koji bi hteo neovlašteno dirati telo, morao bi proći pored njih, šta ne bi bilo tako jednostavno. Rimski stražari su imali dobar razlog da stoje budni - kazna za spavanje na dužnosti je bila smrt.
Jutro nakon subote, neki su Isusovi sledbenici otišli na grob kako bi pomazali Njegovo telo. No, kada su stigli bili su iznenađeni onim šta su pronašli. Ogroman kamen koji je dokotrljan do ulaza groba je bio pomeren, a Isusovo telo je nestalo. Čim se vest pročula, dva učenika su požurila do groba.
Grob je bio prazan, u njemu su još jedino bili uredno složeni zavoji u kojima je Isus bio ukopan. U međuvremenu su neki stražari otišli do Jerusalima kako bi rekli jevrejskim zvaničnicima kako su se onesvestili u prisustvu natprirodne sile koja je otkotrljala stijenu. A kad su se probudili, grob je bio prazan. Zvaničnici su platili stražarima veliku svotu novca da lažu i kažu kako su učenici ukrali telo dok su oni spavali. Uverili su ih da će se oni zauzeti za njih, ako izvještaj o nestalom telu dođe do upravitelja.
Kada je Isusa jedan od njegovih užih sledbenika napustio i izdao, drugi su apostoli pobegli spašavajući svoje živote. Čak je i Petar, koji je ranije insistirao da je bio spreman umreti za svoga učitelja, izgubio hrabrost srca i porekao da uopšte poznaje Isusa. No, apostoli su prošli kroz dramatičnu promenu. Za samo nekoliko nedelja, stajali su licem u lice sa onima koji su razapeli njihovog vođu. Njihov duh je bio poput gvožđa.
Postali su nezaustavljivi u svojoj odlučnosti da žrtvuju sve za onoga koga su zvali Spasiteljem i Gospodom. Čak i nakon šta su bili zatvoreni, nakon šta im se pretilo i zabranjeno da govore u Isusovo ime, apostoli su rekli jevrejskim vođama, "Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima." (Dela 5:29). Nakon šta su bivani pretučeni, jer su nisu poštovali naredbe jevrejskog veća, ovi nekad kukavički apostoli, "ne prestajahu učiti i propovedati jevanđelje o Isusu Hristu." (Dela 5:42).
Govor istorije
Godine Gospodnje 55., Pavle je napisao da je vaskrsloga Hrista vidio Petar, 12 apostola, više od 500 ljudi (velik broj kojih je još uvek bio živ u vreme njegova pisanja), Jakov i on sam (1. Korinćanima 15:5-8). Iznoseći svoje izjave tako javno, dao je kritičarima mogućnost da sami provjere njegove tvrdnje. Osim toga, Novi zavet počinje svoje pisanje o Hristovim sledbenicima govoreći kako je Isus "Pred kojima i po stradanju svom pokaza sebe živa mnogim i istinitim znacima, i javlja im se četrdeset dana, i govori o carstvu Božjem." (Dela 1:3).
Istorija je puna mučenika. Bezbroj muškaraca i žena umrli su za svoja verovanja. Upravo iz tog razloga nije toliko značajno istaknuti da su prvi učenici bili voljni patiti i umreti za svoju veru. Ali, ono šta je značajno jest činjenica da, dok su mnogi spremni umreti za ono u šta oni veruju da je istina, malo njih ili niko će umreti za ono za šta znaju da je laž. Ta psihološka činjenica je važna, jer apostoli nisu umrli zbog svojih dubokih uverenja u koja su i malo sumnjali. Umrli su iz uverenja da je Isus Hrist ne samo umro za njihove grijehe već da je telom podignut iz mrtvih kako bi pokazao da nije bio kao drugi duhovni radnici koji su ikad živeli.
Lično iskustvo
 Apostol Pavle je napisao: "A ako li živi u vama Duh Onog koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama." (Rimljanima 8:11).
Ovo je bilo Pavlovo iskustvo, čije je srce bilo dramatično promenjeno vaskrslim Hristom. To je takođe iskustvo svih ljudi širom sveta, koji su "umrli" za svojim starim načinima života, kako bi Hrist mogao živeti svoj život kroz njih. Ova duhovna snaga nije očita u onima koji pokušavaju dodati verovanje u Hrista svojim starim načinima života.
To je vidljivo samo u onima koji su voljni "umreti" svojim starim načinima života kako bi oslobodili prostor za Hristovu vladavinu. To je očito samo u onima koji se odgovore nadmoćnom dokazu Hristova vaskrsnuća priznajući njegovo gospodstvo u svojim srcima.
Ako vidiš besmislenost vaskrsenja, imaj na umu da Biblija kaže kako je Hrist umro da plati cenu za tvoje grehe, i za one koji u svom srcu veruju da Ga je Bog podigao iz mrtvih biće spašeni (Rimljanima 10:9-10). Spasenje koje nudi Hrist nije nagrada za bilo kakvo nastojanje, već dar svima koji mu poveruju u svetlu postojećih dokaza.
 Upoznaj Boga...
|
[ polazna | < prethodna | sledeća > ]
|
ZAŠTO JE ISUS UMRO?
Naša sebičnost ne nanosi zlo samo našim bližnjima, ona nas odvaja i od Boga, pa nam se čini da je Bog kilometrima daleko od nas i da ne mari za nas.
Sami se ne možemo vratiti Bogu - nismo dovoljno dobri za to. Bio je potreban neko savršen, bez greha, ko će nas moći dovesti natrag k Bogu. A pre nego što se to moglo desiti, trebalo je raščistiti sa ljudskim grehom. Morao se neko žrtvovati za nas i zato je došao Isus - da bude Božja žrtva.
Ako padnete u reku, a ne znate da plivate, ne treba vam neko ko će vam tom prilikom dati prvu lekciju iz plivanja. Treba vam neko ko će vas izvući iz reke - spasiti.
Ako ste u dugovima, trebate nekoga ko će biti voljan namiriti vaša dugovanja i tako vas izbaviti iz dužničkog položaja.
Ali kako može Isus koji je umro pre dve hiljade godina spasiti od greha nas koji danas živimo?
Isusova smrt na krstu nije samo istorijski događaj. Svaka osoba koja živi i danas, mora odlučiti kako će odgovoriti na njegovu smrt.
Razmišljajte o Bogu kao novčiću sa dve strane - pravda i ljubav. Radi svoje pravednosti Bog nas osuđuje. Greh i zlo moraju biti kažnjeni. Nećemo imati dobro mišljenje o sudiji koji će dozvoliti da se prestupnici i zločinci slobodno kreću.
Budući je Bog i ljubav, on želi da ljudi postanu njegovi prijatelji. Tu je nastao problem. Bog je htio zadovoljiti pravdu, a istovremeno i oprostiti ljudima koji su sagrešili.
Kada je Isus umro na krstu, Božja pravda i ljubav su bili u potpunosti zadovoljeni. Greh mora biti kažnjen, pa je Bog u svojoj ljubavi poslao svoga Sina da umre umesto nas, da preuzme smrtnu kaznu koju naš greh zaslužuje.
Zbog toga je i zavapio na krstu: "Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?" Svu kaznu za naš greh uzeo je Isus na sebe. Bio je odvojen od svoga Oca i sve je to podneo radi nas.
Petar je bio jedan od učenika koji je gledao Isusa dok je umirao. Napisao je: "Isus je umro za grehe jednom i za sve, na dobrobit svih grešnika, da bi nas doveo k Bogu."
Evo koliko nas Bog ljubi. Nije postojao nijedan drugi način da se čovjek izbavi od svoje sebičnosti i ponosa. Trenutak pre smrti Isus je uzviknuo: "Svršeno je!" To nije bio uzvik poraza: "Dotuklo me!" Ne, to je bio uzvik pobede: "Učinio sam to!" Cena za naše grehe bila je plaćena jednom zauvek.
Put do Boga je širom otvoren, oproštenje svih greha nudi nam se besplatno, prijateljstvo sa Bogom sada je dostupno svima, samo ga treba tražiti...
DA LI JE ISUS ZAISTA
VASKRSAO IZ MRTVIH?
"Neko da vaskrsne od mrtvih? Nemoguće! Kad jednom umreš, umro si - to je to!"
Nije bilo sumnje - Isus je bio mrtav. Kada su Rimljani izvršavali smrtnu kaznu, proveravali su je li osoba uistinu mrtva. Tačnije, u Isusovu slučaju, jedan od vojnika probio je kopljem grudni koš iz kojeg je potekla krv i voda da se uveri da li je Isus zaista mrtav.
Nije bilo sumnje u Isusovu smrt - sahranjen je. Čovek po imenu Josip, iz grada Arimateje, došao je sa prijateljem, uzeli su Isusovo telo i sahranili ga u grobnicu isklesanoj u steni, koju je Josip pripremio za sebe. Na ulaz u grobnicu postavljen je težak kamen i straža.
Treći dan nakon smrti, telo je nestalo. Pogrebna odeća je još uvek bila tu, ali je telo nestalo, grobnica je bila prazna.
Što se dogodilo s Isusovim telom? Da li su ga uzeli Isusovi učenici?
Grob su čuvali vojnici, a učenici su tih dana bili uplašeni zbog svega što se dogodilo i razišli se posvuda. Nije verovatno da bi oni rizikovali svoje živote i tvrdili da je Isus živ ako znaju da je to laž ili da je telo skriveno.
Ako telo nisu uzeli ni neprijatelji a ni prijatelji, onda postoji samo jedan odgovor na to pitanje.
Bog je vaskrsao Isusa od mrtvih!
Ništa drugo ne može objasniti Isusovo pojavljivanje pred učenicima, četrdeset dana nakon vaskrsnuća Isus se prikazivao učenicima. Nekad se pojavio samo jednome, nekada dvojici ili trojici, a ponekad i jedanaestorici, no jednom se prikazao kada je bilo prisutno petsto ljudi, što isključuje halucinacije pojedinaca.
On se susreo s njima, razgovarao, čak je i jeo zajedno sa njima. Mogli su ga videti i dodirnuti. On nije bio duh. Bio je onaj isti Isus kojega su videli da umire na krstu. Rane, znaci grozne smrti, bile su vidljive na njegovim rukama, stopalima i bokovima. Bio je isti, a ipak drukčiji. Sada je bio u vaskrslom telu koje ne podleže ni dimenziji vremena ni prostora.
U učenicima se dogodila neverovatna promena. Bili su uplašeni, izgubljeni i šokirani Isusovom smrću. Ali sada su ponovno postali ljudi ispunjeni radošću i samopouzdanjem. Odlazili su u javnost i govorili o Isusu koji je uskrsnuo, pobedio smrt i greh.
Sada su znali da je Isus mnogo više od čoveka - shvatili su da je Bog.
On je živ i oni to znaju iz vlastitog iskustva, jer su se susreli sa njime.
|
|
