22. februar
Opet po drugi put otide i pomoli se govoreći: Oče moj! Ako me ne može čaša ova mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja. (Mt. 26,42)
Pre nekoliko godina boraveći u Švajcarskoj, sa prijateljima smo se kretali prema odmaralištu Diavoleca u Egadinu, koje se nalazilo na jednom uzvišenju. Tada još nije bila u funkciji žičara. Moj prijatelj mi je iz daljine pokazao to uzvišenje. Nisam imao utisak da je toliko visoko. Kada sam kasnije stajao pred kamenim stenama, odjednom me je savladao strah, da li ću uspeti da se popnem na sam vrh.
To je samo bleda slika onoga, šta se događalo sa Isusom u vrtu Getsemanije. Celog svog života ovde na zemlji, koračao je nepogrešivo u susret krstu. Sada pak pred njim preteći štrči stena smrti. U ovoj teskobi pribegava svome ocu: "Oče moj! Zaista ne postoji neki drugi put"? A Otac mu objavljuje: Nema drugog puta! Ovde je Isusova spremnost da žrtvuje samog sebe. Ovde je išao putem ispred nas. Jer za svakog hrišćanina nastaju i tamni časovi, u kojima Bog od njega traži žrtvu. Možda će Bog reći: "Odreći se tog greha!" Ili "prekini onu vezu! Ili nam uzme drago biće koje neizmerno ljubimo, ili nam oduzme imanje, ili nas vodi tako da izgubimo visoki položaj. Kako bi smo mi, sa našim jadnim i slabim srcem sve to mogli da prihvatimo?
Tada treba da gledamo na Spasitelja, kako je u vrtu u Getsemaniji prihvatio svoje breme. To su oni veliki događaji, koji se odigravaju u tišini, da bi se ljudi, u odlučnim časovima svog života pred Isusom koji se bori i doneli mu kao žrtvu svoja srca i sve što poseduju. Tada u potpunosti shvataju reči 34. Psalma: "Koji u njega gledaju prosvetljuju se, i lica se njihova neće postideti"
Gospode! Ti koji si išao pred nama, pomozi da i mi prođemo. Amin