12. maj
A Gospod, pošto im izgovori, uze se na nebo, i sede Bogu s desne strane. (Mk. 16,19)
U vestima o jednoj ekspediciji na Himalaje, veoma me je uzbudila jedna scena: Učesnici ekspedicije stoje u kamenoj pustinji u kojoj su razapeli šator. Guste magle skrivaju vrhove. Odjednom se raziđu tmurni oblaci i pred njihovim očima se pojavljuje ogroman venac vrhova osam hiljada visokih. Ćuteći, ogromni snežni glečeri, kao da dotiču samo nebo. I odjednom je opet sve obuhvatila magla. Tada sam se setio stiha: "A Gospod, pošto im izgovori, uze se na nebo, i sede Bogu s desne strane." Ko ne oseća snagu i veličanstvenost ovih reči? Na trenutak se pred našim očima prekinula nevidljiva zavesa večnog i nevidljivog, a ipak tako stvarnog sveta. Na trenutak naziremo u sjajan nebeski svet.
Naš pogled seže prema najvišem vrhu: prema tronu živoga Boga. Zar ne bi trebalo da ovde naše srce kliče od radosti? Gospod, koji nas je na krvavom krstu iskupio za Boga, je tako moćno uzvišen. Mnogo utešnije je to, što Biblija ne govori samo o Isusovom vaznesenju, već istovremeno govori, da pri tom ne zaboravlja na svoje. U poslanici Rimljanima govori, a to je kao nastavak našeg teksta: "Koji je sa desne strane Božje i moli se za nas". Utešna slava našega Spasitelja.
Gospode! U duhu gledamo na Tebe i radujemo se u Tebi. Amin