Juče:
10. maj
I izvede ih napolje do Vitanije... I kad ih blagosiljaše, odstupi od njih, i uznošaše se na nebo. I oni... vratiše se u Jerusalim s velikom radošću. (Lk. 24,50-52)
Prosto je neverovatno, kakve suprotnosti su spojene u ovom događaju vrednom pažnje. Ovde je reč o rastanku, a istovremeno o radosti. Rastajati se od nekog - to je gorka bol. Čak i u narodnim pesmama čujemo da rastanci bole. Video sam muškarce kako plaču, kad su se posle svog odsustva, za vreme rata, ponovo vraćali na front. Kako nam teško pada kad stojimo kod bolesničke postelje drage nam osobe. Ovde se učenici rastaju od Isusa Hrista, koji se vraća nazad u nebeski svet kod Oca.
Koliko uspomena je bilo probuđeno u tom času: kako su sa Gospodom prolazili kroz gradove, sela i polja, kako im je u tihim časovima otvarao tajne Božjeg carstva. Kako je pred njihovim očima činio velika čuda. To sve je sada bilo završeno. "Udaljio se od njih". Ovde očekujemo tugu. Ali, na naše veliko iznenađenje, ovde je reč o "Velikoj radosti". Kako dolazi do toga? Shvatili su, da je njihov Učitelj sada Car iznad svega. Za vreme Hitlerove vladavine, jedan seljak je bio saslušavan od Gestapoa. Pitali su ga, kakva su njegova politička ubeđenja. On je odgovorio: "Ja sam monarhista! Verujem da svu vlast poseduje Isus Hrist. On je Car celog sveta". To što je rekao na nemačkom jeziku, to su učenici potvrdili na aramejskom jeziku.
Gospode! Neka je naš život prosvetljen tvojom slavom. Amin