Juče:
1. april
A kad bi uveče, dođe čovek bogat iz Arimateje, po imenu Josif, koji je takođe bio učenik Isusov. I uzevši Josif telo, zavi ga u platno čisto; I metnu ga u novi svoj grob što je bio isekao u kamenu... (Mt. 27,57-60)
Poseban čovek je ovaj Josif. Živeo je sa smrću. Nije mogao da se reši smrti. Zato je još za života pripremio za sebe grobnicu. Bila je to veoma skupa stvar, jer je taj grob bio usečen u stenu. I egipatski kraljevi su sebi za života gradili grobnice. Oni su gradili piramide, da se i posle njihove smrti održi uspomena na njih. Josif nije imao takve namere. Ništa ne čitamo o sjajnom nadgrobnom kamenu. Možda je često stajao pred otvorom groba i pitao je sam sebe: "Šta će biti sa mnom, kada ovde bude ležalo moje telo?"
Površan čovek današnjice se ponaša tako, kao da će živeti večno. Ko misli i na smrt i zaokuplja se njom u svojim mislima, otvara mu se novi pogled na ništavost sveta. Tako je bilo i sa Josifom. I to ga je teralo ka Isusu. Josif je obožavao svoj grob, ali Isusovom telu ga je rado stavio na raspolaganje. I tako je njegov grob postao spomenik života. Iz njega je Isus vaskrsnuo iz mrtvih. Od tada je Josif smeo da vidi svoj grob u svetlu vaskrsenja. A mi? - Da i mi smemo ovako da gledamo na svoje grobove. Kod groba smemo da pevamo: "Isus živi i ja s Njim, smrti se više ne bojim!" Sada više smrt nema poslednju reč. I mi ćemo vaskrsnuti iz mrtvih. Može ova istina da zvuči preteće - Isusovi učenici se raduju tome.
Gospode! Nećeš moju dušu ostaviti smrti. Amin