ŠTA JE SMISAO ŽIVOTA?
N
akon mnogo godina života ljudi osvrnu se iza sebe i pitaju se zašto su se njihovi odnosi raspali i zašto se osećaju tako prazno iako su možda postigli u životu što su sebi zacrtali. Jednoga igrača bejzbola koji je dospeo do bejzbol dvorane slavnih, pitali su što bi želeo da mu je neko rekao kad je tek počeo igrati bejzbol. Odgovorio je: "Želeo bih da mi je neko rekao da kad dostigneš vrh, da na njemu nema ničega". Mnogi ciljevi otkrivaju prazninu tek nakon godina uloženih u potrazi za njima.
U našem humanističkom društvu, ljudi tragaju za mnogim svrhom, misleći da će u njima naći konačno ispunjenje. Neki od ovih traganja uključuju: poslovni uspeh, bogatstvo, dobre odnose, seks, zabavu, činjenje dobra drugima, itd. Ljudi su svedočili da dok su ispunjavali ciljeve o bogatstvu, odnosima, zabavi i užicima, jedna praznina stalno je bila prisutna unutar njih - praznina koja se nikako nije mogla ispuniti.
PRAZNINA
Mudri car Solomon, iznosi svoja osećanje kad kaže: "Ispraznost nad ispraznošću, ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost" Autor je imao prekomerno bogatstvo, mudrost veću od svih ljudi njegova ili našeg vremena, stotine žena, palače i vrtove koji su izazivali zavist drugih carstava, najbolju hranu i vina, te svakovrsnu zabavu na raspolaganju. U jednom je trenutku rekao da je tragao za svim što mu je srce poželelo. Ipak je sažeo "život pod suncem" (život koji kao da je samo ono što možemo videti očima i iskusiti čulima) u ispraznost!
Odakle takva praznina? Jer nas je Bog stvorio za nešto više od onoga što možemo iskusiti ovde i sada. Salomon je rekao Bogu: "On je stavio večnost u srca ljudi..." U našim srcima mi smo svesni da ovo "ovde i sada" nije sve što postoji.
Svako ljudsko biće u određenom trenutku svoga života se zapita: "Šta ja tražim na ovoj zemlji?". Ili, "U čemu je smisao života?", ili, "Ima li ovaj život uopšte smisla?" Albert Kami jednom reče, "da čovek ne može da živi bez smisla života".
Čovek je stvoren sa svrhom i kapacitetom da živimo u zajedništvu sa Bogom. U našem životu nešto će uvek nedostajati, sve dotle dok ne dođemo u ovo nam namenjeno zajedništvo.
Tako, ako nema zajedništva sa Bogom, u nama onda postoji praznina. Ovu prazninu mnogi osećaju ili opisuju rečima, poput:
"Stalno mi nešto fali..."
"Neki deo kao da u meni nedostaje..."
"Nema mira, kao da stalno za nečim tragam..."
"Osećam da mi nedostaje parče duše..."
"Neki vakum je u meni..."
"Duboko u meni je praznina..."
Ljudi nastoje da na razne načine popune ovu prazninu. Neki pokušavaju da prazninu zatvore novcem - ali ih to ne zadovoljava. Aristotel Onazis, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, reče na kraju svog života da "milioni ne donose uvek ono šta čovek traži od života." Drugi pokušavaju da problem reše drogom, alkoholom, ili seksualnim slobodama. Ali sve te stvari pružaju neko trenutno zadovoljenje, ali se posle toga se čovek oseća još praznije - šuplje.
A neki opet pokušavaju mnogim poslovima, muzikom, sportom, ili budu zahvaćeni težnjom za velikim uspehom. Ne mora biti u svemu ovom ništa loše, ali ništa od toga ne zadovoljava glad koja je duboko u svakom ljudskom biću.
Čak i najprisnije, najromantičnije ljudske veze, ma kako bile lepe, same po sebi na popunjavaju ovu prazninu.
Nju ništa ne može popuniti, osim zajedništvo sa Bogom, jer čovek je stvoren od Boga i za Boga.
Ali, odakle u čoveku ta praznina?
Prema Novom zavetu, ova praznina dolazi otuda što su ljudi i žene okrenuli Bogu leđa, Isus je rekao: "Ja sam hleb života," (Jovan 6:35). Jedini on može da zadovolji našu najveću duhovnu i duševnu glad, jer je on doprineo da se omogući obnova zajedništva sa Bogom - našim Stvoriteljem.
Ako smo iskreni, priznaćemo da svi radimo i ono za šta znamo da je loše - (po)grešno. To što grešimo dokazuje samo jedno: da smo rođeni grešnici.
Suprotnost grehu je svetost - bezgrešnost, i ovu osobinu ima jedino Bog. Ove dve stvari su nespojive. Greh je čovekov veliki problem, on je poput visokog bedema koji ga odseca iz Božjeg zajedništva. Tako, naša najveća potreba jeste uklanjanje ovog bedema greha, a to znači da mi trebamo mogućnost da nam gresi budu uklonjeni - oprošteni.
Tako, naša najveća potreba svakog čoveka jeste oproštenje. Kao što čoveku koji boluje od raka treba lekar, bez obzira da li on to shvata ili ne, tako nama treba oproštenje, bez obzira da li mi to shvatamo ili ne. Baš kao i sa rakom, čovek koji shvati svoju potrebu u boljim je prilikama nego čovek koji je uljuljan u pogrešno osećanje sigurnosti.
Svojom smrću na krstu Isus Hrist nam je osigurao oproštenje greha i darovao nam ponovo mogućnost da budemo uvedeni u zajedništvo s Bogom. Tako je zadovoljio našu najveću potrebu - da ispunimo nezasitnu prazninu u nama - da nađemo smisao života.
Činjenica je da smisao života nećemo pronaći dokle god živimo izvan zajedništva sa Bogom. Neke druge vrednosti mogu pružiti prolazno zadovoljstvo i ispunjenje, ali ono ne traje dugo, jer istinsku vrednost i smisao života možemo pronaći samo kroz zajedništvo sa svojim Stvoriteljem.
Isus je jedini čovek koji je sam odlučio da se rodi, i on je jedan od nekolicine koji je odabrao da umre. Reče on da je isključivi razlog zbog kojeg je došao bio da umre za nas: "Jer Sin čovječiji... dođe da da dušu svoju u otkup za mnoge," (Marku 10:45).
Prema onom šta znamo o raspeću, bila je to jedna od najokrutnijih smrti za koje ljudi znaju. Ciceron ju je opisao "kao najokrutnije i najužasnije mučenje." Isusa su šibali bičem od nekoliko remena na kraju kojih su bile olovne loptice ili kosti. Prema Jevseviju, istoričaru iz trećega veka, "žrtvi su iskakale vene, a mišići i utroba napinjali se do prsnuća." Isus je posle šibanja poneo krst dug blizu tri metra, sve dok nije isrcpljen pao. Kad je došao na mesto razapinjanja, kroz dlanove i noge zabili su mu klinove duge oko 15 cm. Ostavili su ga da četiri sata visi u užasnim bolima.
Novi zavet objašnjava daje za Isusa nešto bilo gore od telesnih boli - to je bila duhovna bol što je, zbog naših greha koje je poneo, bio odvojen od svoga Oca - njegovo zajedništvo sa Bogom je bilo prekinuto. Isus je umro da nas vrati u Božije zajedništvo.
Hrist je umro "za" nas. Reč "za" znači "umesto". Uradio je to zato što nas voli, i što je bio spreman da plati kaznu za sve zlo (grehe) koje smo učinili. Na krstu je uverljivo govorio "Sve to uzimam na sebe."
Učinio je to za tebe i za mene. Kad bismo ti i ja bili jedine osobe na svetu, i tada bi on to uradio za nas. Apostol Pavle je pisao o Božjem Sinu "koji me je zavoleo i sebe predao za mene," (Galatima 2:20). Svoj život je dao kao otkup zato što nas je voleo.
Reč "otkup" dolazi sa pijace robova. Dobar čovek je mogao otkupiti roba i osloboditi ga - ali je prvo trebalo da plati cenu koju je tražio vlasnik roba. Isus je svojom krvlju platio otkupnu cenu da bi mogao da nas oslobodi, od robovanja grehu i ispraznosti. Sada kada sve to znamo nameće nam se prirodno pitanje: Koja je svrha života? Kako mogu naći svrhu, ispunjenje i lično zadovoljstvo u svom životu? Postoji li neki viši cilj koji sve nas vodi? Svako od nas je razmišljao o tome koji je smisao života.
 Dakle, Biblija kaže da svi mi imamo izbor. Možemo nastaviti sami voditi svoje živote (što će kao posledicu imati ispraznost življenja) ili možemo odabrati slediti Boga i njegovu volju za naše živote svim svojim srcem (što će imati kao posledicu život punine, ispunjenje naših želja, zadovoljstvo i olakšanje). Ovaj izbor postoji jer nas naš Stvoritelj ljubi i želi nam najbolje (ne nužno najlakše, ali zato najispunjenije).
Ako ste ljubitelj sporta, i odlučite ići na neku dobru utakmicu. Možete platiti najmanju cenu i dobiti najudaljenija sedišta, na vrhu stadiona ili možete iskašljati nekoliko hiljada dinara i biti kraj same akcije. Tako je i u hrišćanskom životu. Posmatranje iz prve ruke kako Bog radi nije za "nedeljne ili slavske" hrišćane. Posmatranje iz prve ruke kako Bog radi jeste za Hristove učenike koji su celim srcem odustali od svojih vlastitih životnih žudnji kako bi mogli slediti Božju svrhu u životu. Oni su platili cenu (potpuno predanje Hristu i njegovoj volji); oni mogu iskusiti život do punine; oni se mogu suočiti sa sobom, ljudima oko sebe i svojim Stvoriteljem bez žaljenja! Jesi li platio cenu? Jesi li voljan to učiniti? Ako jesi, nećeš više gladovati za životnim značenjem i svrhom...
ŠTA TREBA
DA URADIM SA ISUSOM?
Novi zavet nam objašnjava da treba da nešto uradimo kako bismo prihvatili dar kojeg Bog daje. To šta treba da uradimo jeste da verujemo. Apostol Jovan piše:
"Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život," (Jovan 3:16).
Verovati znači pouzdati se u ono šta znamo o Isusu. To nije slepa vera. Nego, to je pouzdavanje u Osobu. To bi bilo kao pouzdanje mladoženje ili neveste kad na venčanju kažu "Da!" Načini kako se ljudi odlučuju na ovaj korak veoma se razlikuju, a da ti pomognem da se upravo sada odlučiš za taj korak vere, ja ću ti opisati jedan od tih načina. To se može sažeti u tri veoma jednostavne rečenice.
|
|
"Stvorio si nas za sebe
i naša su srca nemirna dok ne pronađu mir u Tebi."
Augustin
U Postanku, prvoj knjizi Biblije, otkrivamo da je Bog stvorio čovečanstvo na svoju sliku (1. Moj. 1:26). To znači da smo više nalik Bogu nego ičemu drugom (ikakvome drugom obliku života).
Takođe, otkrivamo da pre nego što je čovečanstvo zapalo u greh i na zemlju je došlo prokletstvo, sledeće je bilo istinito:
(1) Bog je čoveka učinio društvenim bićem (1. Moj. 2:18-25);
(2) Bog je čoveku dao posao (1. Moj. 2:15);
(3) Bog je imao zajedništvo sa čovekom (1. Moj. 3:8);
(4) Bog je čovjeku dao vlast nad zemljom (1. Moj. 1:26).
U čemu je značaj navedenih tačaka?
Možemo čvrsto verovati da je Bog hteo svima nama dodati ispunjenje u životu, ali sve su ove tačke (naročito čovekovo zajedništvo sa Bogom) imale obratan efekt zbog čovekova pada u greh i posledičnog prokletstva nad zemljom (1. Moj. 3).
U Otkrivenju, posljednjoj knjizi Biblije, na kraju vremena, Bog otkriva kako će uništiti zemlju i nebo kakvo mi poznajemo, te najavljuje večno stanje stvaranjem novog neba i nove zemlje. Tada će obnoviti puno zajedništvo sa otkupljenim čovečanstvom. Nekim će ljudima biti suđeno kao nedostojnima i biće bačeni u Ognjeno Jezero (Otk. 20:11-15). Time će prokletstvo greha biti završeno; neće više biti greha, tuge, bolesti, smrti, boli, itd. (Otk. 21:4).
Vernici će naslediti sve; Bog će prebivati sa njima i oni će biti njegovi sinovi (Otk. 21:7). Tako dolazimo do punog kruga u kojem nas je Bog stvorio da imamo zajedništvo sa njime; čovek je sagrešio i time prekinuo zajedništvo; Bog je obnovio zajedništvo u potpunosti večnim stanjem sa onima koji su ga dostojni.
Znajući ovo, možemo ići kroz život sa ciljem i svrhom koja je "ispunjujuća" a naš biva ispunjen "čvrstim" smislom.
|
