Temeljna pitanja
Život je pun pitanja. Neka su beznačajna, neka ozbiljnija, neka pak veoma važna.
Dok čitaš ove redove možda imaš pitanja o svom zdravlju, svojoj finansijskoj situaciji, svom poslu, svojoj porodici ili svojoj budućnosti.
Ali najveća i najozbiljnija pitanja su o Bogu i tvom odnosu prema Njemu. Ništa u životu nije važnije od toga. Dobro zdravlje, finansijska stabilnost, siguran posao, zadovoljna porodica i perspektivna budućnost su stvari koje ljudi priželjkuju.
Ipak i one su prolazne i na kraju besciljne ako nemaš živu zajednicu sa Bogom. Kad je to jednom jasno i sigurno trajaće zauvek.
Na sledećim stranicama ćeš otkriti zašto je takav odnos nužno potreban i kako je on moguć. Pitanja koja slede toliko su važna i toliko ozbiljna da zahtevaju našu najveću pažnju. Odgovori su takvi da trebaju svakome.
Molim te čitaj ove stranice ozbiljno i pažljivo i ako je potrebno više puta.
Nemoj da propustiš njihovu poruku!
Ima li koga tamo?
Ovo je temeljno pitanje. Ako Bog ne postoji, traganje za Njim je besciljno. Jer onaj koji hoće da dođe Bogu valja da veruje da ima Bog (Jevrejima 11,6). Iako je nemoguće "dokazati" Boga u matematičkom smislu, dokazi za to su ipak uverljivi.
Uzmimo postojanje svemira. Nazvati ga rezultatom "slučaja", postavlja mnoga pitanja, a ne odgovara ni na jedno.
Slično je i s teorijom "Velike eksplozije". Otkuda su došle sirovine? Čak ni "Velika eksplozija" ne može ni iz čega da učini nešto. Ideja o evoluciji je nadaleko raširena, ali je isto tako i slaba.
Kako "ništa" može da se pretvara u "nešto", a da i ne govorimo o svim čudnim i kompleksnim oblicima života na zemlji?
Razne druge teorije su isto tako slabe. Jedino zadovoljavajuće objašnjenje je ovo: U početku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojsijeva 1,1). Naš svet nije nastao slučajnim spajanjem nekakvih sastojaka koji su "oduvek postojali", nego se radi o tome da je svet rečju Božjom svršen, i da je sve što vidimo iz ništa postalo (Jevrejima 11,3). Stvaranje je imalo svoj početak. Bog ga je doveo u postojanje. Jer on reče i postade, on zapovedi i pokaza se (Psalam 33,9). To potvrđuje neverovatni sklad i osmišljeni plan koji može svuda da se vidi, kao i opšti zakoni koji drže sve zajedno, od beskonačnog svemira do mikroskopskih organizama. Ali plan zahteva planera, a zakon zakonodavca - Bog je i jedno i drugo. Bog koji je stvorio svet i sve što je u nemu, on budući Gospodar neba i zemlje (Dela 17,24).
Ipak najjači "dokaz stvaranja" je sam čovek. Za razliku od životinja čovek ima nešto što nazivamo ličnost. On inteligentno rasuđuje, ima savest i može da razlikuje između dobra i zla. On može da ljubi i saoseća. Iznad svega on ima osećaj za bogobojaznost. Otkuda mu te vrednosti? To ne bi mogle da prouzrokuju ni evolucija, ni lavina slučajnosti. Najjasniji odgovor je sledeći: Stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa (1. Mojsijeva 2,7). Čovek nije slučajnost, on je divno stvoren (Psalam 139,14) po Stvoritelju svemira.
Da li Bog govori?
Pitanje je od velike važnosti. Prepušteni sami sebi potpuno smo nesvesni Boga. Možeš li tajne Božje shvatiti ili dokučiti savršenstvo svemogućega? (Jov 11,7) Bog prevazilazi naše shvatanje i zato je potrebno da nam se On sam otkrije.
Stvaranje je jedan od načina na koji On to čini. Nebesa kazuju slavu Božju i dela ruku njegovih glasi svod nebeski (Psalam 19,1). Sama veličina svemira i njegova zapanjujuća uravnoteženost, raznolikost i lepota otkrivaju dosta toga o Bogu koji ga je stvorio. U stvaranju Bog pokazuje ogromnu silu, veliku inteligenciju i veličansvenu maštu. Jer što se na nemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora (Rimljanima 1,20).
Da bismo se sporazumeli jedan s drugim, služimo se rečima. Bog isto tako govori čoveku kroz reči - reči Biblije. Skoro 4.000 puta u Starom zavetu (500 puta u prvih pet knjiga) naći ćemo reči kao što su: "Gospod je rekao", "Gospod zapovedi" i "Gospod reče". Zato se tvrdi da Biblija ne bi od čovečje volje nego naučeni od svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi (2. Petrova 1,21).
Ni u jednoj drugoj literaturi ne možemo naći toliko mnogo jasnih i detaljnih proroštava, koja su se kasnije doslovce ispunila, a izrekli su ih ljudi koji su tvrdili da ih je Bog nadahnuo. Verovatnost da se to objasni pukom slučajnošću je tako mala da je uopšte ne treba uzimati u obzir.
Dalje postoji uticaj Biblije na živote ljudi. Nijedna druga knjiga nema takvu silu da menja živote. Milioni ljudi je tokom nekoliko hiljada godina dokazalo kroz vlastito iskustvo da je zakon... Gospodnji savršen, krepi dušu, svedočanstvo je Gospodnje verno, daje mudrost neveštome. Naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce. Zapovest je Gospodnja svetla, prosvetljuje oči (Psalam 19,7-8).
Ni posle 2.000 godina nijedan stručnjak u bilo kojoj delatnosti nije mogao da opovrgne bilo koje tvrđenje Biblije. Razlog je ovaj: Sve je pismo od Boga dano (2. Timotiju 3,16). Stoga bi trebalo da ga prihvatimo ne kao reč čovečju, nego kao što zaista jeste, reč Božju (1. Solunjanima 2,13).
Kakav je Bog?
Ovo je svakako sledeće pitanje na koje bi trebalo dati odgovor. Prihvatiti da Bog postoji je jedna stvar, ali prihvatanje Boga na poseban način, tj. da nam Bog govori u stvaranju i kroz stranice Biblije je nešto sasvim drugo. Moramo da znamo više kakav je On u stvari.
Biblija nam daje mnoge jasne i potvrdne odgovore na ovo veoma važno pitanje. Evo nekih:
Bog je osoba. Bog nije stvar, sila ili uticaj. On misli, oseća, želi i deluje na načine koji ukazuju da je On živo Biće. On nije samo "neko gore" ili vrsta super-čoveka. A Gospod je pravi Bog, Bog živi i car večni (Jeremija 10,10).
Bog je u množini. Postoji samo jedan istiniti Bog. On kaže: Ja sam prvi i ja sam poslednji, osim mene nema Boga (Isaija 44,6). Ipak, Bog se otkrio kroz Trojstvo. Tri osobe - Otac, Sin [Isus Hristos] i Sveti Duh, u kojem je svako istinski, celokupno i podjednako Bog. Biblija govori o slavi Boga (Filipljanima 2,11). Isto tako piše: Bog beše reč [Isus Hristos] (Jovan 1.1). I dalje: Gospod je duh (2. Korinćanima 3,18). Znači jedan je Bog, ali su tri osobe u Božanstvu.
Bog je duh. On nema fizičkih dimenzija. On nema telo niti ima karakteristike koje se mogu odrediti veličinom i oblikom. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se mole (Jovan 4,24). To znači da je Bog nevidljiv. Boga niko nikad nije vidio (Jovan 1,18). To znači da nije ograničen prostorom i vremenom, nego da je svuda istovremeno prisutan. Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju? Govori Gospod (Jeremija 23,24). Izuzimajući sve ostalo, to znači da je Bog u potpunosti svestan svega što se dešava svuda istovremeno. To ne podrazumeva samo ono što radiš i govoriš, već i svaku misao koja prolazi kroz tvoj um.
Bog je večan. Bog nema početak. Po rečima Biblije: I od veka do veka ti si Bog (Psalam 90,2). Nije bilo vremena kada Bog nije postojao i nikada neće biti vremena kada On neće postojati. Bog sebe opisuje kao onoga koji jest i koji beše i koji će doći (Otkrivenje 1,8). On ostaje zauvek isti, Jer ja sam Gospod, ne menjam se (Malahija 3,6). Sve što je Bog ikad bio On još uvek jeste i zauvek će biti.
Bog je nezavisan. Sva druga bića zavise od ljudi ili stvari i na kraju od Boga, ali Bog je u potpunosti nezavisan od svojih stvorenja. On može da opstane sam po sebi. Niti prima ugađanja od ruku čovečjih, kao da bi onome trebalo što koji sam daje svima život i dihanje i sve (Dela 17,25).
Bog je svet. On je slavan u svetosti, strašan u hvali (2. Mojsijeva 15,11). Ne postoji poređenje sa svetošću Boga. Nema svetoga kao što je Gospod (1. Samuilova 2,2), koji je potpuno bez greške i mane. Biblija kaže o Njemu: Čiste su oči tvoje da ne možeš gledati zla i bezakonja ne možeš gledati (Avakum 1,13). I taj sveti Bog zahteva od nas svetost pojedinačno. Njegova zapovest je nama danas: Budite sveti jer sam ja svet (1. Petrova 1,16).
Bog je pravedan. Biblija kaže: Jer je Gospod pravedan Bog. Blagost i pravda su podnožje prestolu njegovu (Isaija 30,18; Psalam 97,2). Bog ne samo da je naš Stvoritelj i Oslonac nego i naš Sudija, koji nagrađuje i kažnjava u vremenu i večnosti s pravednošću koja je savršena i izvan svake primedbe i rasprave.
Bog je savršen. Njegovo znanje je savršeno. I nema stvari nepoznate pred njim nego je sve golo i otkriveno pred očima onoga kome govorimo (Jevrejima 4,13). Bog zna sve što je u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, uključujući sve naše misli, reči i dela. Njegova mudrost je savršena i izvan svakog našeg shvatanja. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjega kako su neispitivi njegovi sudovi i neistraživi njegovi putevi (Rimljanima 11,33).
Bog je suveren. On je jedini vrhovni vladar svemira i ništa nije izvan Njegove kontrole. Što god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlji (Psalam 135,6). Kod Boga nema nezgoda ili iznenađenja. On piše svetsku istoriju i sve čini po savetu volje svoje (Efescima 1,11). Bogu ne treba savet ili dozvola za bilo šta; šta odluči to učini. Niko Ga ne može sprečiti da učini šta želi. I nema nikoga da bi mu ruku ustavio i rekao mu: "šta radiš?" (Danilo 4,35)
Bog je svemoguć. On je najmoćniji. Po Njegovim rečima: Ja sam Gospod Bog svakog tela. E da li je meni što teško? (Jeremija 32,27) To ne znači da Bog može da učini bilo šta (On ne može da laže ili da se menja, ili da pravi greške, ili da greši, ili da se odreče sebe), ali može da čini sve šta poželi u skladu sa svojim karakterom.
Ovo su samo kratki prikazi stvari koje je Bog otkrio u Bibliji o svojoj prirodi i karakteru. Biblija iznosi i druge istine o Bogu, kao i mnoge druge stvari o Njemu koje mi ne možemo u potpunosti da razumemo. On čini stvari velike i neispitljive, divne kojima nema broja (Jov 5,9). U tom smislu, svemoguć je, ne možemo Ga dosegnuti (Jov 37,23). Ma kakva da je ljudska inteligencija ili rasuđivanje, to se ne može promeniti. Ne bi trebalo ni da nas čudi. Kad bismo mogli da razumemo Boga, On ne bi bio dostojan naše službe.
Ko sam ja?
Pritisci i nevolje u životu teraju mnoge ljude u neumorno traganje za značenjem i svrhom života. Videli smo nešto o tome ko je Bog, ali šta je sa nama? Zašto mi postojimo? Da li ljudski život ima ikakvog značaja ili svrhe?
Da raščistimo prvu stvar. Čovek ne "egzistira" tek tako. On je nešto više od slučajne gomile atoma sa kojom se dogodilo da se na zgodan način uklopila u "paket" koji nazivamo "ljudsko biće". Biblija nam kaže da je mudri i sveti Bog stvorio čoveka. I stvori Bog čoveka po odličju svojemu, po obličju Božjem stvori ga;muško i žensko (1. Mojsijeva 1,27). Čovek je uzvišeniji od nekakve visoko razvijene životinje ili savršenog čoveko-majmuna. On se razlikuje od životinja kao što se životinje razlikuju od biljaka, a biljke od minerala. Po veličini čovek je neznatan u poređenju sa Suncem, Mesecom i zvezdama, ali Bog mu je dao jedinstveno i uzvišeno mesto u svemiru.
To se vidi iz Božje prve zapovesti čoveku: I budite Gospodari od riba morskih i ptica nebeskih i od svega zverinja što se miče po zemlji (1. MojsiJeva 1,28). Čovek je postao Božji lični predstavnik na zemlji, sa autoritetom nad svim ostalim stvorenjima. Ali čoveku je isto tako dato posebno dostojanstvo. Budući da je stvoren "po obličju Božjem" ne znači da je bio stvoren po istoj meri ili obliku kao Bog (videli smo da Bog nema "mere" ili "oblika") niti da je taj čovek umanjen od Boga, posedujući osobine Božje u malim dozama. To znači da je čovek stvoren kao duhovno, racionalno, moralno i večno biće, sa prirodom koja je bila savršena. Drugim rečima, on je bio odraz Božjeg svetog karaktera. Isto tako čovek je rado i stalno izvršavao sve Božje zapovesti i kao rezultat toga živeo u savršenoj zajednici s Njim. Čovek tada nije znao za "krizu ličnosti". On je tačno znao ko je bio i zašto je bio na svetu i s poslušnošću zauzeo mesto koje mu je
Bog dao. Ne samo da je čovek bio sasvim zadovoljan i u potpunosti ispunjen svojim mestom u svetu; nego je i Bog bio zadovoljan s čovekom. To znamo zato što nam Biblija kaže da je Njegov posao stvaranja bio dovršen, sa čovekom kao slavnim vrhuncem. Tada pogleda Bog na sve što je stvorio i gle, dobro beše veoma (1. Mojsijeva 1,31). U tom trenutku istorije savršeni ljudi su živeli u savršenoj sredini, u savršenom odnosu jedan s drugim i u savršenom skladu sa Bogom.
Danas je takvo stanje nemoguće! Šta se desilo?
Gde je greška?
Ispravan odgovor na to pitanje je ovaj: Kroz jednog čoveka dođe na svet greh, i kroz greh smrt (Rimljanima 5,12).
Prvom čoveku i ženi (Adamu i Evi) bila je data velika sloboda, ali i ozbiljno upozorenje: S drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi: jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš (1. Mojsijeva 2,17). To je bio idealni test ljudske spremnosti da posluša šta je Bog rekao, jednostavno zato što je On to rekao. Ali đavo je kušao Evu da ne poveruje i ne posluša Božju reč, i ona je tako učinila. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu te i on okusi (1. Mojsijeva 3,6).
Tog časa "greh je ušao u svet". Kroz promišljenu neposlušnost čovek se odvojio od Boga. Umesto da ljube Boga, Adam i Eva su počeli da Ga se boje: I sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu (1. Mojsijeva 3,8). Umesto da budu ispunjeni sigurnošću, pouzdanjem i srećom, greh koji su počinili učinio je da budu postiđeni, krivi i uplašeni.
Ali Bog je rekao ako Ga čovek ne posluša da će umreti, pa se tako i desilo. Smrt znači razdvajanje, i u jednom trenutku čovek se odvojio od Boga. Duhovno je umro. Isto tako, počeo je da umire i telesno. Sad ima mrtvu dušu i telo koje umire. Ali to nije bilo sve; Adamova i Evina deca su nasledila njihovu iskvarenu prirodu i grešni karakter. Od onda, kao zagađenje u izvoru reke, otrov greha je tekao kroz sve Adamove potomke, i tako smrt uđe u sve ljude, jer svi sagrešiše (Rimljanima 5,12). Zapazi tu važnu reč "svi", koja očigledno uključuje i pisca i čitaoca ovih stranica. Možda se nikada nećemo sresti na ovoj zemlji, ali jedno nam je zajedničko - mi smo grešnici i umiremo. Ako rečemo da greha nemamo, sebe varamo i istine nema u nama (1. Jovanova 1,8). Ako tvrdimo da ne umiremo onda smo nerazumni. Izrugivanje činjenicama ne znači da ih menjamo.
Dnevna štampa, televizijske i radio emisije podsećaju nas na činjenice da je svet u haosu. Lako je osuditi nasilje, nered i nepravilnosti u društvu, ali pre nego što kritikujemo druge upitajmo se da li smo mi bez mane i živimo li životom koji je ugodan svetome Bogu. Da li si ti u potpunosti pošten, čist, ljubazan i nesebičan? Bog zna odgovor i na ta pitanja - isto tako kao što ih i ti znaš! Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju (Rimljanima 3,23). Ti si grešnik rođenjem, po prirodi, u praksi i ličnim izborom, i zato bi trebalo odmah da se suočiš sa činjeninjama - i sa njihovim posledicama.
Da li je greh ozbiljan?
Kada se ustanovi bolest važno je upitati: "Da li je ozbiljna?" Još je važnije postaviti isto pitanje u vezi sa duhovnom bolešću greha. Mnogi ljudi čak sa smeškom priznaju da su grešnici, zato što uopšte ne shvataju šta to znači. Oni se prema grehu odnose kao da je to "jednostavno ljudska priroda", ili se pak skrivaju iza načela: "Pa to svako čini". Ali takve izjave izbegavaju nešto veoma važno: Da li je greh ozbiljna stvar? Evo nekoliko činjenica koje Biblija kaže o tebi kao grešniku.
Izopačen si. To ne znači da si onoliko loš koliko bi mogao da budeš, niti pak da stalno grešiš, a ni da ne znaš da oceniš šta je pravo, a šta krivo, ili pak da činiš stvari koje su ugodne i od koristi. Ali ipak to znači da je greh napao svaki deo tvoje ličnosti - tvoj um, volju, emocije, savest, sklonosti i maštu. Srce je prevarno više svega i opako (Jeremija 17,9). Koren tvojih nevolja nije u tome šta činiš, već je u tome kakav si. Grešiš zato što si grešnik.
Okaljan si. Biblija ovde ne izbegava stvarnost, jer iznutra iz srca ljudskoga izlaze zle misli, preljube, kurvarstva, ubistvo, krađe, lakožstva, pakosti, zloće, lukavstva, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje (Marko 7,21-22). Uočimo da se u spisak ubrajaju misli, reči i dela. To ukazuje da je u Božjim očima svaki greh jednako ozbiljan. Neki ljudi ograničavaju svoje pojmove o grehu na nešto kao ubistvo, preljubu i pljačku, ali Biblija je sasvim jasna i nemamo pravo da mislimo o grehu na taj način. Greh je sve ono što ne stiže da ispunjava Božje savršene zahteve. Greh je sve ono što je manje od savršenstva u našim rečima, mislima i delima. Suočimo se sada s ovim pitanjem: Ko može reći očistio sam srce svoje, čist sam od greha svojega? (Priče 20,9) Da li ti možeš? Ako ne možeš, onda si okaljan.
Prkosan si. Biblija uči: I greh je bezakonje (1. Jovanova 3,4), promišljena pobuna protiv Božjeg autoriteta i zakona. Nijedan društveni zakon te ne tera da lažeš, da imaš prljave misli, ili da grešiš na bilo koji način. Sam izabiraš greh. Biraš da kršiš Božji sveti zakon. Ti ga svesno ne slušaš i to je ozbiljna stvar, zato što je Bog Pravedan sudija, i Bog je svaki dan gotov na gnev (Psalam 7,11). Bog nikada ne može da gleda na greh "kroz prste". Možeš biti siguran da nijedan greh neće proći nekažnjen.
Mali deo Božje kazne stiže greh i u ovom životu (iako mi to ne primećujemo). Ali krajnja kazna će stići posle smrti, na dan suda kada će dakle svaki od nas dati odgovor Bogu za sebe (Rimljanima 14,12).
Kuda idem odavde?
Ima mnogo ideja o tome šta se događa kada umremo. Neki kažu da svi potpuno iščeznemo, neki da svi idemo u raj. Ali u Bibliji ništa ne potvrđuje nijednu od ovih ideja.
Umesto toga čitamo ovo: I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a potom dolazi sud (Jevrejima 9,27). Oni u ispravnom odnosu s Bogom biće dobrodošli u nebo, da budu zauvek u Njegovom predivnom prisustvu. Svi ostali će primiti muku, pogibao večnu od lica Gospodnjega i od slave sile njegove (2. Solunjanima 1,9). Najčešća reč za to, koju Biblija upotrebljava, je "pakao". Evo četiri važne istine o tome:
Pakao je stvaran. To nije nešto što je crkva izmislila. Biblija govori više o paklu nego o raju i ne pruža nam nikakvog razloga da sumnjamo u njegovo postojanje. Ona govori o ljudima koji su osuđeni na pakao i bačeni u pakao (Matej 23,33; Matej 5,29).
Pakao je strašan. On je opisan u Bibliji kao mesto mučenja i peć ognjena, mesto ognja koji proždire i kao večni oganj (Luka 16,28; Matej 13,42; Isaija 33,14; Matej 3,12). To je mesto patnje s plačem i škrgutom zuba (Matej 22,13) i u kojem neće imati mira dan i noć (Otkrivenje 14,11). Ovo su strašne reči, ali i istinite. Oni u paklu odvojeni su od svakog dobra. Bog ih je prokleo i prognao, tako da su odvojeni i od najmanje pomoći i utehe koja dolazi od Njegovog prisustva.
Pakao je konačan. Svi putevi za pakao su jednosmerne ulice. Odande nema izlaza. Između pakla i raja postavljena je velika provalija (Luka 16,26). Strahote, usamljenost i bol pakla nisu s ciljem da očiste, već da zauvek kazne!
Pakao je opravdan. Biblija kaže da će Bog suditi svetu po pravdi (Dela 17,31), On je savršeno pravedan kada šalje grešnika u pakao. Uostalom On im daje ono što su sami izabrali. Oni odbacuju Boga ovde, on odbacuje njih tamo. Oni odlučuju da žive bezbožnim životom sada, On potvrđuje njihov izbor zauvek. Teško da se Bog može optužiti za nepravdu ili nepoštenje!
U svetlu ovih strašnih istina trebalo bi vrlo ozbiljno da razmisliš o pitanju koje je jednom postavljeno grupi ljudi u Novom zavetu: Kako ćete pobeći od presude u oganj pakleni? (Matej 23,33)
Može li religija pomoći?
Čovek se često naziva religioznom životinjom. U "Enciklopediji religije i etike" opisano je stotinu načina na koje su ljudi pokušali da zadovolje svoje religiozne težnje i osećaje. Klanjali si se Suncu, Mesecu i zvezdama, zemlji, vatri i vodi, idolima od drveta, kamena i metala, ribama, pticama i životinjama. Služili su bezbroj bogova i duhova koji su bili proizvod njihove bolesne mašte. Drugi su pokušali da služe istinskog Boga raznim načinima žrtvovanja, ceremonija, sakramenata i obreda. Ipak "religija" kako god bila iskrena ne može nikad rešiti ljudski problem greha, bar iz tri razloga.
Religioznost ne može da zadovolji Boga. Religioznost je pokušaj čoveka da se izmiri sa Bogom, ali svaki takav pokušaj je bezvredan, čak i oni najbolji su pogrešni i neprihvatljivi Bogu. Biblija ne može biti jasnija kad kaže: I sva naša pravda je kao nečista haljina (Isaija 64,6). Bog zahteva savršenost, sama religioznost ne može da ispuni te uslove.
Religioznost nikako ne može da ukloni greh. Tvoje vrline ne mogu nikako da izbrišu tvoje izopačenosti. Dobra dela ne mogu da uklone zla. Ako se osoba izmiri s Bogom to nije od dela da se niko ne pohvali (Efescima 2,9). Znači nikakvo religiozno nastojanje ili iskustvo - činjenje krsnog znaka, veroispovedanje, krštenje, pričest, pohađanje crkve, molitve, darovi, žrtvovanje vremena ili novca, čitanje Biblije ili bilo šta drugo - ne može da ukloni ni najmanji greh.
Religioznost ne može nikada da promeni ljudsku grešnu prirodu. Ponašanje osobe nije pravi problem, nego samo simptom. Glavna stvar ljudske nevolje je problem ljudskog srca koje je po prirodi pokvareno i izopačeno. Posete crkvi i učestvovanje u ceremonijama mogu stvoriti prijatan osećaj, ali te ne mogu učiniti boljim. Ko će čisto izvaditi iz nečista? Niko! (Jov 14,4)
Neke religiozne aktivnosti su "dobre" same po sebi. Npr. dobro je ići u crkvu, čitati Bibliju i moliti se, jer nam Bog kaže da to činimo. Ali ti se ni u kom sličaju ne smeš oslanjati na njih da te izmire sa Bogom. Ne samo da su one bespomoćne da to učine nego pouzdanje u njih, u stvari, dodaje tvom grehu i tvojoj osudi.
Postoji li odgovor?
Postoji! Bog ga je podario. Glavna poruka Biblije se sadrži u ovim rečima: Jer Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni (Jovan 3,16).
Ranije smo videli da pravedan i sveti Bog mora da kazni greh. Ali Biblija nam isto tako govori: Bog je ljubav (1. Jovanova 4,8). Iako Bog mrzi greh, on ljubi grešnika i žudi da mu oprosti. Ali kako da se grešniku pravedno oprosti kada Božji sveti zakon zahteva njegovu duhovnu smrt? Jedino je Bog mogao da reši taj problem i on je to učinio u osobi Isusa Hrista. Otac posla sina da spasi svet (1. Jovanova 4,14).
Bog Sin postao je čovek uzevši na sebe ljudsku prirodu. Iako je Isus postao potpuni čovek, On je istovremeno Bog. Biblija kaže: Jer u Hristu živi svaka punina Božanstva telesno (Kološanima 2,9). On je i dalje u potpunosti Bog kao da nije postao čovek; On je i dalje u potpunosti čovek kao da nije Bog. Isus Hristos je Bogočovek, a Biblija to potvrđuje na više načina. Njegovo začeće je bilo posebno; On nije imao ljudskog oca već je bio začet u utrobi Device čudotvornom silom Svetoga Duha. Njegove reči bile su posebne: ljudi se čuđahu nauci njegovoj jer njegova beseda beše silna (Luka 4,32). Njegova su čuda bila jedinstvena. On je išao naokolo isceljujući svaku bolest i svaku nemoć na ljudima (Matej 4,23). U nekoliko navrata čak je i mrtve podizao. Njegov karakter je bio jedinstven: On je bio u svačemu iskušan kao i mi, osim greha (Jevrejima 4,15), tako da je Bog Otac mogao da kaže o Njemu: Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji (Matej
3,17).
Uočimo poslednju rečenicu! To znači da je Isus kao čovek održao zakon Božji u svemu, pa prema tome ne podleže kazni greha. Ipak On je uhvaćen na osnovu lažne optužbe, osuđen lažnim dokazima i konačno razapet izvan Jerusalimu. Ali Njegova smrt nije bila "hir" ili neizbežna nesreća. Sve je to bilo određenim savetom i promislu Božjem (Dela 2,23). Otac je poslao Sina s tim istim ciljem da plati kaznu greha smrću, a Isus je dobrovoljno došao. Po Njegovim sopstvenim rečima, svrha Njegovog dolaska na svet je: Da dušu svoju u otkup da za mnoge (Matej 20,28). Njegova smrt i Njegov život su jedinstveni.
Zato je bitno da razumeš šta se zbilo kada je Isus umro i šta ta smrt za tebe znači.
Zašto krst?
Celokupno učenje Biblije upućuje na smrt Isusovu. Nasuprot toga, ni Njegov savršeni život, ni Njegovo divno učenje, ni Njegova snažna čuda nisu centar Biblijske poruke. Ona su veoma važna, ali iznad svega Isus je došao na svet da umre. Zašto je Njegova smrt toliko važna? Odgovor je u tome što je On umro kao Zamenik, nosilac greha i Spasitelj.
Isus Zamenik. To pokazuje Božju ljubav. Grešnici su krivi, izgubljeni i bespomoćni, suočeni s Božjim svetim zakonom koji zahteva kažnjavanje svakog greha. Koje su dakle mogućnosti da oni izbegnu pravedni Božji gnev? Biblijski odgovor je da Bog pokazuje ljubav svoju k nama što Hristos dok još bijasmo grešnici umre za nas (Rimljanima 5,8). Kao deo čudotvornog plana izbavljanja Bog Sin dobrovoljno je uzeo mesto grešnika i podneo pravednu kaznu njihovog greha. Bezgrešni Sin Božji dobrovoljno je stradao i umro umesto njih: Pravednik za nepravednike (1. Petrova 3,18).
Isus Nosilac greha. To ukazuje na svetost Božju. Ovde nema ničeg "izmišljenog" u vezi Hristove smrti. Kazna za greh je plaćena u potpunosti. On nije umro samo fizički, već i duhovno. I dok je visio na krstu povikao je: "Bože moj! Bože moj!zašto si me ostavio?" (Marko 15,34) U tom trenutku Bog Otac odvratio je lice od svoga ljubljenog Sina, koji je tada trpeo kaznu odvojenja od Boga. Zapazimo ovde kako se ukazuje na Božju savršenu svetost. Svi gresi pojedinačno moraju biti kažnjeni - ali kada je Isus uzeo mesto grešnika, postao je toliko odgovoran za njihove grehe kao da ih je On sam počinio. Čovek koji je živeo savršenim životom pretrpeo je dvostruku kaznu za okrivljene.
Isus Spasitelj. To pokazuje Božju silu. Tri dana posle Njegove smrti, Hristos je posvedočen za sina Božjega Duhom svetinje po vaskrsenju iz mrtvih (Rimljanima 1,4). On pokaza sebe živa mnogim istinitim znacima, Hristos usta iz mrtvih, i već više ne umire; smrt više neće ovladati njime (Dela 1,3; Rimljanima 6,9). Podižući Hrista iz mrtvih Bog je moćno pokazao da prihvata Njegovu smrt umesto grešnika kao potpuno i savršeno plaćanje kazne greha i kao temelj na kome On može da ponudi puno i slobodno oproštenje onima koji bi inače bili osuđeni da provedu večnost u paklu.
Ali kako se to odnosi na tebe? Kako se ti možeš izmiriti s Bogom? Kako Hristos može da postane tvoj Spasitelj?
Kako mogu da se spasem?
Pročitavši ovo do sada, da li zaista želiš da budeš spasen? Da li želiš da se izmiriš s Bogom po bilo koju cenu? Ako ne želiš, onda nisi shvatio važnost onoga što si pročitao. Trebalo bi ih ponovo čitati polako i pažljivo, tražeći od Boga da ti otkrije te istine. Ako ti je Bog pokazao tvoju potrebu, i imaš želju da se spasiš, onda se obrati Bogu u pokajanju i verom u Gospoda našega Isusa Hrista (Dela 20,21).
Moraš se pokajati. To znači potpunu promenu u odnosu na greh. Mora doći do promene u mislima. Moraš priznati da si grešnik, buntovnik protiv svetog i ljubaznog Boga. Mora doći do promene srca, istinska žalost i stid zbog podlosti i prljavštine tvoga greha. Zatim treba biti voljan ostaviti i promeniti pravac svog života. Bog podstiče ljude da čine dela dostojna pokajanja (Dela 26,20). Ti to možeš da učiniš. Bog neće oprostiti nijedan greh koji nisi spreman da odbaciš. Pokajanje znači ići u novom smeru, tražeći svim srcem put koji je po Božjoj volji.
Moraš imati veru u Hrista. Pre svega to znači prihvatiti de je Isus Hristos, Sin živoga Boga (Matej 16,16) i da umre za bezbožnike (Rimljanima 5,6). Drugo, to znači verovati da je Hristos svojom silom i ljubavlju sposoban i spreman da te spasi. Treće, podrazumeva tvoje stvarno pouzdanje u Hrista, oslanjajući se na Njega samoga i nikoga više da te izmiri s Bogom. Tvoja ponosita priroda će se i dalje boriti protiv odbacivanja tvoje lične "dobrote" ili religije. Ipak, drugog izbora nemaš. Moraš prestati s pouzdavanjem u bilo šta drugo osim u Hrista, koji može uvek spasiti one koji kroz nega dolaze k Bogu (Jevrejima 7,25).
Ako ti je Bog ukazao na tvoju potrebu i dao tu želju, onda se okreni Hristu - učini to sada! Najbolje bi bilo da Mu se moliš glasno, što će ti pomoći da budeš jasniji u onome šta činiš. Priznaj da si krivac, izgubljeni i bespomoćni grešnik, i svim svojim srcem traži Hrista da te spasi, i zauzme svoje pravo mesto kao Gospodar tvoga života, pomažući ti da se okreneš od greha i da živiš za Njega.
Biblija kaže Jer ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spašen (Rimljanima 10,9; Rimljanima 10,13). Ako se uistinu pouzdaješ u Hrista kao u svog Spasitelja i priznaješ Ga za Gospoda, možeš da prisvojiš ova obećanja za sebe.
Kojim putem sada?
Ako se pouzdaješ u Hrista, postoje mnoge divne stvari kojima se možeš radovati. Na primer, sada si u izmirenom odnosu sa Bogom; Biblija to naziva opravdanjem i kaže: Opravdavši se dakle verom imamo mir s Bogom kroz Gospoda svojega Isusa Hrista (Rimljanima 5,1). Kroz Hrista je tvojim gresima zadan smrtonosni udarac: Imenom njegovim primiće oproštene greha svi koji ga veruju (Dela 10,43). Sada si član Božje porodice. Svima koji se pouzdaju u Hrista dade im vlast da budu sinovi Božji (Jovan 1,12). Večno si siguran: Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu (Rimljanima 8,1). Bog je lično ušao u tvoj život u osobi Svetoga Duha: Duh onoga koji je podigao Hrista iz mrtvih živi u vama (Rimljanima 8,11). Kako su to velike istine!
Sada bi trebalo da rasteš u duhovnom životu. Evo četiri važne stvari na koje bi trebalo obratiti pažnju:
Molitva. Sada možeš da razgovaraš sa Bogom kao sa svojim Ocem. To je nešto što nikad ranije nisi mogao. Možeš da Mu služiš, hvaleći Ga zbog Njegove slave, sile, svetosti i ljubavi. Svakodnevno možeš da tražiš Njegovo oproštenje. Čak ni oni koji postanu deca Božja nisu savršeni ali, ako priznajemo grehe svoje veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše i očisti nas od svake nepravde (1. Jovanova 1,9). Možeš Mu svakodnevno zahvaljivati za Njegovu dobrotu prema tebi. Ima mnogo stvari za koje ćeš hteti da Mu zahvališ, uključujući darove svakodnevnog života koje uzimamo zdravo za gotovo. Naročito ćeš biti zahvalan što te je spasao, primio u svoju porodicu i što ti je dao večni život. To ti nikada neće biti teško da učiniš! Sada možeš da tražiti Njegovu pomoć, snagu i vođstvo, kako za sebe, tako i za druge. Posebno ćeš želeti da se moliš za druge koji su daleko od Boga kao što si i ti nekad bio.
Čitanje Biblije. U molitvi mi govorimo Bogu, u Bibliji Bog govori nama. Stoga je veoma važno da je čitaš svakoga dana: Istražujte što je Bogu ugodno (Efescima 5,10). Dok to činiš, traži da ti Bog pomogne da razumeš njeno značenje i da poslušaš njeno učenje: Da u njemu uzrastete za spasenje (1. Petrova 2,2).
Zajedništvo. Sada pošto si postao član Božje porodice, On želi da se redovno sastaješ sa svojom braćom i sestrama u Gospodu: Ne ostavljajući skupštine svoje... nego ohrabrujući jedan drugoga (Jevrejima 10,25). To znači pridruženje lokalnoj crkvi - učini to što pre. Izbor prave crkve nije uvek lak, svakako se potrudi da nađeš onu koja jasno veruje i uči Biblijske istine koje si ovde pročitao. Osoba koja ti je dala ovu knjižicu može ti u tome pomoći. U svojoj lokalnoj crkvi saznaćeš mnogo više o Bogu, jer ti iskustvo drugih može mnogo pomoći. Razumećeš važnost Božjih naročitih uputstava o biblijskom krštenju i Večeri Gospodnjoj, otkrićeš radost u delenju svojih darovitih sposobnosti i talenata koje ti je Bog dao s drugima. Tebi treba crkva i crkva treba tebe.
Služenje. Sada će to biti tvoja privilegija da služiš Gospodu Bogu svojemu iz svega srca svojega i sve duše svoje (5. Mojsijeva 10,12). Prisećajući se uvek da Bog spasi nas i prizva zvanjem svetim (2. Timotiju 1,9). Daj svetosti apsolutno prvenstvo: Jer je ovo volja Božja, svetost vaša (1. Solunjanima 4,3). Zatim nastoj da svoje posebne darove upotrebiš u Božjoj službi, imajući u mislima da smo sazdani u Hristu Isusu za dela dobra (Efescima 2,10). Na kraju, pazi na prilike koje ti se pružaju da kažeš drugima šta ti Gospod učini, i kako te pomilova (Marko 5,19). Govoriti drugima o Hristu nije samo dužnost onih koji se uzdaju u Njega, već i jedno uzbudljivo iskustvo.
Od sada nastoj da živiš na takav način da u svakom delu svoga života objavite slavna dela onoga koji vas dozva iz tame k čudnome videlu svome! (1. Petrova 2:9)
