Priče Solomunove 7
Glava 7
Mudrost čuva od zavođenja
1 Sine, čuvaj reči moje, i zapovesti moje sahrani kod sebe. 2 Čuvaj zapovesti moje i bićeš živ, i nauku moju kao zenicu očiju svojih. 3 Priveži ih sebi na prste, napiši ih na ploči srca svog.
4 Reci mudrosti: Sestra si mi; i prijateljicom zovi razboritost, 5 Da bi te čuvala od žene tuđe, od tuđinke, koja laska rečima.
6 Jer s prozora doma svog kroz rešetku gledah, 7 I videh među ludima, opazih među decom bezumnog mladića, 8 Koji iđaše ulicom pokraj ugla njenog, i koračaše putem ka kući njenoj, 9 U sumrak, uveče, kad se unoća i smrče; 10 A gle, srete ga žena u odelu kurvinskom i lukavog srca, 11 Plaha i pusta, kojoj noge ne mogu stajati kod kuće, 12 Sad na polju, sad na ulici, kod svakog ugla vrebaše.
13 I uhvati ga, i poljubi ga, i bezobrazno reče mu: 14 Imam žrtve zahvalnea), danas izvrših zavete svoje; 15 Zato ti iziđoh na susret da te tražim, i nađoh te. 16 Nastrla sam odar svoj pokrivačem vezenim i prostirkama misirskim. 17 Okadila sam postelju svoju smirnom, alojom i cimetom. 18 Hajde da se opijamo ljubavlju do zore, da se veselimo milovanjem. 19 Jer mi muž nije kod kuće, otišao je na put daleki, 20 Uzeo je sa sobom tobolac novčani, vratiće se kući u određeni dan.
21 Navrati ga mnogim rečima, glatkim usnama odvuče ga. 22 Otide za njom odmah kao što vo ide na klanje i kao bezumnik u puto da bude karan, 23 Dokle mu strela ne probije jetru, kao što ptica leti u zamku ne znajući da joj je o život.
24 Zato dakle, deco, poslušajte me, i pazite na reči usta mojih. 25 Nemoj da zastranjuje srce tvoje ne puteve njene, nemoj lutati po stazama njenim. 26 Jer je mnoge ranila i oborila, i mnogo je onih koje je sve pobila. 27 Kuća je njena put paklenib) koji vodi u kleti smrtne.
