• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Većina kritičara Biblije, ali i neki hrišćani, imaju veoma "uzak" stav, kada pristupaju tumačenju biblijskog teksta, kažu: "Piše šta piše i znači šta piše!" Ili govore: "Nema potrebe tumačiti Bibliju. Samo je čitaj i čini što ti se govori..." Mnogi hrišćani kada kažu da nema potrebe tumačiti Pismo, zapravo žele reći da Biblija nije knjiga umotana u veo tajni. "Pa," kažu oni, "i onaj sa samo pola mozga može čitati i razumeti Bibliju. Mnogi teolozi samo kopaju po izvoru dok ga sasvim ne zamute, da se voda više ne može piti. Posle njih, šta je bilo jasno postaje nejasno..."

U ovom protestu ima mnogo istine. Međutim, ovakav pristup nije uvek na mestu, jer npr. kada Isus govori o "kopanju oka" i "odsecanju noge" (Mt. 5,29-30), da li to onda znači doslovnu primenu toga. Ako je to istina, onda ruku na srce, svi iskreni hrišćani bi trebali biti jednooki i sakati. Činjenica je da taj Isusov govor ima određeno značenje i primenu, a do kojega se može doći samo pravilnim tumačenjem Njegovih reči.

Dakle, Biblija nije i ne sme biti nejasna knjiga, no, samo pod uslovom da se pravilno proučava i čita. Zaista, najveći i najozbiljniji problem koji ljudi imaju sa Biblijom nije u njihovom nedostatku razumevanja, već što isuviše dobro razumeju! To što razumeju, uopšte im se ne dopada, jer se kosi sa njihovim predrasudama - religijom ili filozofijom.

Istina je dakle da mnoga pogrešna razumevanja nastaju zbog ličnih predrasuda samog čitaoca Biblije. Na primer, kad osoba koja je odrasla u našoj kulturi pročita o zajednici, crkvi, bogosluženju, odmah pomisli na ljude koji sede u građevini sa klupama i zvonicima. Međutim, to uopšte nije slika ni crkve ni bogosluženja o kojoj piše Novi zavet. Kada apostol Pavle kaže: "... i ne starajte se za telo - kako ćete zadovoljiti požude" (Rim. 13,14 EČ). Reč "telo" se automatski smatra fizičkom pojavom te požude tako ispadaju telesne slasti. Ipak, kada Pavle koristi reč "telo", on retko misli na telo u tom smislu. Za njega je "telo" duhovna slabost, duhovna teškoća, čovekova borba, ono što nazivamo "grešnom čovekovom prirodom".

Zbog toga što ne raspolažemo potpunim informacijama o biblijskom tekstu, često se događa, i protiv naše volje, da čitajući Pismo napravimo pogrešno tumačenje, tj. izvedemo pogrešne zaključke ili čak vidimo kontradikcije. Iz tog razloga, ako se želimo ozbiljno baviti Biblijom onda moramo poznavati neke propisane naučne principe tumačenje literarnih dela. Disciplina koja se bavi ovim pitanjem se naziva "hermeneutika".

Reč "hermeneutika"^[1] se često koristi za celo polje tumačenja Biblije, uključujući i egzegezu,^[2] a i u užem smislu, za traženje značenja starog teksta u savremenim okolnostima, tj. njegovom primenom.

Hermeneutika kao naučna disciplina od velike je važnosti. Ako je Biblija od Boga nadahnuta (2. Tim. 3,16), onda je njeno tumačenje vrlo bitno u dokazivanju istinitosti te tvrdnje. Važnost pravilnoga tumačenja je naglašena u samoj Bibliji (npr. Mt. 9,13; Mt. 12,3-8; Mt. 21,42; Mt. 22,23-32). Hrist je učenicima dao merodavno tumačenje Pisma. Štaviše, zbog tumačenja Staroga zaveta, Isus je i došao u sukob sa farisejima. Dok su farizeji sve tumačili Zakonom, Isus je naglasio svedočanstvo Pisma o Mesiji. Fariseji su Zakon učinili konačnim Božjim otkrivenjem, dok je on, kako Pavle kaže, predslika budućih stvari. Iz zakonskih odredbi može se dokučiti finalno moralno stanje čoveka kojeg je Mesija spasio od greha. Zakon, dakle, upućuje na Mesiju.

Farisejima je Zakon postao samom sebi cilj, put spasenja delima, i tako su upali u sotoninu zamku; sotona je zainteresovaniji za Božji sud, nego za spasenje koje nudi Bog. Štaviše, fariseji su, u nameri očuvanja svoga položaja, vlastitu predaju postavili na isti nivo sa Rečju Božjom i tako iskrivili Božju objavu. Isus je hteo ispraviti to izvrtanje Staroga zaveta i pokazati im da je celi Stari zavet upućivao na Mesiju, koji je Njegovo konačno ispunjenje.

Rezultat našeg proučavanja Biblije je višestruk, on nas prvo informiše, tj. pruža nam razumevanje Božjeg karaktera (teologija) a zatim, kroz primenu tumačenja menja naše življenje (etiku). No, pri tumačenju Pisma važno je uvek sačuvati ravnotežu, a to jedino moguće ako svako tumačenje je provereno opet samim Pismom kao celinom, jer je ono jedino merilo apostolske doktrine.

Cilj tumačenja Pisma je jedan i jasan. Cilj je dakle, veoma praktične prirode: duhovna i etička uputstva onima koji veruju u Boga Biblije. Doktrine Biblije su usko povezane sa moralnim (etičkim) zahtevima, i ovo je ujedno osnovna suština poruke Biblije. Cilj i namera Biblije nije da nam pruži pouku ili dokaze o raznim područjima nauke, kao što je npr. arheologija, genetika, kosmologija, i sl. Biblija nam pruža objavu Boga i Njegove volje, i izaziva nas da nešto lično sa tom objavom i učinimo.

Osnovni preduslovi za ispravno razumevanje biblijskog teksta bi bili sledeći:

I. Vođstvo Božjeg Tumača

Sveti Duh je tumač, jer je On i autor Pisma (Jn. 16,12-15). Iz toga sledi da onaj ko želi ispravno tumačiti Pismo, mora u sebi prvo posedovati dar Svetoga Duha, tj. mora biti obraćen - nanovorođen. Pošto Pismo samo sebe objašnjava i ne može ga se objasniti (tačno tumačiti) ni jednim standardom ili merilom nametnutim spolja, kao što su npr. načela neke filozofije ili neke druge religije. Ovakav pristup neminovno vodi u zabludu.

II. Pismo tumači samo sebe

Iza velike raznolikosti prisutnih književnih oblika u Bibliji, nalazi se osnovno jedinstvo naučavanja. To jedinstvo postoji zbog činjenice da je Bog, Sveti Duh, sam autor svih spisa. Obzirom da je isti Duh nadahnuo i Stari i Novi zavet, oni ne mogu biti protivrečni, jer Bog sebi ne protivreči.

Pri svakom tumačenju u obzir valja uzeti istorijsku i gramatičku pozadinu teksta. Postoje dva osnovna načina bavljenja tekstom: (1) Dati gramatičko-istorijsko tumačenje (koje pokušava odrediti šta je određeni odlomak značio za njegove prve čitaoce). (2) Dati teološko tumačenje (što danas za nas znači određeni odlomak).

Gramatičko-istorijsko tumačenje

Uravnotežena egzegeza treba poštovati neke od sledećih činjenice:

1) Složenost hebrejskog jezika

Mi danas imamo ozbiljan problem, jer reči u hebrejskom jeziku imaju šire značenje od naših. To je lako shvatljivo jer kako se reči razvijaju (u modernim jezicima), one teže sticanju užeg značenja. Otuda izraz "proslavljati Boga" koji je izvorno značio: "otkriti Božju karakter ili moć (Njegovu slavu)" što dovodi do toga da je On hvaljen, danas je zadržao samo ovaj poslednji deo značenja. To znači da nekome ko nije upoznat sa biblijskim shvatanjima, trebamo objasniti potpuno značenje reči. Drugi primer je reč "blagoslovljen", iako je hrišćani često upotrebljavaju, mnogi je ne mogu ispravno protumačiti. Pridev znači "dostojan hvale". U tom smislu je Bog "blagoslovljen". No, "blagosiljati, blagosloviti Boga", znači "zahvaliti Bogu", jer je On dostojan hvale, budući smo Ga prepoznali kao izvor svega što dobijamo i posedujemo. "Blagosloviti nekoga" dovodi do njegova duhovnog i fizičkog blagostanja, na Božji poticaj (Božjim posredovanjem). Ako je osoba onda "blagoslovljena", to u širem smislu reči znači, da je radosna ili srećna. Odatle je i izraz "blagoslovljeni milosrdni", i sl.

Dalje, hebrejski jezik teži čestoj upotrebi glagola, radi opisa neke radnje, dok mi upotrebljavamo samo nekoliko, a ostalo se podrazumeva. Na primer, u hebrejskom bi stih mogao glasiti: "otvorio je svoja usta i govorio". U hebrejskom nema naročito značenje koje bi bilo pridodano i bili bismo u pravu prevodeći to jednostavno kao "govorio je".

Važno je zapaziti koje se hebrejske reči, fraze i izrazi upotrebljavaju (sintaksa).^[3] Svaka ispravna egzegeza mora biti temeljena na analizi teksta (Gal. 4,4-5). Mora se uzeti u obzir, npr. istorijsko značenje reči, tj. njena promena značenja u odnosu na hebrejski način razmišljanja. To što je Novi zavet napisan grčkim, ne znači da misao i dalje nije hebrejska. Da bi se načinila ispravna egzegeza Novoga zaveta, potrebno je poznavanje Staroga zaveta.

I Stari i Novi zavet bili su prvenstveno pisani za hebrejsko govorno područje, ili za one koji su upoznati sa hebrejskim pojmovima (npr. pagani koji su posećivali sinagogu). Oni su mogli ispravno protumačiti značenja koja je zahtevao određeni tekst, ili deo teksta. Isto načelo ogleda se u tome da su Jevreji u stanju čitati hebrejski tekst bez znakova za samoglasnike. Hebrejski um je naučen i vidi sve potrebne samoglasnike.^[4] Nažalost, mi to ne možemo pa nam čitanje stvara probleme. Kad god se hebrejska misao prevede na neki drugi jezik (uključujući i grčki), ona gubi nešto od svoje savitljivosti. Ustvari, činjenica je da nerazumevanje hebrejske misli i jezika je dovelo do nastanka nekih od najvećih jeresi u crkvi: sabelijanizma i arijanizma, opravdanja delima, transsupstancijacije, itd.^[5]


2) Važnost konteksta

Kontekst uvek valja uzeti u obzir. Postoji i bilo je mnogo zlo upotreba u vezi sa ovim pravilom. Ne može se, na primer, upotrebiti tekst u Kološanima 2,21 da bi se propovedalo o trezvenjaštvu. Mispa (posmatračnica) u Prvoj Mojsijevoj 31,49 ne odnosi se na utešnu zaštitu, već na pretnju.

Kritičari najčešće u svom dokazivanju kontradikcija u Bibliji upravo vade stihove iz konteksta i tako ih sučeljavaju, a ovo je krajnje neozbiljan pristup biblijskom tekstu, i svakako više govori o njihovoj sujeti i predrasudama, nego li o ozbiljnoj nameri da shvate biblijski tekst.


3) Razlikovanje književne vrste

Književna vrste, tj. način na koji se govori o nečemu, takođe treba uzeti u obzir. Većina modernih prevoda, pretvara ove literarne veštine u jezik koji zvuči nama više prirodno i savremeno, i tako se izgubi deo originalne poruke. Književne vrste koje se mogu naći u Bibliji bi bile sledeće:

a) Sažetost stila - Novozavetni pisci, a većina su bili Jevreji, vole koristiti skraćenice koje se temelje na pretpostavljenom detaljnom poznavanju Staroga zaveta kod čitaoca. Pavle se poziva na Hrista kao na "našu pravednost", čime podrazumeva da je Hrist osnova našega ispravnog odnosa sa Bogom (posredovanjem Njegove žrtve). Drugi primer ovoga nalazi se u Jovanu 3,16: "Jer je Bog tako ljubio svet da je dao (kao žrtvu za greh) svog jedinorođenog Sina (tj. Sina kojeg je ljubio)". Treba takođe spomenuti selektivnost genealogije (Mt. 1,1-15), otuda neke razlike u Mateju i Luki.

b) Hebrejski superlativi - Pesma nad pesmama, je tipičan hebrejski superlativ koji znači: najveća pesma. Ili čitamo da "Niniva bijaše grad velik do Boga" (Jona 3,3) još je jedan hebrejski superlativ, a znači: vrlo veliki grad. Izraz "Car careva" znači: Vrhovni Car ili Jedini Car.

c) Ironija - Ismejavanje se koristi da bi se reklo nešto suprotno onome što bi se trebalo reći ili što je istina (npr. vidi 1. Car. 18,27; 1. Car. 22,15).

d) Litota - To je ublažavanje značenja nekim slabijim izrazom, ili negirajućim oblikom suprotnog značenja. Neki primeri: "Nalažući vam ovo ne mogu da vas hvalim, jer se ne sastajete na bolje, nego na gore." (1. Kor. 11,17 EČ). "Ali svi nisu poslušali evanđelje." (Rim. 10,16 EČ). Lilota je česta u Delima apostolskim (npr. Dela 12,18; Dela 15,2; Dela 19, 24; Dela 21,39).

e) Hiperbola - Preterivanje ili preuveličana tvrdnja za koju se ne očekuje da bude shvaćena doslovno. Na primer: "A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje - kad bi se zapisalo jedno po jedno - mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami svet." (Jn. 21,25 EČ).

Hebrejski jezik vrlo se rado služi ovim literarnim sredstvom. Često se i ne primeti koliko izreka ili stihova u Psalmima ima oblik hiperbole. U Starom zavetu čitamo o Bogu koji "ljubi Jakoba i mrzi Ezava", a u Novom zavetu o "ljubavi prema Bogu, a mržnji prema roditeljima" (Lk. 14,26). U Danilu 3,4 nam je rečeno da su "ljudi svih jezika i govora štovali zlatni lik koji je podigao Nabukodonozor." Ovde je rečeno "svaki u njegovom carstvu", a ne svaki na svetu.

Drugi je oblik hiperbole očito odbacivanje priznavanja sporednog uzroka. Kada je rečeno da je Bog učinio ovo, ili da je Bog učinio ono. Skloni smo razlikovati sporedne uzroke. Premda je odluka Božja, On se ipak poslužio različitim oblicima posredništva da bi postigao svoj cilj: prirodnim pojavama, npr. vetrom, vatrom, nad prirodnim posrednicima, npr. anđelima, te ljudskim posrednicima, npr. persijskim carem Kirom.

f) Ponavljanje - Mnogo se toga ponavlja, naročito u starim knjigama, npr. u Prvoj Mojsijevoj. Ponekad se takvim ponavljanjem naglašava misao, ali one često upućuju samo na drevnost teksta. Korisno je znati nešto o osnovnim pravilima hebrejske poezije. Na primer, obično drugi stih ponavlja ono što je bilo naglašeno u prvom stihu (npr. Am. 4,4-13; Jezek. 21,27). Učini li nam se da su dva stiha u kontradikciji jedan sa drugim, verovatno imamo loš prevod zasnovan na iskrivljenom tekstu.

g) Metonimija - Ovo je retorički oblik, a znači nazivanje nekog predmeta ili pojave rečima koje označavaju neki drugi predmet ili pojam, ali koji stoji u odnosu s prvim (npr. palica vladalačka (vlast), mač (rat), obrezani (jevreji), neobrezani (pagani), san (smrt), itd.

h) Sinegdoha - Ovo je pesnički oblik u kojemu se uzima deo iz celine nečega da označi tu celinu), npr. jedro umesto lađa. U Luki 24,44 izraz "Psalmi" označava i druge knjige (treći deo starozavetnoga kanona). U Delima "lomiti hleb" znači "piti vino, lomiti hleb i jesti ga" (prilikom Gospodnje večere). Izraz "narodi" u Mateju 25,32 verovatno znači "raspršenost (dijaspora - raseljeništvo) među narodima" (usp. Jezek. 20,38-44), a "Italija" u Jevrejima 13,24 verovatno znači "Rim".

i) Metafora - To je opisni izraz predmeta ili dela koji se ne tumači doslovno. U hebrejskom reč mašal može označavati metaforu, kao i (u širem značenju) priču, usporedbu, alegoriju i tipologiju. Primeri nekih opažavajućih usporedbi, primerice su: drška Golijatovog koplja koja je izgledala poput tkalačkog vratila (1. Sam. 17,7); pojavu nalik ognjenom oblaku koju su Izraelci videli iznad šatora (4. Moj. 9,15), mesec koji će u poslednjim danima poprimiti boju krvi (2. Kor. 2,31); hroničnu bolest koja je poput trna zabijenog u telo (2. Kor. 12,7). Neki od primera afektivne usporedbe su: Jeremijina duševna bol koju je osećao poput neisceljive rane (Jer. 15,18), kao i muka psalmiste zbog koje je isti imao dojam da se utapa u vodopadu (Ps. 42,8).

j) Usporedba i alegorija - Radi se o reči ili izrazu upotrebljenom u prenesenom smislu na temelju neke sličnosti, zapravo, to je skrivena usporedba u kojoj je ispušteno ono u čemu je sličnost. U ovakvom slučaju se mora odrediti sadržaj usporedbe, a ne zadržavati se nepotrebno na pesničkom obliku. Usporedba se može koristiti samo sa ograničenjima koja nameće Biblija. Ne sme se, na primer, pretpostaviti da su sve parabole - usporedbe - obavezno alegorije. To je klasična greška Augustinovog tumačenja usporedbe o milostivom Samarjaninu (Lk. 10,25-37): Adam je čovek koji je pošao iz Jerusalema u Jerihon, Samarjanin je Hrist, gostionica Crkva, gostioničar Pavle, itd. Kod čitanja usporedbe, uvek moramo pitati šta je njena glavna misao, šta autor njome pokušava reći, ili kakav odgovor očekuje od čitatelja? Usporedba, za razliku od alegorije, u suštini je priča koja u sebi sadrži određena poređenja sa kojima se čitalac može poistovetiti. Usporedba ga izaziva i zahteva njegov odgovor.

To, međutim, ne znači da ni jedna parabola nije alegorija. Isus se često služio alegorijama. Usporedbe o sejaču, dobrom pastiru, ili lozi, su očigledni primeri alegorije. Međutim, moramo biti pažljivi pri odgonetanju, jer na primer, iako loza često označava Izrael, to nije slučaj i u Prvoj Mojsijevoj 40,9-10 i Sudije 9,12. Vrlo često kvasac označava nešto loše, ali u Mateju 13,33 verovatno nije tako, jer u Danilu 2,35 je isti izraz upotrebljen u istom kontekstu: za označavanje rasta Nebeskoga carstva koje će ispuniti čitavu Zemlju.


4) Biblijska pozadina

Poznavanje vremena i prostora u kojem je nastao biblijski tekst, takođe je od presudne važnosti za njegovo ispravno razumevanje. Na primer.

• Prva Samuilova 12 i Propovednik 11,4 pretpostavljaju određeno poznavanje topografije Palestine.
• Jakov 5,7 pretpostavlja osnovno poznavanje klime u Palestini.
• U Delima 23,23 poznavanje mesnih običaja je od neprocenjive vrednosti.
• U evanđeljima, npr. u Mateju, se nalaze smernice (aluzije) na seoski život (vidi Mt. 11,30 i Mt. 9,5).

Mnoge nejasnoće kod današnjih čitalaca Biblije nastanu zbog toga jer o biblijskom tekstu razmišljaju sa tačke današnjeg vremena, iz perspektive svoje kulture, običaja i vrednosti. Način života od pre par vekova na bliskom istoku i naš današnji (zapadni) stil života, su dve potpuno različite i nepomirljive stvari.

Teološko tumačenje

Cilj ovoga tumačenja je stavljanje teksta u kontekst čitave objave date u Pismu. Na primer, za shvatanje Novoga zaveta, potrebno je tražiti ono što mu prethodi u Starom zavetu, npr. Matej 25,31-46 pretpostavlja poznavanje Jezekilj 20,33-44.

Ukoliko se želi ispravno razumeti biblijski tekst, treba biti jasno da se on ne može tumačiti ikakvim paganskim sredstvom tumačenja. Pod "paganskim", se misli na svako van biblijsko načelo tumačenja. Ovakva načela nemaju mesta u ozbiljnim egzegetskim postupcima kojima se služi onaj ko želi ostati veran biblijskoj misli, oni su pretpostavke filozofija stranih biblijskoj misli, npr. gnosticizam, Kantova misao, Hegel, teorija evolucije, pozitivizam, egzistencijalizam. Kritičari Biblije najčešće na ovakav način sagledavaju njene teološke postavke i otuda u Bibliji vide nejasnoće i kontradikcije. Oni ne primenjuju princip: Pismo tumači samo sebe.

No, da bi dobili ispravno teološko značenje nekog teksta, na umu trebamo imati sledeće činjenice:


1) Razumevanje jevrejske teološke misli

Jevrejski um ima poseban teološki pristup Pismu, i ovo je često vidljivo naročito u Novom zavetu. Rabini su učili da se Pismo može tumačiti na četiri moguća načina:

a) Jasno značenje teksta (heb. pšat): Gramatičko-istorijska egzegeza.

b) Aluzija (heb. remez). Reč, izraz ili drugi element u tekstu aludira na istinu koja nije sadržavana u prvom tumačenju. Matej često upotrebljava ovo tumačenje, npr: "Tamo dođe i nastani se u gradu zvanom Nazaret (Necaret), da bi se ispunilo što je rečeno po proroku: Bit će zvan Necer (Mladica)" (Mt. 2,23).

c) Interpretivno navođenje (heb. midraš pešer): spajanje prevoda i tumačenja. Pavle često pravi modifikacije teksta kako bi izneo njegovo skriveno značenje. Na primer, u Efescima 4,8 navodi Psalam 68,18 u kojem čini dve veće izmene, menja "ti" u "on", a "uzme" u "dade".

d) Tajanstveno značenje (heb. sod): mističko ili skriveno značenje otkriveno zbrajanjem vrednosti slova, npr. broj "666" (Otk. 13,16-18).


3) Upotreba tipova (tipologija)

Tip se može odrediti kao događaj, služba ili institucija, ili čak osoba koja u Božjoj dalekovidnosti i suverenitetu (Bog je autor Pisma) odgovara kasnijoj, dubljoj istini. Iza upotrebe tipologije nalazi se misao da Bog upravlja i oblikuje biblijski prikaz onako kako smatra da je prikladno, iako nadahnuti autor često toga nije svestan, "tipski" smisao Pisma postoji jer ga je Bog dao za poduku hrišćana u doba Novoga zaveta. Apostoli su stoga bili nadahnuti da otkriju taj smisao (1. Kor. 10,11; 1. Kor. 9,9-11, Rim. 4,23-25; Rim. 5,14; Rim. 15,4; 2. Tim. 3,16), i čitave su knjige, kao što je Evanđelje po Jovanu i Poslanica Jevrejima, temeljene na tom načinu tumačenja, koji se zove kod rabina remez (mig, aluzija). Međutim, moramo biti disciplinovani u upotrebi tipologije. Samo nam Novi zavet (apostolska objava) daje pravo da tekst Starog zaveta tumačimo tipološki. Drugim rečima, opravdano tumačimo tekst iz Staroga zaveta tipološki samo onda kad su to učinili apostoli u Novom zavetu. U protivnom, izlažemo se opasnosti učenja nauke koju Biblija ne uči.


4) Progresivno otkrivenje

Progresivno otkrivenje mnogi pogrešno shvataju, jer mnoge sekte i kultovi koriste ovaj naziv da opravdaju svoja učenja, za koje su navodno dobili božansku potvrdu, ne iz objave Pisma, već iz nekih spoljašnjih izvora (proroka, medijuma, duhovnih bića, itd). Ne, ne govorim o ovakvom "progresivnom otkrivenju", koje služi kao pokriće za njihovu jeres.

Ispravno razumevanje progresivnog otkrivenja, tj. sagledavanje neke teme ili učenja, kroz istorijski tok u Pismu je veoma važno za njihovo tumačenje. Na primer, učenje u otkupljenju započinje u Prvoj Mojsijevoj 3,15, na samom početku Biblije, da bi se zatim razvijalo kroz ostale biblijske knjige i konačno dostiglo svoju puninu u Novom zavetu.

Dakle, Bog je sebe i svoje planove progresivno objavljivao piscima Pisma kroz istoriju. Ovo nipošto ne znači da se Bog menja tokom istorije, već da se naše poimanje Boga i Njegovih planova se izgrađuje i menja tokom vremena. Ono šta mi danas znamo i razumemo o Bogu, ljudima koji su živeli u Starom zavetu je bilo prikriveno (2. Kor. 3,14-16).


5) Značenje Saveza (Zavetna teologija)

Ovaj pristup opisuje odnos između Boga i čoveka u obliku sklopljenog Saveza među njima. Za ispravno tumačenje nekih biblijskih događaja, presudno je razumeti: uslove Saveza, odredbe, obećanja i ponašanje strana koje su u Savezu (Bog i čovek, Bog i Izrael, itd.), jedino tako se može dobiti pravi uvid i doći do nekih odgovora.


6) Hristološko značenje

Može se reći da je osoba Isusa Hrista (Mesija), jedno od progresivnih otkrivenja Biblije. Gospod Isus je uvek učio učenike tumačenju Starog zaveta u svetlu Njegove Osobe. Činjenica da je osoba Isusa Hrista sadržana u čitavom Pismu, da je to nit koja prožima celo Pismo. No, ipak moramo biti oprezni i ne izvrtati smisao Pisma kako bismo postigli da govore o Njemu onda kada ona to neposredno ne čine.

ZAKLJUČAK

Ovde sam predstavio samo neke od tačaka kojima se bavi hermeneutika i egzegeza, i nije mi bio cilj da ih sve spomenem, već da samo istaknem koliko je ozbiljno proučavanje biblijskog teksta.^[6] To je jedan veoma složen i zahtevan proces, u kojem nema mesta nagađanja, a još manje paušalnog pristupa koji "lovci na biblijske kontradikcije" najčešće pokazuju.

Većina nas podrazumeva da dok čitamo istovremeno i razumemo pročitano. Isto tako podrazumevano da je naše razumevanje istovetno namerama Duha Svetog i čoveka pisca. Međutim, u tekst unosimo sve ono što jesmo: sva svoja iskustva, kulturu, prijašnje razumevanje reči i pojmova. Katkad nas upravo to što u tekst (nesvesno) unosimo zastranjuje, ili nas tera da u tekst učitamo stvari kojih tamo zapravo nema. Iz tog razloga hrišćanin ima obavezu da sebe nauči pravilnom tumačenju teksta, jer samo na taj način može razumeti i prisvojiti za sebe bogatstvo Reči (Ps. 1).

Moram još spomenuti i činjenicu da je onaj ko čita Bibliju na srpskom (ili nekom drugom jeziku) da je tu tumačenje već unapred nametnuto. Prevodioci Svetog pisma moraju donositi odluke o tome šta tekst znači, a njihova odluka uticaće na naše konačno razumevanje tog teksta. Dakle, svaki prevod Biblije sam po sebi nužno sadrži tumačenje prevodioca. U ozbiljnom proučavanju Pisma, biblijski prevod na kojem god jeziku, ne može biti naša polazna tačka, već zapravo završna tačka iskrenog nastojanja razumevanja teksta.

Danas zahvaljujući računarima i Internetu, proučavanje Biblije je lakše nego ikada, jer možemo imati brzi pristup informacijama: originalnim tekstovima, raznim biblijskim prevodima, rečnicima, enciklopedijama, itd. Imamo mogućnost da sami pronađemo tumačenje nekog biblijskog teksta, shvatimo ga ili dobijemo odgovore na nejasnoće.